У славу
Пресветој Мајци
Пре двадесет година, за Београдски сајам књига, објављен је Ваш први роман, „Јавна птица“. Од тада, непрестано се доштампавају нови тиражи. Шта за Вас значи ова књига?
Јавна птица је мој почетак. Објављивање те књиге је велики и важан догађај у мом животу. Један од оних преломних, после којих више ништа није исто. До тог октобра 1988. године ја сам била неостварено биће, несигурно, мучено магловитим чежњама и сновима који су се свима око мене, а повремено и мени самој, чинили неостваривим. А онда се све променило у трену! Са објављеном књигом, стекла сам сигурност и право да јавно и без стида, без страха од подсмеха, гласно, и свима, кажем оно што сам читавог живота осећала као своју највећу истину: Ја сам писац! Куд год да кренем, носила сам књигу са собом. Повремено сам завлачила руку у ташну, само да је додирнем. Да се уверим да је ту! А у своме стану привијала сам је на груди као чедо.
Данас чињеницу да у Србији, Црној Гори, Републици Српској, али и у иностранству, такозвани „пирати“ илегално штампају и продају моје књиге, у десетинама хиљада примерака, примам без узбуђења. Али тог октобра 1988. године, када ми је Видак Перић, директор Издавачког предузећа „Књижевне новине“, рекао да је на сајму неко украо са штанда један примерак Јавне птице, мојој срећи и поносу није било краја!
И сада, двадесет година после, мислим да је Јавна птица добра и поштена књига. Време јој је дало нову димензију, а ништа јој није одузело. У сусретима и разговорима са читаоцима уверавам се да је веома популарна међу младима. Поклањају је једни другима. Поклањају је мајкама. Али поклањају је и родитељи кћерима. (Све то сазнајем док потписујем књиге.) Када гостујем у школама, средњошколци увек траже да разговарамо о овом роману. Јавна птица носи веома снажну поруку, и вапај за суштинском комуникацијом. И моји млади читаоци то препознају.
Морам да признам: Одушевљена сам сазнањем да је моја прва књига непрестано читана двадесет година, да траје толико да је данас старија од својих читалаца.
Појаву романа „Јавна птица“ означавате као свој стварни књижевни почетак. Али Ви сте и раније писали, чак објављивали.
Прво сам писала песме. Песме које су ми се допадале и које сам волела. Које су поникле из дубине моје душе. Слала сам их разним књижевним часописима и – нико није хтео да их објави. Тада сам одлучила да направим мали експеримент. „Наштанцовала“ сам неколико комада песама сличних онима које сам читала по часописима и упутила их на разне адресе. Резултат је био поражавајући! Све те лажне умотворине објављене су! Чак су неке од њих, по конкурсу, увршћене и у две збирке младих аутора. Била сам очајна! Јер – то нису биле моје песме. У њима нисам била ја. Оне су биле одраз једне књижевне моде и укуса уредника. Пажљиво срочене и – без душе.
Тако сам престала да пишем поезију. Чак и да је читам.
Тај период подударио се са оним када сам, као неуспешна студенткиња економије, очајнички тражила себе и излаз из беспућа.
Роман је заиста мој стварни почетак. То је књижевна форма која ми највише одговара и кроз коју најбоље исказујем оно што је у мени. Али форма која ми се сама наметнула. Знате, ја верујем да су све књиге већ негде написане и да само понеко од нас добије ту милост да оно што мора бити речено потпише својим именом. Такође, верујем да писци, и уопште уметници, не бирају теме и садржаје својих дела, већ да бивају изабрани.
Верујем и да постоји време за неке теме. И да то време не одређују ни писци, ни критичари, ни књижевна мода.
Слично се дешавало и у науци - да различити људи, на разним тачкама света, и који нису у међусобном контакту, дођу истовремено до истих открића, јер их води исто надахнуће или, како ја верујем, иста Промисао и Свети Дух.
Тако је и са писцима. Рецимо, многе књижевнице широм света трагале су за својим преткињама и писале о њиховим искуствима. Када су те књиге објављене код нас, видела сам да се то дешавало у исто време када сам ја писала Женски родослов.
Сада се прича опет понавља. Доминантна тема у најбољим књигама иностраних аутора је историја света, наравно, виђена у фрагментима, али из женских одаја и визуре. Баш као у мојим романима Петкана, Игра анђела, Свих жалосних радост и Запис душе.
У неким књижевним критикама указано је на језик Ваших проза. Како бисте разјаснили језик својих романа?
Сматрам да језик битно одређује сваког човека. Говори о његовом пореклу, образовању, укусу, често и о професији, употпуњује слику о њему као његови поступци, одећа или исказано мишљење. У ствари, представља га. Зато је језик којим говоре јунаци мојих романа, и којим ја говорим о њима, веома битан. И различит. Не могу истим језиком да говоре пастир и племић, кнегиња из четрнаестог века и млада жена из двадесетог, паганска богиња и которска госпођица или морепловац. Различити су светови у којима они живе, а самим тим и њихова сазнања, асоцијације, животни ритам и вредности. Све то мора да се одрази на језик, да би он био аутентичан. Да би био онај битни елемент који помаже да прича и ликови изгледају истинито, животно и уверљиво.
Иначе, заговорник сам очувања језика и писма. Лично, са подједнаком лакоћом, и чак не примећујући о ком се писму ради, читам и ћирилицу и латиницу. Али, све моје књиге, и све књиге у мојој издавачкој кући, штампају се ћирилицом.
И језик треба заштитити од разноразних накарадних туђица, које врве нашим новоговором. Код нас је све транспарентно. Сви раде на новим пројектима. Сви се труде да буду у тренду, а многи би да постану бренд. Гази се мејн стримом и залази у бекстејџ. Иде се у шопинг. Друштво се окупља на фешн вику и биар фесту, и сви су при томе врло кул или искулирани. Наши селебрити причају о велнесу и опуштају се у спа. И тај лајф стајл им је фенси и стрејт.
То, наравно, није језички развој, већ пуко помодарство нових Фема (по моделу коми фо - мико фо) и један од облика прихватања културне доминације једне велесиле.
Посебно су опасне реченичне конструкције које нису у духу нашег језика, а које су се увукле у њега буквалним превођењем. Данас већ многи кажу добар ти стојим, а недавно сам у једној књизи (преводу) прочитала: Њена мама није била блиска са својом кухињом.
