КРИТИКЕ - ИЗВОДИ

Игра анђела

Свеобухватна фреска
која дише и трепери

     Ово је књига о једном људском животу и судбини царице Милице, од рођења до смрти. И готово да се не може замислити захтевнија, загонетнија и привлачнија тема за писце и читаоце склоне биографском приповједачком модусу.
     Мало је у нашој укупној историји узвишенијих фигура, толико важних и знаменитих епских, а истовремено тако заводљивих, тако предиспонираних за лирску или драмску обраду – као што је то царица Милица. Међутим, предиспозиција, та изазовност и отвореност теме, све до сада, до Љиљане Хабјановић Ђуровић, није наишла на адекватан одговор. Можда управо због своје величине и деликатности. Имамо, дакле, бисерје из народне поезије, и присуство у народној машти и сновима, али у савременој литератури – не. Очигледно је то огроман и тежак посао, задатак који превазилази наше уобичајене реминисценције на прошлост.
     Да би се, бар, дио те прошлости евоцирао, и нарочито – да би се то евоцирање извело на литерарно зрео и динамичан начин, да би се извеле на сцену све те безбројне снаге и струјања, сва та фина обиљежја некадашњости, за то је потребно много више од обичне жеље и спремности да се читалац обрадује егзотичним материјалима.
     Ту писац мора бити ерудита, мора бити поштен и вјеран тумач историјских збивања, и мора имати у свом срцу, у слуху, у свом сензибилитету, мора имати мјеста за хиљаде потпуно неочекиваних детаља који се лагано уклапају у цјелину, у ту свеобухватну фреску у коју смо као читаоци загледани. И имамо право да тражимо да та фреска дише и трепери. Роман, дакле, није само биографија царице Милице, мада би и то био довољно велики посао, него се кроз тај период око Косовског боја, око којег се савија и лук њеног живота, а кроз тај се период прелама и зрцали читаво Српство, један фантастични а реални свијет у чијем смо окриљу сви рођени, један баснословни мозаик чији одбљесак и данас судбински обасјава наше животе. Практично, нема реда у овој књизи који се не дотиче понеке националне трауме, иза којег већ не стоји нека прећутна митологија. И утолико је веће мајсторство нашег писца – да кроз све то прође као први пут, са свјежином и чистотом маште, са реторичком елеганцијом која плијени и потпуно обузима читаоца – рекао сам већ, на терену који је већ изукрштан и оптерећен безбројним путоказима.
     Не знам чему треба више захвалити што је тако сложена тема једном књигом обухваћена, да ли знању или имагинацији, а највероватније њиховом складу. Отуда лакоћа приповиједања, отуда та дискретна вијугања кроз заплете који нас припремају за расплет, као да ништа од свега тога нисмо знали, а знали смо, или предосјећали – скоро сви.
Нагласио бих, такође, чистоту и прецизност језика Љиљане Хабјановић Ђуровић. Њен стилски регистар долази у близину патетике, али се брзо повлачи, ја мислим захваљујући осјећају за српски језик, који јесте и дубок и узвишен, али није патетичан.
     И у оним молитвеним литургијским секвенцама писац напросто не смије да погријеши, а Љиљана Хабјановић Ђуровић не гријеши зато што је ту реторику савладала – не школски већ душевно, зато што је она већ кодирана. Неки дијелови романа имају потпуно довршен поетски карактер, са религијским призвуком, наравно, али не мислим да ту треба правити неке жанровске диобе, било би неправедно. Сљедећа ствар, коју желим да нагласим у овом летимичном приказу, јесте несумњив значај које овакве књиге имају за нашу националну свијест. И савјест. Игра анђела свједочи, врло аутентично, какав смо ми народ били. Не скрива ужасе и несреће, не штеди никога, али немањићки сјај остаје на снази, и то не у прокламацијама, него у свим тим финим детаљима и прелазима, у том непоновљивом амбијенту небеске Србије, која нам је сада, послије ове књиге, ближа, некако људскија и драгоценија.

