Љиљана Хабјановић Ђуровић у својој свакодневници негује вредности за које се залаже у књигама које пише.
     По својој вољи и по свом избору не учествује у метежу јавног живота. Оглашава се колико је неопходно да би представила свој књижевни рад.
     Не припада ниједној интересној групацији, ни књижевној, ни ванкњижевној. Своје књиге не шаље књижевним критичарима, како би писали о њима. Не конкурише за књижевне награде.
    Живи посвећена молитви, писању и својој породици, захвална Христу Богу, Светој Петки, Светом Василију Острошком и Пресветој Богородици.

БИОГРАФИЈА

     Љиљана Хабјановић Ђуровић рођена је 1953. године у Крушевцу, где је завршила осмогодишњу школу и гимназију. Дипломирала је на Економском факултету у Београду. Радила је као банкарска службеница и као комерцијалисткиња иностраног туризма, а затим као новинарка и уредница у магазину „Дуга”. За то време написала је и објавила четири романа. Од 1996. године посветила се само књижевном раду. Године 2003. основала је издавачку кућу „Глобосино Александрија”.
     Ауторка је петнаест романа: Јавна птица (1988), Ана Марија ме није волела (1991), Ива (1994), Женски родослов (1996), Пауново перо (1999), Петкана (2001), Игра анђела (2003), Свих жалосних радост (2005), Запис душе (2007), Вода из камена (2009), Сјај у оку Звезде (2012), Наш отац (2014), Гора Преображења (2015), Онда је дошла Добра Вила (2016) и Со земљи (2018).
    2017. Године покренула је едицију „Љиљана Хабјановић Ђуровић деци”, у оквиру које је објавила пет наслова: Ива и лутка, Света Петка, Ива и Анђео, Ива и порцеланске фигуре и Срећко и Стела.
    Објавила је и књигу литерарне публицистике Србија пред огледалом (1994).
     Приредила је пет антологија духовне поезије: Чисто срце Господ жели (песме о Светој Петки, 2011), Ти си земља обећана (песме о Пресветој Богородици, 2012), Небески човек, земаљски анђео (песме о Светом Сави и Светом Симеону Мироточивoм, 2014), Прошетала царица Милица (песме о Кнегињи Милици, 2015) и Слава му и милост (песме о Светом Василију Острошком, 2016).
    Откад је, маја 1996. године, објављен роман Женски родослов, Љиљана Хабјановић Ђуровић је најчитанији и најтиражнији писац који ствара на српском језику.
    Своје романе продала је у тиражу од милион ипо примерака.
    Једини је књижевник (од 1973. године, од када се праве листе читаности) чије су књиге биле пет пута најчитаније у библиотекама Србије. Четири награде су јој уручене, пета није. Политичком вољом уместо најчитаније (роман Свих жалосних радост) награђена је књига која се нашла на петом месту листе. Већ следеће године промењени су критеријуми  за састављање листе читаности. Најзад је, после низа манипулација и скандала, ова некада најугеднија књижевна награда укинута.
     На предлог Његове светости Патријарха српског Господина Павла, Свети архијерејски синод Српске православне Цркве за Божић 2007. године одликовао је Љиљану Хабјановић Ђуровић Орденом Светог Саве за њен књижевни рад.
    На предлог Његове светости Патријарха српског Господина Иринеја Свети архијерејски синод Српске православне Цркве доделио је, 25. новембра 2016. године, Љиљани Хабјановић Ђуровић Орден Светог Деспота Стефана Лазаревића „за истрајну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану њеним књижевним делима у којима су изнете хришћанске непролазне­савремене вредности.”
     Добитница је најзначајнијег друштвеног признања у Србији, Вукове награде за 2009. годину за „изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и српском културном простору”, као и Златног беочуга, награде Културно­просветне заједнице Београда 2008. године „за трајни допринос култури Београда”.
    Јануара 2014. године Удружење књижевника Србије доделило је Љиљани Хабјановић Ђуровић награду Симо Матавуљ, која носи назив по првом председнику Удружења.
     На Видовдан 2016. уручена јој је Видовданска награда, највеће и најзначајније признање града Крушевца. Љиљана Хабјановић Ђуровић је прва жена која је добила ову значајну награду.
     Осим ових, награђена је са још двадесет три књижевне награде и признања.
     Љиљана Хабјановић Ђуровић је најуспешнија српска списатељка у иностранству после 2000. године. Објавила је четрдесет три књиге на шеснаест језика (чешки, италијански, грчки, хрватски, македонски, француски, мађарски, бугарски, украјински, руски, румунски, белоруски, грузијски, енглески, немачки, албански), у шездесет три издања. Њен рад је представљен у угледним књижевним часописима, а више студената славистике има за тему својих дипломских и магистарских радова њена дела.
     Добитница је високог признања Руске православне цркве и Форума „Православна Русија” за роман Игра анђела, као најбољи роман страног аутора објављеног у Русији у 2010. години.
     Добитница је главне награде Златни витез на Другом међународном литерарном форуму словенских земаља одржаном маја 2011. у Русији за роман Игра анђела.
     Октобра 2012. године, у Италији, уручена јој је Медаља цркве Санта Кроче (Santa Croce) у Фиренци.
     Међународни биографски центар у Кембриџу уврстио је Љиљану Хабјановић Ђуровић 2001. године у преглед „Ко је ко међу писцима и ауторима у свету”, а од 2005. неколико пута је проглашена за једног од сто најутицајнијих књижевника у свету, посматрано на регионалном нивоу.
     Власница је и главна уредница Издавачке куће „Глобосино Александрија”.
     Удата је за Милована Ђуровића и има сина Хаџи­ Александра.