Језик и писмо су битна обележја једног народа, национално благо, и морамо се према њима односити са пажњом, и одговорно, како би смо их сачували за потомство.
Да би се живело са светом, да би се било део света, чему свако нормалан у овој земљи тежи, потребно је знати стране језике, познавати и поштовати културу и историју других народа, путовати, колико материјалне могућности дозвољавају, а не нагрђивати сопствени језик, запостављати сопствену културу и губити самосвојност. Уосталом, још нас је Свети Симеон Мироточиви упозорио да онај ко своје замењује туђим не задобија туђе већ губи своје.
Писци језик могу чувати у књигама и у јавним наступима.
Међутим, они га сами не могу сачувати. За очување писма и језика потребан је договор и напор целог друштва. Свих јавних личности и оних који одлучују у медијима. Нажалост, код нас је такав договор, из разних разлога, немогуће постићи. Стога, све остаје на ентузијазму и оскудној моћи појединаца.
У протеклих двадесет година објавили сте девет романа. Уз све њихове различитости, шта им је заједничко?
Свим мојим књигама заједничка је основна тема. Ја увек пишем о женској судбини. Главни ликови у мојим романима су жене. Истражујем женски усуд кроз приче о различитим женама. Проналазим шта је заједничко светитељкама, владаркама и обичним смртницама. Показујем и доказујем да жене могу све. И да носе терет свакодневице, и да спасавају царства, и да напредују у ближењу Богу толико да постану светитељке.
О женама пишем из више разлога. Најпре, мислим да жене, да би оствариле све до чега им је стало, да би сачувале све што воле, да би одговориле свим захтевима оних које воле, морају да уложе много већи напор него мушкарци. Морају да се храбро и упорно боре. Та борба је узбудљива, и стога добра тема за литературу. Затим, ја сам одрасла у једном женском универзуму, са мајком и бабом и њиховим пријатељицама. Њихове приче део су мога памћења, али и мога бића. Као жена, делим многе женске чежње, радости, напоре и настојања. Стога их добро разумем. И, најзад, моја мајка је умрла млада (било јој је тек тридесет пет година), сиромашна и напуштена. Зато је свака моја подршка женама, као и свака моја књига, и омаж мојој мајци.
Али, са изузетком романа Јавна птица и Женски родослов, моје теме су вера и Бог. Злоупотреба вере и човекове потребе да верује. Посебно ми је важан однос човека и Бога. Да ли смо Богу окренути више када смо срећни или када смо несрећни? Шта је веће искушење за душу – благостање или губитак и пад? И како да будемо сигурни да јасно чујемо и добро разумемо знаке Божје, те да је оно што чинимо мило Сведржитељу и по вољи Његовој? Како се изборити са искушењима, како препознати и избећи скривене замке Лукавога? Како се суочити са сопственим грехом, и покајати се, искрено, и из срца? То су питања која постављам себи и као верница и као писац, и на која тражим, и покушавам да дам, одговоре у својим романима.
Духовност у мојим књигама је у складу са мојом вером и, из књиге у књигу, некако одраз мог личног духовног пута.
Ко је највише утицао на формирање Ваше духовности?
Књиге. Оне које читам. Али и оне које пишем. Сам процес писања дешава се по надахнућу Духа Светога. Дух оставља Свој траг у књигама, а он је благослов за читаоца. Осим тога, стварање је коришћење дара Духа Светог и његово умножавање. Тако сам ја, будући и читалац и писац, под удвострученом милошћу.
Али треба истаћи и велики значај молитве. Јер, права, предана, искрена молитва је разговор душе с Богом.
Неретко су Вас и књижевна критика и новинари сврставали у творца и припадника женског писма код нас. За протеклих двадесет година небројено пута сте, и увек недвосмислено, изнели свој став о томе. Ипак, неки од њих ни данас не одустају. Шта мислите, зашто?
Увек сам сматрала да је увођење појма и категорије „женско писмо“ једна од најгорих подметачина учињених женама. Тиме се сугерише да писмо, писање, књижевност као врста уметности припада мушкарцима. А оно што раде жене јавља се као подврста. Као „женско писмо“.
Испричаћу вам једну невеселу анегдоту која сведочи до чега може довести дељење књижевности по полу.
Био је Сајам књига у Београду. Потражила ме је једна новинарка, иначе паметна и добронамерна жена. „Слушај како сам започела извештај са сајма!“, похвалила ми се, усхићена:
„Рекла сам: Овај издавач објављује и књиге жена писаца!“. Говорила је испуњена поносом, уверена да много чини за књижевнице. „Да ли би ти пало на памет да изговориш реченицу: Овај издавач објављује и књиге мушкараца писаца!?“, питала сам је. „Не би!“, одговорила је. И престала је да се осмехује. „Сад разумем шта сам урадила“, постидела се. „Не шта си урадила, већ шта покушавају да нам ураде!“, исправила сам је.
Годинама говорим да је подела на „мушко“ и „женско“ писмо подједнако бесмислена као подела на мушко и женско сликарство, новинарство, медицину, или музику. То је дискриминација, и никако ми није јасно зашто су поједине књижевнице на њу пристале.
Годинама понављам да су изрази „женско писмо“ и „женски писац“ и граматички и логички бесмислени. Када кажемо: „женски капут“ или „женске ципеле“ ми знамо да је то капут за жене, или да су то ципеле за жене. И да их не могу обући или обути мушкарци. По аналогији, „женско писмо“ би требало да буде оно што се пише за жене, а „женски писац“ писац који пише за жене. Дакле, те књиге никако не би могли да читају мушкарци. А читају их.
Код нас се најчешће под „женским писмом“ подразумева оно што пишу жене. Дакле, дело се сврстава по полу ауторке.
Годинама понављам: Једина прихватљива подела је она на добре и лоше књиге, на интересантне и досадне књиге, на оне књиге које су људима на духовну корист, и оне које драже и подстичу најгоре у човеку. А све ове књиге подједнако успешно пишу и мушкарци и жене.