Желидраг Никчевић   

(Стални критичар Сајма, реч на промоцији романа Игра анђела у оквиру Међународног сајма књига у Херцег Новом „Трг од књиге“, 27. јула 2003. године)

 

 

Кључ за неподијељену
читалачку пажњу

     Ако су све приче већ испричане, једино што нам преостаје јесте да их испричамо на нови начин. Ову срећну приповједачку прилику, садржану у основама постмодерне поетике, искористила је Љиљана Хабјановић Ђуровић, у Игри анђела, свом најновијем роману.
     Прича коју је она рекреирала, и тако јој дала нови живот, кроз нове причаоце и препричаваоце, класична је и кључна сторија. Коријенска повијест о добру и злу, о пролазности и вјечности, о љубави и дужности, о царству земаљском и небеском. То је прича о успону и паду српскога царства, о Косовском боју и вазнесењу главе Лазареве, прича без које нема дјетињства ни одрастања, без које нема историје ни памћења. Како је историја нашу судбину преко кољена преломила и како смо тако преломљени наставили да клецамо и грцамо, разапети између Истока и Запада, између земље и неба, између свега и ничега – то је Игра анђела.
     Јунаци ове књиге су и јунаци наше прошлости, живописани ктитори и велможе, праведници и правде иштући, они о којима се вјековима пјевало и гудило, кад наглас, кад у потаји. Немањићи и Хребељановићи. Због њих, те славне господе српске, пурпур је долазио и у наше стране и због њих се градили градови и дворови, цркве покајнице и испоснице. У тим здањима, од којих многа данас постоје само у варљивом сјећању, дешавале су се драме о којима приповиједа Љиљана Хабјановић Ђуровић.
     Игра анђела је, у ствари, романсирани животопис кнегиње Милице, оне која је изданак светородне лозе Немањића, на коју се накалемило племенито господство Хребељановића. У храброј ауторској одлуци да се приповједна пажња са бојишта помјери у тишину женских одаја, управо у активирању неиспитаног аспекта повијести налазимо новину приповједног квалитета и могућност да се читалачка пажња поново приљуби уз класичне мотиве наше књижевности.
     Иако је можда најпрецизније рећи да је ово прича о томе шта се могло дешавати у души Милице, души коју надгледа и над којом бди њен Анђео чувар, аутор је истакао и аристократски амбијент средњовјековља српског, с оне угодније и финије стране. Мириси и звуци, тканине и накит, огледала и књиге – све је подигнуто изнад земље на коју пада крв, да би се нагласила племенитост и узвишеност владарки, да би се истакла њихова љепота и душевност, али и да би се показала њихова спремност на жртву. „Као што сам примила част, примам и дужност принцезе“ – одјекује више него често дворским ложницама.
     Управо у том распону – од немјерљиве среће до потпуног слома, од мирне узвишености до неподношљивог понижења, од ружа расутих под сваким кораком до костријети немоћно разапете по монашкој постељици, укратко – од мајке до политичарке – у том немилосрдном раскораку са својом надом живи племенита Милица. Између части и дужности, са својим породом и народом, нашла се сама на овој уклетој раскрсници путева, тражећи онај који спаја земаљско и царство небеско.
     Уз опасност од свих уопштавања, може се рећи, ипак, да на свијету постоје двије врсте књига: оне које су посљедица писања и оне које су посљедица читања. Игра анђела је, несумњиво, производ читања. Историјски контекст једне дубоко личне и толико љубавне драме никад не би могао бити изведен пред читалаштво, без прецизно вођене стратегије нове употребе старих ријечи и заборављених израза, без призивања у сјећање ишчезлих предмета и ликова, оних ситних али неизоставних маркера литерарне стварности, који читаоца држе уз књигу и не дозвољавају му да живи слободно док је не искапи до задње. Тај истраживачки напор стоји иза овог романа, а дајући му чврсте ослонце и виткост грађевине, ону елеганцију и лакоћу каква је доступна само мајсторима који су своју вјештину довели до савршенства.
     Необуздани и почесто хировити ток историје у Игри анђела савладан је кроз уланчени низ фабуларних секвенци. Као да је пронађена накнадна логика у стихији пропадања и страдања, нека виша памет у ономе што је било и зашто је било и увјерење да је то морало бити баш тако – да би се на крају сложило и заокружило у причу, у незваничну али исто тако моћну верзију истине, која парира историји и прати је у стопу.
     Вејн Бут, један од најкомпетентнијих читалаца, у својој Реторици прозе, закључио је да нема романа без љубавне приче. Дакле, без љубави нема романа. Игра анђела јесте вишеструко љубавна прича која је концетрисана у једном лику, градећи га и растачући истовремено. Да ли је љубавна тематика учинила ову књигу неодољивим и обавезним штивом, бестселером и најчитанијом на Тргу од књиге? Шта ова књига има што друге немају и шта је чини тако изузетном?
     Трагајући за ријечима које могу изнутра, из самог текста, помоћи радозналости, тражећи неку врсту аутопоетичког исказа, треба свакако обратити пажњу на детаљ о монаху Макарију, глави једне зографске тајне. Он је сликао „свеце онако како их народ види и замишља, а владаре какве јесу. Зато су његове фреске живеле више са људима него као пука уметност“.
     Да ли у тој одлуци да се приближи, да њена проза живи више са људима, него као пука умјетност, треба тражити разлоге феномена – да ли је то кључ за неподијељену читалачку пажњу која прати роман Игра анђела и друге романе из прозне радионице Љиљане Хабјановић Ђуровић. Да ли је она успјела да оствари сан романописца: текст у коме ће се, као у огледалу мирне воде, препознати сваки Нарцис? Или је можда и она, као и њен монах Макарије, само молила Господа да буде оруђе Његове воље, а он услишио? Можда.