Рекли су о књигама Љиљане Хабјановић Ђуровић:

      „У овом роману, бриљантно написаном, смењују се нежност и горчина.“ (Ана Марија ме није волела, L`Opinion independante du Sul, Тулуз, Француска)
     „Љиљана Хабјановић Ђуровић је балкански књижевни феномен, а њене књиге доказ да књижевност премошћује временске и територијалне баријере, добијајући тако универзалну патину и аутентич ност.“ (Ш. Кадрибашић, Независне новине, Босна и Херцеговина)
     „Она слика судбине својих ликова у којима испод готово мирног тока приче продиру на површину најдубље стране људске природе. Слично као Антон Павлович Чехов.“ (Женски родослов, Ева Покорна, Млада фронта – ДНЕС, Праг, Чешка)
     „Објављујући дело Љиљане Хабјановић Ђуровић издавач је направио одличан избор.“ (Женски ро дослов, Анђела Ђанели, Ла вализа, Бари, Италија)
     „Када говоримо о белетристичком мајсторству ауторке, треба да кажемо да она поседује убитачно опасну и карневалску машту балканског човека... Задивљујуће је и то што се ауторка једнако успешно претвара у све своје хероине, и земаљске, и божанске.“ (Катја Зографова, на представљању Пауновог пера у Софији, Бугарска)
     „Са великим задовољством желим да истакнем високи квалитет стилско-реченичне структуре, коју је Љи љана Хабјановић Ђуровић веома пажљиво формулисала како би је усагласила са тематском грађом, чиме је историјској хронологији дала душу која пулсира, догађајима одредила живи водоток, а ликовима пружила могућност да нам буду вечни саговорници.“ (Ленка Гогошка, у рецензији за Петкану, Скопље, Македонија)
     „Љиљана Хабјановић Ђуровић је српска Магда Сабо.“ (Ева Папес, у рецензији за мађарско издање Женског родослова)
     „У Русији је било више покушаја да се напишу књиге попут оних које пише Љиљана Хабјановић Ђуровић, али ти покушаји нису успели. Или су књиге биле лоше написане, или су биле непривлачне за читаоце, или су биле у нескладу са хришћанством. У књигама госпође Хабјановић добра литература, привлачна савременом читаоцу, спојена је са хришћанским учењем.“ (Владимир Силовјев, директор Издавачког центра Руске православне цркве, на промоцији романа Петкана у Издавачком центру РПЦ у Москви)
     „Стваралаштво и популарност Љиљане Хабјановић Ђуровић својеврстан су књижевни феномен.“(Ана Сковран, Подтекст, Пољска)
     „У време када латинско, римско поимање речи urban све више клизи у варварски shoping, ова књига не може да рачуна на рекламу мултинационалних компанија и њихових медијских испостава. То доводи роман Свих жалосних радост у парадоксалну ситуацију. Трудећи се све време да буде у дослуху са библијским подтекстом, да не буде бунтован, он постаје бунтован у једном одређеном културном контексту.“ (Слободан Владушић, Политика, Културни додатак)
     „Љиљана Хабјановић Ђуровић је најавила ново постхеројско раздобље у српској прози. Она је гласник српске литературе у новом периоду, који пише о херојским временима. А у ово нехеројско време она сама остаје хероина.“ (Иља Числов, преводилац романа Петкана, на промоцији у амбасади Србије у Русији)
     „Док сам читала роман Игра анђела, било ми је жао што у Русији није написана књига која би на такав начин говорила о руској историји.“ (Александра Доброцветова, уредница у издавачкој кући „Паломник“ у Москви)
     „Као истински књижевни феномен у Србији, упркос провокативном садржају књига, ауторка се оправдано сматра за особу слободних погледа и велику романсијерку.“ (C.F.D.T. Magazine, Париз, Фран цуска)