Годинама понављам: Књижевност се, као и друге уметности, ствара по милости Божјој и по надахнућу Духа Светога. Ствара се из душе и духа, а не из тела и пола. И ја сам по ономе што радим много ближа владики Николају, истовремено свесна да му се по значају ни примаћи не могу, него било којој од савремених српских књижевница. Понављам, али не вреди. Не чују, јер неће да чују. А зашто неће? Ко је пажљиво прочитао све написано о мојим књигама, и ко буде до краја прочитао овај интервју, схватиће.
Код нас се често може чути да Вам књижевна критика није наклоњена, да Вас је прећутала чак и у тренуцима када је постајало јасно да сте чињеница у савременој српској литератури. Међутим, импозантан број критичких текстова сабран у ову књигу говори другачије. Какво је ваше мишљење о књижевној критици, какво искуство?
Не може се говорити о књижевној критици у глобалу. Као што имамо бројне писце, појединце у истој професији, имамо и бројне критичаре, појединце који се баве истим послом. Дакле, ти различити појединци различито се односе према мом раду. Неки од њих су моје књиге похвално оценили, неки чак наградили.
Захвална сам свима који су се потрудили да прочитају неку моју књигу и да говоре или пишу о њој. Посебно сам захвална онима који су ме разумели. Обрадована сам тим разумевањем. А чињеницу да међу њима има угледних песника и богослова доживљавам као посебно признање.
Када говоримо о броју објављених приказа мојих књига, морам да напоменем да тај број не зависи само од оних који су о књигама нешто написали већ и од одлука уредника у књижевним часописима и дневним листовима да текстове прихвате или одбију. Током протеклих година више пута сам сазнала да неки уредник не жели да објави текст незадовољан што критичар у њему истиче „мајсторство писца“, или „свежу и чисту машту и реторичку елеганцију која плени и обузима“ или тврди да роман „читаоца испуњава тугом, лепотом и непроцењивим моралним вредностима“. Знам и за уреднике који се нису задовољили тиме да не објаве позитивну критику, већ се потрудили да за следећи број поруче негативну.
Наравно, има и оних којима се не допадам ни ја, ни моје књиге, ни број мојих читалаца. То је нормално, и не жалости ме. Још је у Светом писму речено: „Тешко ономе кога сви воле!“.
У сваком тренутку сам свесна да је свака критика, позитивна или негативна, ипак мишљење једног човека, релативно као и свако друго, а не промисао Божја.
Иначе, код нас књижевна критика не постоји као самостално занимање. Као животно и професионално опредељење. Код нас се писањем књижевне критике, и то као успутним занимањем, баве афирмисани писци, писци у покушају, писци понављачи, издавачи, новинари, политичари опште праксе, библиотекари, банкарски службеници, универзитетски и средњошколски професори, правници, психијатри, државни функционери...
Књижевни критичар је човек као и сваки други: има свој сензибилитет, укус, идеолошко опредељење, вредносни систем, личне амбиције, наде, обавезе. Понекад и у литерарним стварима расуђује вођен нелитерарним мерилима. Често је интересно везан за неког издавача, или спутан партијском и клановском припадношћу. Понекад је неоптерећен моралом, па се олако упушта у оцену књиге коју није прочитао. (Тако је једна госпођа, докторка књижевности и професорка на факултету, написала да је Петкана љубић.)
Дешава се и да је књижевни критичар ограничен својим (не)знањем. Или окамењеношћу свога знања.
То знање, односно незнање, веома је важно када се вреднују моје књиге из духовног циклуса. Да би се оне тумачиле потребно је знање много веће и свеобухватније од онога којим је овладао просечно образовани проценитељ књижевних дела. (А какво незнање су показали неки од њих видеће пажљиви читалац ове књиге, посебно поређењем текстова о истом роману компетентних и некомпетентних тумача.)
Затим, књиге попут ових нико пре мене није писао. Тако да поједини књижевни критичари не знају где да ме сместе. Ја, напросто, искачем из њихове схеме. Из домена њихових превазиђених искустава. Ту пре свега мислим на оне који свако дело сагледавају и вреднују искључиво према задатим постулатима владајућег књижевног правца. Све што је другачије, они не желе да прихвате. Или не могу да схвате на прави начин. (О таквима је непоновљивој Аници Савић Ребац говорио њен муж: „Они те не воле јер те не разумеју!“)
Али, књижевни правци се мењају. Теорија то призна најчешће дуго времена пошто се промена већ десила. Живот, као и уметничко надахнуће, иде испред теорије. Писци и читаоци се развијају независно од диктата књижевног естаблишмента, неспутани теоријом. Стога су они вредносни судови који су засновани на актуелној поетичкој парадигми неодрживи. Јер, историја књижевности нас учи да су се књижевни правци мењали, да је поетика, владајућа и пожељна у једном тренутку, већ у следећем била замењивана новом, подједнако краткотрајном и променљивом.
Стога они који нису спремни на шире и свеобухватније сагледавање једног дела у ствари себе ограничавају. Они пишу за тренутак. И постоје у тренутку. Писци неспутани теоријом, и надахнути Духом Светим, стварају за вечност. Управо тако ја тумачим речи Светог владике Николаја: „Песнички критичари живе и умиру, а песници само живе.“
Даровани сте даром о коме сањају сви писци – читаоцима. Редови оних који на сајмовима књига стрпљиво чекају и по сат, сат и по, да би добили Ваш потпис и посвету на књизи, препуне сале на промоцијама у земљи и иностранству, писма која свакодневно пристижу на вашу поштанску и електронску адресу, а чији смо мали део пренели у овој књизи, сведоче о привржености и љубави читалаца према Вама и Вашим књигама. Шта Вама значе читаоци?
Бог ми је дао оно што сам, маштајући о себи као писцу, желела и замишљала. Дао ми је књиге које читаоци воле. Дао ми је читаоце.
Бескрајно сам захвална својим читаоцима. Они су ме створили. Они су били уз мене и када су сви други, и све друго, били против. Они одређују моје место на нашој књижевној сцени. Захваљујући њима, ја постојим као писац. Они ми дају право да верујем да је оно што радим потребно још некоме осим мени. И никада, никада, не бих наклоност читалаца мењала за све лепе речи књижевне критике, ни за све књижевне награде у Србији, јер сам апсолутно уверена да и писци и књиге постоје само због читалаца. Да читаоци дају смисао постојања и књигама и писцима. За мене је глас читалаца глас самог Господа. Као што су говорили стари Латини: Vox populi, vox Dei! Односно, оно што народ (читаоци) хоће, то је светиња.