Катарина Брајовић

(Реч на промоцији романа Игра анђела у оквиру Међународног сајма књига у Херцег Новом „Трг од књиге“ 27. јула 2003. године.)

 

 

Анђели и историја

     Бирајући за предмет свог новог романа Игра анђела живот кнегиње Милице, супруге кнеза Лазара, а у народној поезији упамћене као царица Милица, Љ. Хабјановић Ђуровић није мењала свој списатељски приступ заснован на поетици и пракси жанр-књижевности, то јест писања по жанровском моделу, у овом случају моделу популарног љубавног романа. При томе је доследно поштовала и једно и друго, и одабрани предмет и литерарну форму и поетику, развијајући подробно и историјску и љубавну тему, тако да је у резултату добила једну хибридну литерарну форму. Ипак, жанровско одређење љубавно-историјски роман би било непотпуно за Игру анђела, роман у чијој структури је развијен још један елемент, рекло би се, њена трећа димензија. Реч је о веома наглашеној хришћанскоесхатолошкој интерпретацији онога што чини слој предметне стварности у структури романа, то јест пројекцију седамдесет година дугог живота кнегиње Милице и доба у коме је живела (1335–1405).

Духовни колорит

     Хришћанско тумачење се овде не уводи само као духовни колорит историјског доба, као илустрација или реконструкција онога што чини атмосферу и мисаони хоризонт нашег средњег века, већ је развијено као исходиште уметничке интерпретације, језгро свих семантичких потенцијала приче, прерастајући, уједно, у артикулацију њеног укупног смисла. Уз то, ова интерпретација Миличиног живота и доба, без обзира на то што је сва у знаку нашег хришћанског наслеђа, а нарочито косовског мита, не опонаша средњовековна житија, већ тече као подробна романескна пројекција историјске стварности и разгранат уметнички доживљај живота и то у једној свевременској перспективи уз стално појачање усредсређености управо на највиши смисао људске егзистенције.
     Нимало случајно, Хабјановић Ђуровић не почиње овај животопис Миличиним рођењем, већ крштењем, то јест њеним поновним рођењем „за живот вечни“, чиме се отпочетка назначава доминантна перспектива интерпретације. То је прича о животу током којег се трага за његовом непролазном вредношћу. И касније, кроз све догађаје у Миличином животу, све њене одлуке, поступке, стремљена и размишљања, Хабјановић Ђуровић извлачи ону линију у њеном животопису којом се артикулишу не толико стварни обриси, психолошки, социјални, политички итд. већ превасходно вредности, односно есхатолошки, то јест, они који се указују не на плану свакодневне и пролазне, већ оне непролазне, вечне егзистенције, онако како је та егзистенција схваћена у нашој православној традицији.