Посебно сам срећна што са сваком новом књигом задржавам старе, али и стичем нове читаоце. То се види и из ових писама. Како године пролазе, број мојих читалаца се повећава. Зато ми у Издавачкој кући „Глобосино АЛЕКСАНДРИЈА“ непрестано доштампавамо нове тираже свих мојих романа.
Волим што ме читаоци доживљавају као некога ко им је близак. Обраћају ми се код фризера, у цркви, на плажи, на пијаци, пред шалтером у туристичкој агенцији, на кинеском бувљаку. Слободно ме заустављају како бих им потписала књигу коју су управо купили, или цедуљу коју ће залепити у књигу. Често чучнем на сред улице, ставим ташну на колена, па књигу или папир на ташну, и потрудим се да смислим неку лепу поруку, радосна због те слободе која показује да ме сматрају својом. Да су нас зближиле моје књиге. Да су разумели да је најбољи део мене у мојим књигама.
Волим када ми читаоци пишу. Честитају ми празнике и рођендан. Причају ми не само зашто воле моје књиге, већ и шта их радује и боли. Тај живи однос много ми је важнији него подаци о већ готово милионском тиражу мојих књига.
Моји читаоци ме често дарују и баш врста њихових поклона показује да сам им блиска. Поклањају ми своје најлепше ручне радове, пауново перје, иконице, фигуре анђела, слатко, џем и ајвар који су саме скувале, „да се нађе у посту“, цвеће, босиок, зрелу јабуку или мирисну дуњу умотану у целофан и украшену розе или ружичастом машном...
На Сајму књига у Београду 2005. године потражио ме је монах Серафим из Хиландара и поклонио ми је ружичасту бројаницу, а моје књиге Петкана, Игра анђела и Свих жалосних радост понео је у Свету гору. И управо сазнање да ће се моје књиге наћи на том светом месту дар је над даровима.
Остварили сте несвакидашњу блискост у комуникацији са читаоцима. Шта Вас они најчешће питају? О чему разговарате?
Говоре ми о свом доживљају мојих књига. О свом духовном путу. Питају ме о искушењима на мом духовном путу, и како се борим против њих. Дају ми подршку када ме неко нападне у медијима. Када ми неко учини неправду, откривају ми да су је уочили, и да је осуђују. Траже савет. Показују ми слике своје деце. Желе да се фотографишу са мном.
Понекад ме моји читаоци и уплаше. Мајка која ми прича о прераној смрти свога сина. Жена обузета болешћу од које нема лека. Девојка која премишља да ли да се уда за младића који је проси, или да га остави. Мушкарац на духовној прекретници, који тражи пут. Сви они очекују од мене савет, утеху, охрабрење. А ја нисам увек сигурна да ли сам одабрала праву реч. Да ли је одговор који сам дала прави и заиста најбољи за онога ко тражи.
Један сте од ретких писаца који прихвата да оде и одржи књижевно вече и у најмањем месту. Путујете често, пренебрегавајући неповољне временске услове, дуг и напоран пут, умор, личне планове.
У праву сте. Са подједнаким задовољством прихватам све позиве за књижевне вечери. Идем свуда где су моји читаоци. Ти сусрети су једно посебно искуство. То јединство читаоца и писца, које разумеју само они малобројни међу писцима који имају ту срећу да су њихове књиге вољене, неупоредиво је. То је једна чаролија. Благослов.
На свакој књижевној вечери, ма где она била, трудим се да дам најбоље из себе. Веома ретко, само ако домаћини траже, водим књижевне критичаре. Моје искуство је да читаоци воле и желе да чују писца. Читаоци дају садржај и тон књижевној вечери, јер ја углавном одговарам на њихова питања. Са малом оградом: већ на почетку им кажем да могу да ме питају све, једино не прихватам да говорим о политици и да коментаришем дела или поступке других јавних личности, посебно других писаца. Ти разговори трају најчешће два, понекад и три сата. Затим потписујем књиге. Када се све заврши, потпуно сам исцрпљена. Понекад од умора не могу да заспим до зоре. Али срце ми је пуно. И једва чекам ново књижевно вече. Нови сусрет са читаоцима.
Непрестано истичете колико Вам значе читаоци. Да ли на њих мислите док пишете? Имате ли циљну групу којој желите да се обратите својим делом?
Не. Док пишем, мислим само на јунаке своје књиге, концентрисана на ток и драматику приче, и потпуно сам посвећена задатку и потреби да оно што је, милошћу Божјом, до мене допрло, пренесем како најбоље умем. Молим се да не изневерим поверење Онога ко ми је дао таленат, здравље, породицу и услове за рад, и да оно што створим буде најближе ономе што тај великодушни Дародавац од мене очекује. Јер тако оправдавам милост која ми је дата.
Иначе, и када бих хтела да мислим на читаоце са намером да књигу пишем тако да задовољим читалачки укус, ја то не бих могла. Из простог разлога што су моји читаоци различити међу собом. Има их и међу мушкарцима и међу женама, старосне доби од средњошколаца до оних који су одавно у пензији, различитих професија и образовног нивоа, различитих вера и нација. Осим тога, не воле сви читаоци исту књигу. Свако има своју најмилију. И ранг-листу осталих. А те су листе различите као и моји читаоци.
На пример, на наш штанд на Београдском сајму књига 2007. године по Запис душе дошла су четворица владика, десетак свештеника, монахиње. У реду за потпис чекали су омиљена глумица, супруга веома озбиљног председничког кандидата, водитељка високоинтелектуалног talk-show програма, једна џез и једна поп певачица, отац једног партијског лидера, супруга хашког сужња, иначе професорка књижевности, неки писци који су ми на поклон донели своје књиге (међу њима један Американац, који ми је понудио подршку у САД ако ја њега промовишем у Србији), матуранткиња из Лесковца која је заплакала од среће када сам је пољубила, ученици ПТТ школе из Београда, субспецијалиста за кардиоваскуларне болести, судија општинског суда, медицинска сестра која брине о слепима, ученици и професори са Косова и Метохије, власница цвећаре, радница која је плакала јер је Запис душе распродат, а она мора да се врати у Шведску, господин који је дошао по налогу својих кћерке и зета, успешних научника у Ирској, професор на Филозофском факултету, фудбалер високог ранга, студенти богословије, бака и унука из Бање Ковиљаче које долазе код мене од 1996. године. И још неколико хиљада оних који се нису представили (за седам дана трајања Сајма продали смо 12.500 примерака мојих књига), међу њима бар половина млађих од тридесет година.