Невидљиви наратор

     Да би свој начин тумачења човековог постојања у историји, али и у духовним сферама, потпуно развила, Хабјановић Ђуровић је увела у нарацију, поред свевидећег наратора, још једног тумача збивања и паралелног протагонисту приче, али једног јунака који није од овога света – Миличиног Анђела Чувара, који у нарочитим, не баш ретким, тренуцима нарације добија прилику да говори у првом лицу, дакле, у своје име. Иначе, то је невидљиви наратор и тумач онога што се догодило у њеном животу, или ће се тек десити, али њен поуздани водич ка вишој егзистенцији. Помоћу овог наратора, који је најчешће стопљен са свевидећим наратором, чинећи с њим, заправо, аморфну инстанцу нарације, списатељица је успела да експлиците артикулише есхатолошку интерпретацију Миличиног живота и сведе је до поруке о бескрајној љубави коју Бог даје човеку да би овај управо у послушању и богоугодном вођењу егзистенције нашао свој пут и своју меру суделовања у царству небеском.
     У Игри анђела Хабјановић Ђуровић на најједноставнији начин спаја историјску пројекцију, љубавну тему и есхатолошки план, обликујући целовиту жанровску структуру. Миличин Анђео Чувар у улози наратора је онај мост којим се премошћују и највеће провалије између онога што човек жели и онога што му доноси незаустављиви след догађаја у историји. Па и када се историја конкретизује као догађање нежељеног, болног и трагичног, Хабјановић Ђуровић никад не оставља своју јунакињу на милост и немилост историји, а ни остале јунакиње и јунаке Игре анђела. У овом роману човек није ни сам, ни потпуно немоћан пред хаосом историје; анђели су ту да, ако и не могу да промене ток историје, бар врате човеку мир пред њом. Тако анђео љубави, преко божанске љубави чији је гласник и тумач, налази своје место и у причи о историји, тој непрекидној причи о мржњама и ратовима, о победама и поразима, о страдањима и мучеништвима.

Стојан Ђорђић   

(„БОРБА“, Свет књиге, Београд, 2. октобар 2003. године)

 

 

Свет љубави

     Бестселер књижевност, свакако, није изум нашег интелектуално површног времена, премда је за њега карактеристична понајпре због његових особености. О овој се појави може говорити пре са културолошког него са књижевног становишта, будући да медијска умреженост свет заиста своди на информативно село, док глобализација прети да, у име своје лако доступне униформне општости, поништи особености појединачних националних култура. Висока култура изгледа да губи битку, све више постајући оно што је одувек и била – привилегија високе класе. Критички однос према високотиражним књигама стога треба да нагласи критериолошки моменат. Земље са развијеним књижевним животом негују бестселер продукцију, али тако да се вредности јасно разлучују, па и унутар реченог феномена постоји хијерархија. Читани писци, попут Тонија Парсонса на пример, уживају славу заслужену не само некритичном публиком него и квалитетом свог популарног књижевног дела.
     Критериолошко и типолошко одређење према феномену бестселер књижевности један је од задатака наше културне средине, будући да она нема дефинисан однос према много чему, па ни према њему, тим више што хијерархијска лествица подразумева и дела која прелазе границу лошег укуса и додирују се са високом културом. Вредносно порицање бестселера, свакако, условљено је њиховим типолошким особинама. Они су кич јер баратају испразним клишеима. Да ли су Парсонсови романи такви? Њихов највећи грех је једноставност која, неоптерећена интелектуалном и идејном димензијом – ма колико оне биле драге вашој критичарки, промишља живот на начин разумљив већем броју читалаца. Други грех је перспектива целовитости, што не искључује проблематизовање света, али подразумева превазиђену мисаону матрицу, коју прати предвидивост.
     Тако ствари стоје данас. А шта ће бити када се актуелна поетичка парадигма замени неком другом?
     Како у таквом контексту посматрати Игру анђела, нови роман неоспорно прве даме наше бестселер продукције, Љиљане Хабјановић Ђуровић? Не може се казати да он заостаје за делима хваљеног Парсонса, али се зато може казати да га у понечему и превазилази. Славни енглески писац сукобљава свет јунака са глобалистичком стварношћу, у том је раскораку доводи у питање, али разрешење налази у помирењу и усклађивању са њом. Он бира неоконзервативистичку опцију, ликове реализује у оквирима задате реалности и сферу идеалности не налази изван ње. Шта ради Љиљана Хабјановић Ђуровић? Она свету који моделује приступа из идеалне перспективе. Њена визура је кључни импулс романа, онај момент који одређује све нивое његове значењске димензије.
     Игра анђела је романсирана биографија кнегиње Милице. Посреди је жанр који у основи није књижевноуметнички, што не значи и да не може имати естетску вредност. Тема подразумева елементе историјског романа, који се као предложак такође уграђује у текст. Образац историјског романа не очитује се толико у оживљавању минуле епохе, премда ни тај његов аспект не изостаје, већ у документарној грађи и књижевним делима тога времена, што из битне поетичке перспективе ближи Игру анђела актуелним тенденцијама у уметности. Основни наративни поступак је интроспекција, тако да је и психолошки роман предложак приповедног модела текста.
     Превага психолошког момента одредила је структуру остварења. Ауторка не излаже фабулу на традиционално очекивани начин. Она бира да представи кључне догађаје и ликове у ситуацијама које су за њих пресудне. Хронолошки след и каузална веза између догађаја се не нарушавају, али одсуство фабуларне споне акценат ставља на ефекте наговештаја. Кључни догађаји и пресудне ситуације добијају семантичку густину, док је њихова функција мање наративна, а више симболичка. Игра анђела је роман лирске структуре, што је најважнији разлог због кога се он може одредити као уметнички текст. Лирској структури је прилагођен и језик дела. Посреди је ритмична реченица, остварена понајвише елиптичним пресецањем мисаоне целине. Ауторка је избегла замку архаичног говора, што најчешће даје наказне резултате. Она бира савремени књижевни језик и инсистира на његовој чистоти. Језик је готово потпуно очишћен од туђица, а архаизми су, као и стилске фигуре, примењени са мером и скрупулима. Патетика је сведена на прихватљиву дозу, а приметан је и изостанак изражајних средстава која ефекте остварују звучношћу, не и значењском носивошћу. Пошто смо видели како се образац романсиране биографије употпуњује очекиваним елементима историјског романа и мање уобичајеним, премда не и изненађујућим елементима психолошког, те како се иновира лирском структуром, ваља нам да размотримо клише идеалне перспективе. Дело моделује религијску слику света – његову хришћанскоправославну варијанту. Посреди је образац који унапред задаје саставне елементе света – довољно да се затвори у предвидивост. Но да ли је у роману Игра анђела баш тако? Највећи „кривци“ за измицање шаблонској матрици велике приче јесу наслеђени поступци. Иако посредује минули, самим тим и фикционални свет, историјски роман увек је и занимање за савременост, што се одразило за отварање предвидиве матрице за непредвидивости живота. Психолошки роман истиче аналитички приступ, који је употпуњен идејним планом, пропраћеним религијском литературом и књижевним делима.
     Лирска структура инсистира на симболичности и вишезначности кључних догађаја и њихових последица. Фабула дела зато није самој себи сврха и у њој не треба тражити само повесну истину и поуку прошлости. Фрагменти фабуле и мотиви су парадигме универзалних ситуација. Њихов симболички потенцијал подразумева гранање смисла, што се очитује као располућеност и противречност човека и света. Таквом двојству религијски образац не намеће клишетирани одговор. Људи и постојање на земљи сагледавају се са свом свешћу о оштрици њихове двојакости, а идеална перспектива није наметање готових решења него визија. Агностицизам са којим се приступа разумевању земаљских послова омогућује да се они промишљају до тачке која отвара семантичку многострукост.