А само пар дана после Сајма, промоцији у Пљевљама, уз игумана манастира Свете Тројице и православних свештеника, на моју велику радост, присуствовао је и вођа муслиманске верске заједнице, Самир-ефендија.
На читаоце мислим када почне продаја књига. Стрепим од суда оних који су пожурили да прочитају књигу. Питам се да ли сам оправдала њихово поверење. Добро знам да међу мојим читаоцима има оних који су једва издвојили новац да купе књигу. И оних који су баш ту књигу одабрали као дар од својих најмилијих за рођендан. Од колега за положен дипломски испит. Памтим три бакице које су издвојиле по 100 динара од пензије како би заједнички купиле Женски родослов. Памтим и једну четворочлану породицу: Отац, мајка и две девојчице. Дошли су на Сајам 2005, скромно, али пажљиво обучени, и у свечаном расположењу. Све то се лепо видело. „Мени је данас рођендан, и дошли смо да га овде прославимо, а Ваша нова књига ми је поклон“, рекла је жена. „Могу ли да Вас сликам заједно?“, питао је отац породице. Честитала сам јој рођендан, загрлила је и пољубила. Фотографисале смо се. А радост на њеном лицу, и осмеси и понос њеног мужа и деце што су је обрадовали, и ја сам доживела као радост. Али, и као стрепњу хоће ли та жена у књизи пронаћи оно чему се надала.
Памтим и жену коју сам срела 2006. године. Испричала ми је да је на Сајам дошла из Вршца, аутостопом, јер није имала новца да купи аутобуску карту. А силно је желела да добије роман Свих жалосних радост са мојом посветом. Поклонила сам јој књигу. Годину дана касније дошла је поново на наш штанд. На дар, узвратила ми је даром: поклонила ми је тек објављену збирку својих песама.
Такви сусрети и сазнања, а има их небројено много, обавезују ме.
Тек када ми се први читаоци нове књиге јаве, када од њих добијем похвале, ја одахнем, срећна што их нисам изневерила.
Желим још да додам: Све своје читаоце подједнако поштујем. И подједнако сам им захвална. Ја нисам писац интелектуалне елите. Ја сам писац духовне и емотивне елите.
Својим књигама поштено и недвосмислено откривате велике истине. Пишете о болу, патњи, страху, страдању, изневереним надама, али и о искушењима и борби против демонских подметања. Посебно у духовном циклусу бавите се озбиљним и тешким темама, пред којима застају и богослови. Да ли се читаоци понекад уплаше од тих истина?
Не. Читаоци се не плаше ни мене, ни онога што читају у мојим књигама. Оно што пишем они разумеју потпуно, и на прави начин. Многи и препознају као сопствено искуство.
Понекад ми се чини да се мојих књига плаше власници политички коректног мишљења. Ја сам почетком деведесетих писала против националне мржње и рата. Затим, у време када су једни бринули велике националне бриге, а други своје књиге ставили у службу опозиционог деловања, писала сам књигу личних емоција, сагу о свом црногорском женском родослову. У време драматичне ксенофобије 1998. и 1999. године писала сам Пауново перо, роман са мотом: „Једнога дана овде неће бити граница, неће бити зидова, и једини пасош биће људско срце“. Када су после двехиљадите сви похрлили у Европу, и пожурили да се јадају и правдају, ја сам се са Петканом вратила у Византију, па са Игром Анђела у средњовековну Србију. Године 2005, када су, уз громогласну промоцију, књижаре у свету, али и код нас, преплавила антихришћанска писанија, ја сам објавила роман Свих жалосних радост, причу о земаљском животу Пресвете Богородице. И роман Запис душе је политички некоректна књига. У Србији се данас тачно зна с ким треба бити оно што је Киш називао „пријатељем у књижевности“. И о чему треба писати. Данас су омиљене теме тих намерних или ненамерних профитера у уметности, мултиетичност, чари новог светског поретка, страдања и понос младих и нешто старијих хомосексуалаца, антихришћанство, пропадање у доба Милошевића, тражење идентитета ван вере и нације, прихватање колективне кривице за појединачне злочине.
Али, ја нисам намерно писала политички непожељне књиге.
Нисам се трудила да будем другачија и, у датим условима, храбра и бунтовна. Сама против свих. Ја сам само следила оно што се дешавало у мени. Ишла сам вођена шапатом свог Анђела Чувара, и на том путу сам духовно расла. Како сам се ја мењала, мењале су се и моје књиге. То нема никакве везе са дешавањима у друштву, ван мене.
Ни књига на којој сада радим неће бити по вољи власницима исправног мишљења и пожељних тема. Власницима књижевних награда и медијског простора. Али ја не марим за то. Јер знам оно што су знале и јунакиње мојих романа, које су ми узор. Знам да је „узалуд човеку да задобије сав свет ако души својој науди“.
Кажете да су се Ваше књиге мењале онако како сте се Ви мењали. Али свакако су и књиге које сте писали Вас мењале. Каква је та Ваша преображајна промена?
Док сам писала романе из духовног циклуса, Петкану, Игру анђела, Свих жалосних радост и Запис душе, ја сам се непрестано мењала. И осећала сам како се мењам. Пре свега, постала сам боља. Трпељивија. Научила сам да боље разумем и више волим друге људе.
Читам другачије књиге. Слушам духовну и класичну музику. Не интересује ме ништа лако ни испразно. Окружена сам иконама, и где год да погледам, срећем лица светитеља и Пресвете Богородице. Молим се. У молитви налазим утеху, надахнуће и смирење. Настојим да непрестано живим с Богом.
Радо идем у цркву. Уживам у литургијама. Са породицом често обилазим манастире. Били смо и два пута у Светој земљи. Носила сам крст једним делом Страдалног пута. Поклонила сам се Гробу Господњем и плакала на гробу Пресвете Богородице.