     Положај Србије уочи и после Косовског боја једна је од тих универзалних вишезначних ситуација. Она указује на сву трагику положаја поражене земље и изводи је до парадигме општег значења. Лазар је, као што знамо из предања, изабрао царство небеско, у овом роману – сједињење са Богом, и у име таквог наума отишао у бој. Милица и Стефан, свесни својих снага, воде помирљиву вазалску политику и успевају да Србију дигну на ноге и да јој омогуће напредак. Њихови потези, међутим, подразумевају поништење Лазареве жртве и њене оправданости, јер је дипломатија могла постићи исти статус и без крвавог косовског пораза. Позиција вазала захтева даља жртвовања, а она су таква да поништавају чак и чистоту вере, што је био најважнији Лазарев мотив да се определи за сукоб, а не за предају, тако да се поставља питање и да ли је процват државе довољан разлог за нове смрти, личне губитке, поразе и расцепе.
     Жртвовање Оливере је моменат са највећим симболичким набојем. Милица је шаље у Бајазитов харем, што је можда и најмања Оливерина жртва за њен род. Не би ли спречила истинску везу са муслиманом, мајка предузима драстичну меру и ћерку одводи на неку врсту примитивне стерилизације. Овом фрагменту претходи епизода у функцији наговештаја, што даљим догађајима даје већу тежину. Гледајући бебу, мала Оливера са страшћу изговара жељу да и она једнога дана буде мајка, одређујући највиши смисао своје земаљске судбине. А она се са Оливером поиграла. Уместо очекиване дистанце, између ње и њеног мужа пламти љубав, коју не успевају да униште ни неплолодност ни Бајазитово свргавање с престола. Оливера је приморана да се врати у Србију, онемогућена и по други пут да оствари смисао свог живота. Раздвајање, међутим, није и крај њене ускраћености. У хришћанском свету, међу својима, она доживљава прећутну осуду љубави са некрстом. Осуду оних који су је гурнули у наручје Турчина и оних који би понајпре требало да јој пруже љубав, разумевање и подршку. Најзад – оних који су и сами служили исламском освајачу. Љуте ли се то они на Оливеру, или у њу, жртвовану девицу, пројектују своје осећање кривице?
     Драстични Миличин корак најпре намеће недоумицу око његове оправданости – не само пред људима него и пред Богом. Да ли је имала право да ћерку стави на тако тешка искушења? Да ли је, међутим, имала право и да се уплете у давање и узимање живота, или су такве одлуке једино Божја привилегија? Најзад, није ли жртвовање девице чин који припада пре паганским временима, па самим тим и непримерен пут до хришћанског Бога? Колико је велики владаркин грех ако се у обзир узму следеће могућности? Да је Оливера имала деце, Стефан би после Бајазитовог пада можда морао да удари на сестриће, или би њих прогонила њихова чистокрвна полубраћа.
     Ни сам Бог не зна шта-би-било-кад-би-било. Кнегиња од Бајазита као уздарје после успешно обављених политичких акција увек тражи мошти – за силника некакве неразумљиве кости, за њу симболе. Мошти су, дабоме, религијски симболи и Миличин одговор на наведене недоумице би могао да гласи отприлике овако: Земаљски послови, битке, власт, историја, политика, као и личне располућености, грешке и порази, јесу део искушења и пут који човек мора да прође да би се сјединио са Богом. На земаљске послове се стога ваља усредсредити тако да омогуће пут до њега. Из перспективе идеалне сфере, они су битни у мери у којој су показатељ људске исправности на том путу, спремности на подвижништво и покајање, па и на најузвишеније жртве.
     Игра анђела проблематизује историјске догађаје и поступке ликова, али њихово значење не сагледава из перспективе земаљских послова, већ из угла идеалне сфере. Човеку ваља да гледа на небо. Горе је Бог, који је свет уредио на принципу љубави. Таква визија подразумева најпре ред, хијерархију и осећање дужности. Потоње је идеални моменат који би требало да усмери земаљске послове, што је одговор на недоумице око власти, политике и, најзад, око глобалне феудализације савременог света. Идеални представници земаљске власти су Лазар и Милица, који су свој положај прво разумели као дужност према Богу, па су зато земљом и управљали у складу са њом.
     Принцип љубави значи индивидуалну одговорност пред вишом сфером. Личну и само своју љубав према Богу, због које и из које ваља на земљи делати. Ред, хијерархију и осећање дужности симболички представљају анђели. Функција у тексту даје им највише место у симболичкој хијерархији дела, а појмовима које заступају средишње симболичко значење. Они су приповедачи романа, посредници између читаоца и историјске и фикционалне истине. Они су посредници између Бога и људи, омогућујући пастви да се не огреши о најважније – о љубав према Њему. Они зато могу да укажу на пут љубави, али не могу и да се њиме запуте уместо човека. Опредељење за Јединог у кога се не сумња само је његово.
     Како не бисмо дошли у за нас типичну ситуацију да све туђе хвалимо а своје кудимо, да уздижемо само писце попут Парсонса, Ника Хорнбија или Трејси Шевалије, треба казати следеће. Игра анђела је добро компонован роман особене структуре, лепог језика, сложених ликова, наративних поступака који се не клоне ни актуелних уметничких тенденција. Измицање клишеима одразило се и на битно националне, у културолошком погледу аутентичне ознаке. Предвидивост мисаоне матрице текста, његов најпроблематичнији аспект, у самосвојном ауторском приступу показао је еластичност и отвореност визије, која не одбија ни читаоце другачијих убеђења. Љиљана Хабјановић Ђуровић је написала добру књигу – бестселер или ону „обичну“, како вам драго.

Др Душица Потић   

(„ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ“, Нови Сад, новембар 2003. године)

 

 

Историја и легенда

     Игра анђела Љиљане Хабјановић Ђуровић је високотиражни роман: за три месеца доживео је пет издања и продат чак у петнаест хиљада примерака. Да ли је то његова врлина или мана?
     Љиљана пише за читаоце. Воли причу. Ону коју нико није испричао, као што је ова о кнегињи Милици, о последњим Немањићима, њеним Лазаревићима, о Мрњавчевићима, Бранковићима, Косову и Турцима. Траговима историје и легенде, тачно онако како кажу песма и књиге „инџијеле“ и како се може и мора.
     А можда то с анђелима и није баш морало. Можда је боље било да се роман више веже за Милицу, а мање за читав тај свет около наоколо. Но, писац очито није хтео драму личности, него злу судбину историје, није имао на нишану интиму него доба. Милица је само средиште, стециште, извориште. Има овде великих драмских тренутака, отменог бола, крупних одлука, кнегињиних распетости и решености, али има много више хронике и хронологије. Све то знамо, све је већ на неки начин у нама присутно, али Љиљана хоће право романа, моћ приче. И она оживљава сцену племениташком неком патетиком свога говора. Она тиме успева да запали ватру древности. То није пламен народне епике, али јесу његова сужења, скраћености, тоналности, усредсређености. Бије из ове књиге нешто као спазам, као мироточивост, нешто што ограничава лично и нешто што нас шкропи и увезује у историју и судбину. И има обавештености, знања. Роман зна да се нађе на двору, у манастиру, зна да начини атмосферу, да оживи сцену и ужегне, стегнуту, старинску господственост, отменост, дворјанско достојанство и кад се пати и кад се страда, кад се плаћа слобода и кад је извесност мала, а слога све тања и тања.
     Нема никаквог знака, али ко зна да ли је све случајно баш данас испричано. Неке далеке аналогије нас даве, асоцијативне узле пењу се у грлу. То писац успева тамо где је критичар у нама на опрезу и ми увиђамо да врлине овде надилазе мане и да то није само данак популизму, него и моћ да се оживи и васкрсне свет који не смемо да заборавимо, у чијим траговима и генима трајемо и истрајавамо. Тако како можемо и тако како умемо.

Драгољуб Стојадиновић   

(„ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ“, Књижевна критика, Београд, 30. новембар 2003. године)

 

 