Осећам да заиста не бих ни могла, ни хтела, ни умела да живим без Бога.
Не припадате ниједном књижевном клану, не повлађујете ниједној опцији коју окупља политичка или генерацијска припадност, идеологија или чист економски интерес. Колико је тешко за једног писца, посебно за жену, да дела сам? Која је цена тог неприпадања?
Ја бих наш књижевни свет и књижевни живот поделила на стварни и виртуелни. Стварни живот чини заједништво писаца и читалаца. Јер писци пишу за читаоце. А читаоци дају смисао постојања и писцима, и књижевним критичарима, и библиотекама, и издавачима, и продавцима књига, и медијима. Виртуелни свет чине књижевни кланови, чији делови могу бити сви набројани посленици, али без читалаца.
Као и у другим областима, и у књижевности се кланови формирају на различитим интересима. Генерацијским, пријатељским, егзистенцијалним, политичким, материјалним. Зато деловања кланова нису заснована на вредносним мерилима. И могла би бити опасна када би им јавност више веровала.
Признајем, тешко је без подршке клана. На пример, унапред знам да постоје књижевне награде које никада нећу добити, чак и када бих, неким случајем, у писању надмашила Андрића, Крлежу, Црњанског и Селимовића заједно.
Знам који ће медији прећутати све што урадим, као што прећуткују тираже мојих књига и преводе у иностранству, док много мање тираже и тек најаве могућих превода других писаца истичу као огроман успех.
Има књижара у којима не продају моје књиге, како би, прављењем ранг-листа читаности, створили лажну слику да су неке друге књиге читаније него што заиста јесу.
Директор једне библиотеке, иначе и сам књижевник, јавно је рекао да ми неће дозволити да промовишем књигу у „његовој библиотеци“ (Да, баш тако је рекао: „...у мојој библиотеци“), у којој су моје књиге, такође, најчитаније, чак и ако добијем Нобелову награду.
Један клан је одлучио да укине Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у библиотекама Србије, зато што се припадницима клана није допало да ја, по пети пут, будем добитник.
Најпревођенији сам писац своје генерације. Међутим, Министарство за културу Србије моје књиге не нуди страним издавачима, нити финансира њихово објављивање у иностранству, као што чини са књигама неких других аутора. Моје књиге су бирали, и бирају, страни издавачи и преводиоци, по свом литерарном укусу, и у договору са мојим агентом.
Нема ме у каталозима којима наше Министарство за културу промовише ауторе из Србије на међународним сајмовима књига и обећава да ће платити превођење њихових књига. На те сајмове не путујем као део државне делегације. Ја у иностранство путујем на позив својих иностраних издавача, или министарстава за културу земаља домаћина. А онда посетим штанд Србије, и видим да моје књиге нису изложене. Па готово побегнем, постиђена, да не бих морала домаћинима да објашњавам нашу бруку.
Тешко је без подршке клана, али је лепо. Ја знам да за све што имам и за све што јесам дугујем само Пресветој Богородици, Светој Петки, својим читаоцима и својој породици. Њима сам захвална, и та ме захвалност чини спокојном. А кланови су као мафија. Увек дође час када те позову да вратиш дуг. Најчешће неким ружним и нечасним делом. (Видело се то и приликом оног скандала у Народној библиотеци Србије.)
Тешко је без подршке клана, још је теже јер кланови не раде само за своје, већ и против оних других. Тешко је, али је лепо. Ја сам слободна. Тај осећај независности величанствен је. Књижевна награда, државно спонзорство, место у управном одбору институција културе, положај директора или уредника у великим медијима, за мене заиста не могу бити разлог да се одрекнем оног најбољег у себи.
Иначе, ко ком клану припада, врло је лако уочити иоле пажљивијим праћењем медија.
Наравно, кланови своју делатност често покушавају да замотају у високоумне тираде о тешкој забринутости за будућност наше уметности, перфидно проглашавајући за тривијално све што није по њиховом укусу, односно из њиховог клана, али испод тог шареног покрова лажи вире рите прљаве истине, и оне их одају.
Срећом, међу људима који су директно или посредно везани за књигу највише је оних који знају, како је то лепо рекао Момо Капор, да се „режими мењају, а бестселери се рађају, непредвидиво, као лепе девојке“. Захваљујући тим професионално поштеним новинарима, књижевним критичарима, библиотекарима, продавцима књига, јавност ипак зна ко је ко у књижевности на српском језику, и какво је чије место (и улога) на нашој књижевној сцени.
Осим оних награда најзначајнијих за сваког писца, награда које – читањем – додељују сами читаоци, добили сте и признања жирија књижевних критичара. Шта Вам оне значе?
Свакоме је писцу, ма шта мислио о наградама, лепо и мило када их добије. И ја сам захвална свима који су дали подршку и награду мојим књигама. Али, морам да поновим: ја нисам писац који пише за награде књижевних жирија. Ја сам писац који пише за читаоце.
Иначе, чврсто верујем, а и искуство ме је научило, да све у животу има своје време. Дакле, и награде. Као и све друго, и њих даје Бог. Отуда, нисам ни љута ни несрећна када Он одлучи да, уместо мене, помази неко друго своје чедо. Исто тако, знам да чак и када се писцу учини неправда, она се дешава са Божјим допуштењем. А ни то није без промисли. Понекад је више помињан, памћен и поштован писац коме је ускраћено заслужено признање него онај ко је то признање незаслужено добио.
Најзад, помало је тужна, помало смешна истина да се у Србији у току једне године додели између три и четири стотине књижевних награда. С тим што тај број непрестано расте. А са порастом броја награда опада значај сваке од њих појединачно. Стога се тако уочљиво разликују спискови награђених књига од листа најчитанијих књига. Да је другачије, да читаоци више верују изборима књижевних жирија, најчитанији писац у Србији не бих била ја, већ аутори неких других књига.
Говорити са Вама о наградама, а не издвојити Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у библиотекама Србије, непотпуно је и недоречено. Ово признање добили сте четири пута. Традиција ове награде прекинута је пре две и по године, када је требало да је, по гласовима читалаца, примите пети пут. Како сте доживели то што је у многим медијима названо „културним скандалом“?
Укидањем Награде за најчитанију књигу у библиотекама Србије још једном су бирократе и цензори покушали да се супротставе књижевној стварности. Пошто се показало да су немоћни да је прилагоде својим естетским, али и другим мерилима, одлучили су да је, једноставно – кривотворе. Пошто нису могли да своје фаворите наметну читалачкој публици, људи из неких центара моћи решили су да награду која недвосмислено сведочи о избору читалаца – укину.
Ово је била наша најзначајнија књижевна награда, управо зато што добитника позајмљивањем књига бирају десетине хиљада читалаца, а не жири троје или петоро људи, који могу да постигну сваки договор. Укидањем ове награде пориче се право читалаца на сопствени избор, а библиотекама и библиотекарима одузима се смисао постојања. Јер, и књиге, и писци, и библиотеке, и библиотекари, постоје само због читалаца. „Редефинисањем“, како је назван овај фалсификат, награде за најчитанију књигу у награду за „најбољу књигу“, коју бира стручни жири са листе од двадесет пет најчитанијих, Награда Народне библиотеке Србије изгубила је своју ексклузивност и значај, и изједначила се са свим другим признањима која додељују разноразни жирији. Чланови управе Народне библиотеке добили су право и могућност да награђују политички коректне писце и дела, али и своје „пријатеље у књижевности“. Добили су прилику да задужују и одужују се. Срамно је, и мени је било посебно ружно и некако гадно сазнање, да су у доношењу овакве одлуке учествовали и поједини, срећом малобројни, писци. Чак и они који су и сами, истина, давно, били миљеници публике и добитници овог признања. Подједнако је срамно што су и те 2006, али и 2007. и 2008. године од жирија одабрани писци пристали да приме признања која су читаоци доделили неком другом, и још да се бираним речима, и устрепталог гласа, захвале тим истим читаоцима у чије су се понижавање укључили.
Награда за најчитанију књигу у библиотекама Србије први пут је додељена 1973. године Милошу Црњанском за Роман о Лондону. До 1989. године три пута је укидана. Увек је тај чин био образлаган бригом за нашу културу, тежњом да се подрже значајна дела високих стваралачких квалитета и помињањем Народне библиотеке Србије као институције задужене за васпитање и образовање народа. Баш као и данас. Али онима који су та образложења износили нико није веровао. Сви смо знали да се иза тих пажљиво срочених фраза крије тежња једне групе идеолошких страсника и од ње овлашћених цензора да народу исперу мозак. Или бар да, прећуткујући најчитаније књиге и њихове ауторе, прикажу како су у томе успели. Награда није додељена 1974, 1982. и у периоду од 1985. до 1988. године. Баш оних година када су најчитаније биле књиге Добрице Ћосића, Вука Драшковића, Антонија Исаковића, Данка Поповића, Моме Капора. Књиге које су идеолошке комисије обележиле као непријатељске, а њихове ауторе као неподобне. Потом је, без прекида, уручено шеснаест награда.
Садашњи управник Народне Библиотеке Србије, Сретен Угричић, до 2006. уручио је Награду четири пута: Горану Петровићу за Ситничарницу код срећне руке, Зорану Ћирићу за Хобо и мени за Игру анђела две године за редом. А онда је решио да Награду укине. Баш када је најчитанија књига био мој роман Свих жалосних радост. Зашто? Роман Свих жалосних радост добио је завидне критике у угледним књижевним часописима, а награђен је и са две награде стручног жирија. Дакле, литерарна вредност ове књиге није била спорна. Шта је било спорно? Који су мотиви нагнали управу библиотеке, међу којима су били, понављам, и неки књижевници, на овај чин против воље читалаца? Ти мотиви су, свакако, ванкњижевни. И вероватно исти као раније. Идеолошки. Образлажући оно што су многи људи, а међу њима је било и књижевника, назвали културним скандалом те 2006. године, управник Угричић је рекао да је „писање у Србији више чин препознавања и подржавања предрасуда, уврежених заблуда, општих места“. Шта може бити „предрасуда, заблуда и опште место“ у роману Свих жалосних радост? Шта може бити „измишљање корисних обмана“? Можда хришћанска традиција? Вера? Нада? Љубав? Страдање Исусово? Бол Пресвете Богородице? То нам управник није рекао.
Две и по године је прошло од ове срамоте, а ја се и даље питам знају ли ти људи шта су учинили? Да ли су свесни да нису одузели награду Љиљани Хабјановић Ђуровић већ – роману о Пресветој Богородици? И – да ли се боје Бога?
У целој овој причи нисам важна ја. Није важан ни Сретен Угричић, који се случајношћу свог службеног положаја нашао у ситуацији да може да одлучује о ономе што увелико превазилази његов стварни значај. Важни су читаоци. Увреда која им се наноси. Право које им је одузето. Важни су и библиотекари. Они, који ближе књиге и писце читаоцима. Они, који праве „листе чекања“ за најчитаније књиге. Они, који су сведоци радосних сусрета читалаца и писаца у препуним салама библиотека. И који се поносе када организују такве сусрете.
Међу библиотекарима има много часних људи. Неки од њих су читав свој радни век провели међу књигама. Они знају да се све мења: и режими, и министри, и управници Народне библиотеке Србије, и директори локалних библиотека. Читаоци остају. Остају и писци. И библиотекари. Пред свако свођење листе најчитанијих књига у Народној библиотеци Србије пишу ми ти библиотекари из унутрашњости и обавештавају ме о позицији мојих књига на њиховим листама. А често и додају: „Упркос ’препорукама,‘ ми смо послали поштену листу.“
Када смо бирали грађу за ову књигу, Ви сте, Мила, видели та писма. Али не желим да их објавим, да не бих наудила тим добрим и честитим људима.
На предлог Његове Светости патријарха Павла, Свети архијерејски синод Српске православне цркве одликовао Вас је својим највишим признањем – Орденом Светог Саве „за делатну љубав према светој мајци Цркви посебно осведочену у њеним књижевним делима којима истрајно сведочи Христа васкрслог“. Шта за Вас значи ово признање?
Веома сам срећна и поносна. Захвална сам Богу који ми је дао таленат и здравље да могу да пишем, услове за рад, и читаоце који воле моје књиге, јер су ме рад и читаоци довели до овог одликовања. Орден Светог Саве за мене значи неупоредиво више него било која награда коју сам добила, коју ћу добити у будућности, или која се уопште може добити. Пре свега зато што сам верник. Такође, овај орден носи име Светог Саве, а сви ми знамо значај Светог Саве за српску државу, Цркву и народ и за веру православну. Такође, иза овог признања стоји институција великог угледа, која постоји вековима.