Вешта белетризација
историје

     Инвентивност једног писца огледа се не само у спретној артикулацији одређене теме, већ и у избору, у способности да из мноштва идеја, појава, искустава пронађе баш ону која ће му омогућити да се преко ње креативно оствари или изнова потврди. За то је такође потребна интуиција, а не само познавање сопствене стваралачке снаге или прилика у књижевности којој се припада. А, чини се, не мање је битна и свест о својој улози у времену, о позицији уметника и дометима које себи поставља. Свест о извесној мисији коју сваки прави стваралац мора да реализује кроз своје дело.
     Љиљана Хабјановић Ђуровић новом књигом Игра Анђела потврђује наведене претпоставке и окреће се историји као полазишту за своју романескну причу о савременом добу. Описује пропаст Србије с краја четрнаестог века и успон који доживљава у петнаестом веку, као да би тиме да на размеђи векова и тешке позиције свог народа симболички најави неки опоравак и избављења из политичке и сваке друге посрнулости. Она, наиме, за главну јунакињу романа узима стварну, историјску личност, кнегињу Милицу, коју дочарава као мудру, виспрену, вешту владарку, али и као мајку која мора да поднесе терет судбина своје различите деце. А, да би се од историјске личности створио литерарни лик, потребна је не само списатељска вештина, већ и способности усаосећавања са ликом и стваралачка надградња која произилази из историјских извора, и визије доба о којем се пише. И, мада је несхватљиво да једна историјски тако значајна личност до сада није литерарно оживљена до данашњих дана, Љиљана Хабјановић Ђуровић осим што исправља једну велику неправду (треба ли подсећати на то колико је Француза или Енглеза писало о својим краљицама и кнегињама), она врло спретно рекреира један постојећи лик жене племкиње, кћерке жупана Вратка, односно Југ Богдана, а касније и жена кнеза Лазара и мајка деспота Стефана Лазаревића, под чијом је управом Србија доживела процват и успон. Њена јунакиња је вишеслојна личност. Она је прати од детињства до смрти, и на основу тога би се могло рећи да је Игра анђела роман лика, као што је, рецимо, Петкана, њен претходни роман. Међутим, то је само један слој романа који се по обиму радње, тема и мотива може ситуирати у историјски поетски роман, који се на нивоу значења може посматрати као документарни, јер се заснива на историјској фактографији, те као фикцијски, јер је на фону историјског ауторка изнитила мноштво фиктивног и тиме оживела дух средњег века, као и ликова и атмосфере, затим религиозни, јер паралелно са историјским егзистирају и религиозни јунаци, анђели, из хришћанске космологије. Посебно ипак треба нагласити симболички план романа, којим се поруке из средњег века, из трагичне прошлости пуне сукоба са најближима, упућују данашњем читаоцу и чине делотворним, а литературу потврђују као друштвено важну и незаобилазну област у тумачењу не само прошлости већ и савременог доба.
     Роман Игра анђела је врло обимно дело и било би потребно много простора да се бар понешто каже о његовим основним значењима и ликовима као носиоцима значења, јер ту су дати живи пластични ликови цара Душана, његове жене царице Јелене, Јефимије, кнеза Лазара, Вука и Маре Бранковић, Бајазита, Оливере и многих историјских личности, што ће за новију, млађу генерацију читалаца, која није одгајана на епском предању, бити драгоцено. Но, ми овом приликом скрећемо пажњу на структуру романа, коју чине наизменична поглавља приповедања у трећем и првом лицу, односно нарације која потиче од тзв. објективног приповедача и Анђела Чувара. Његово присуство у судбини ликова, првенствено главног, указује на ауторкину интенцију да укаже на метафизичку димензију постојања, на космичку повезаност духовног и материјалног, на детерминисаност и предодређеност за одређени животни пут. Њена јунакиња је по рођењу била позвана за велике циљеве и још већа одрицања. Нарочито је лепа њена и Лазарева љубавна прича, њен младалачки полет у сусрет слави и материнству. Кнез Лазар је дат у складу са предањем, као храбар и непоколебљив владар, али и као нежан и суптилан супруг, а надасве осетљив родитељ. Љиљана Хабјановић Ђуровић показује умеће приповедања и способност креирања лика у сликању унутрашњег света кнегиње Милице, њеног бића у двојству између љубави према деци и дужности владарке. Дубоко залазећи у биће своје јунакиње, она досеже до истина о бићу човека, индивидуе која је скоро непомирљива у раскораку са другима из ових или оних разлога, чак и кад је у питању најблискије сродство. Као мајка, она је приморана да стане на страну сина деспота Стефана, а против кћери, Маре и њених синова, како би круна и оно на шта она обавезује били сачувани. Осим тога, слика је и у односу на другу децу, нарочито Оливеру, која се удаје за убицу свог оца, у односу на сина Вукана, којем не допушта да преузме део власти, иако на то има право. Та преиспитивања мајке и кнегиње су најлепши делови романа. Ауторка се служи техником сна, који је у служби тезе о судбинској предодређености да се све деси онако како мора. Читалац има илузију да се живот јунака заиста збива у складу са законима вишег реда. Анђео чувар је заправо синоним за унутрашњи глас који често свако чује у одсудним тренуцима, односно, то је инкарнација интиуције као веза са Апсолутом, са Свезнањем, са оним што од искона битише у човеку, само га треба ослушкивати и пустити да нас води. То је глас Љубави Творца према појединцу као Божјем делу које је склоно лутању, греху, сумњама.
     Осма књига Љиљане Хабјановић Ђуровић, и њено осмо издање у кратком временском интервалу, потврђују је као писца танане сугестивности, епске озбиљности и метафизичке осетљивости. Њен роман конституише одређену филозофију наде у победу духовности и избављења након суочавања са нужношћу покајања, са спознајом сврхе свега, па и греха, смрти. Из ње се ненаметљиво формулише и одређена религијска филозофија, коју бисмо могли свести на следећи став руског боготражитеља Николаја Берђајева: „У живом извору ове књиге и ове религијске филозофије налази се потпуно специфично, узвишено осећање човека, религијско поимање Антропоса као Божанског лика... Написано је много теодицеја, оправдање Бога. Али долази време да се пише оправдање човека, антроподицеја. Можда је антроподицеја једини пут према теодицеји, једини неодбачени и неиспробани пут“. Као што видимо, Берђајев се залаже за приближавање Богу и за одбрану човека посредством стваралаштва и његово саображавање Богу, што управо чини Љиљана Хабјановић Ђуровић. Кроз интуитивно сазнање, биће аутора се приближава праузроку ствари, увиђа аналогије између појава и повезује их у времену, нудећи дубљи увид у животно и духовно, историјско и стваралачко.
     Игра Анђела је игра богате и лирски устрептале маште писца који уме промишљено да се креће унутар форме романа као широке слике о времену и људима, да лако заводи читаочеву уобразиљу и да креира животне, свевремене ликове, да их обликује као сложене или противуречне индивидуалности и да у сваком тренутку чини своје штиво узбудљивим.

Мр Милица Јефтимијевић Лилић   

(„БАГДАЛА“, Крушевац, број 459, 2004. године)