Више пута сам рекла да сам по ономе што радим ближа Светом владики Николају, него било коме од савремених српских писаца. Дакле, добила сам признање од оних који су најпозванији да оцењују мој рад, од оних који могу да ме разумеју, од оних до чијег ми је признања највише стало.
А сазнање да ми је орден додељен на предлог Његове светости патријарха Павла, тог живог свеца, око кога ћемо се окупљати и када једнога дана не буде међу нама, као што се данас окупљамо око владике Николаја и Светог Саве, и да је баш он, својом руком, потписао повељу коју сам добила уз орден, чини ме додатно срећном, ганутом и благодарном.
Увек сам сматрала да сам добила велику част и милост тиме што ми је дато да напишем књиге које припадају мом духовном циклусу. А сада сам за ту милост још и награђена. Пресвета Мајка је заиста добра према мени. Надам се, и молим јој се, да ће ми помоћи да никада ту милост не изневерим.
Годину дана пошто сте примили Орден Светог Саве, добили сте још једно значајно друштвено признање – 10. априла 2008. уручен вам је Златни беочуг. Како сте примили ову награду?
„Златни беочуг“ је признање Културно-просветне заједнице Београда „за трајан допринос култури“ и добијају га уметници из различитих области стваралаштва. Ово признање ми је веома драго, а о његовом угледу сведоче и имена ранијих, али и овогодишњих добитника. Почаствована сам и саставом жирија који је ове године одлучивао о награђенима. Мило ми је и што су се за мене определили једногласно.
Иначе, на самој свечаности, када су нам признања уручена, најчешћи коментар окупљених је био да је ово ретко друштвено признање чији добитници нису бирани по партијској припадности, већ је процењивано њихово дело и траг који је то дело оставило. Људима је заиста доста подела на „наше“ и „туђе“.
Рекли сте да сву захвалност дугујете Пресветој Богородици и Светој Петки, читаоцима и својој породици. Шта је најважније у вашем породичном животу?
Најважнија је међусобна љубав.
Породицу видим као хришћанску заједницу коју красе узајамна љубав, истинско разумевање и несебично пожртвовање. Онај ко живи у таквој заједници, без обзира да ли је брачни друг, дете или родитељ, ко истовремено даје и прима, снажнији је и отпорнији пред сваким злом.
За мене је највиши степен љубави – разумевање. Не великодушно или надмоћно попуштање, већ право, суштинско разумевање за оно што је најважније сваком члану породице.
Свака права љубав је давање. Ако у једној заједници свако даје, свако ће и примати.
То разумевање, и та љубав, у свакодневици се манифестују на разне начине.
Често кажем: „Хвала мојим момцима, мужу Миловану и сину Александру, зато што ме воле онако како ми је потребно.“ Дакле, не онако како је њима згодно, већ онако како је мени потребно. А ја, када се молим за добробит своје породице, обавезно додам: „Мајко, молим Те, научи ме да будем жена каква је у овом часу потребна моме мужу и мајка каква је потребна моме сину.“
И то није поништавање личности. То је раст личности од себељубља до љубави.
Мој муж једини чита мој рукопис пре објављивања. Чита га онако како настаје, и понекад и рукопис и мене мора да брани од мога страха и сумње.
Већ три године откривам задовољство сарадње са сином. Хаџи-Александар ради ликовна решења корица за књиге које објављујемо у нашој издавачкој кући. Режирао је рекламу за мој роман Запис душе, и компоновао музику за њу. То је прва играна реклама направљена за једну књигу. А музика ми се толико допала да сам је пренела на свој мобилни телефон. Сада, када зачујем тонове композиције „Запис душе“, ја знам да то зове мој син.
Хаџи-Александар је предложио да у славу Светој Петки објавимо једно посебно издање романа Петкана, које је уједно и зачетак нове форме – роман у извођењу глумаца, који ће бити штампан на компакт дисковима. Ја сам присуствовала снимању радио драмског извођења романа, тј „исписивању“ звучне књиге и, са великом радошћу и благодарна Богу, пратила сам редитељски рад свога сина. Било је то заиста фантастично искуство! (Иначе, Хаџи-Александар је и композитор музике и музички продуцент за ово издање Петкане.)
Наравно, и у овом великом послу, као и у свему другом, подржао нас је отац породице. Нас троје се искрено надамо да је Светитељки мио наш труд, али и труд свих учесника у стварању овог дела, и да ће, по Њеној милости, роман Петкана и даље бити на духовну корист свима који га прочитају или – чују.
Сматрају Вас једном од најутицајнијих жена у Србији данас. Колико је православни животни стил допринео да постигнете такву позицију?
Постоји више врста утицаја. Политички, економски, позициони. Мој утицај сасвим је другачији. Књиге које пишем мењају поглед на свет, или га употпуњују, стотинама хиљада читалаца. Понекоме су и промениле живот. Многима сам и ја сама узор, а моја су им упорност, вера и борба подстрек и путоказ. Тако ми бар говоре и пишу. Али, тај се утицај дешава по њиховом избору. Имам онолико утицаја колико то прихвати сваки од мојих читалаца својом слободном вољом. И то је искључиво духовни утицај.
Наравно, постоје јавне личности које имају сасвим другачији животни стил, понашање, поглед на свет, а такође су утицајне. Оне су узор неким другим, и другачијим људима.
С друге стране, ја немам никакав утицај који би се могао посматрати као објективна моћ. Нисам у позицији да људе задужујем, ни да им се одужујем.
Свакако да је мој поглед на живот, и настојање да живим у духу православља, пресудно утицало и на моју духовну моћ и на моју институционалну немоћ. Али то се збива по мојој слободној вољи. И ја бих била несрећна да је обрнуто.
Често у интервјуима и разговорима са читаоцима истичете да „нас само љубав може спасити“.
Ја истински верујем у ове речи апостолске. Знам да је љубав највећа врлина. Знам да су сви подвизи које човек учини у борби против искушења недовољни, да су све врлине које задобије духовним трудом и одрицањем узалудне, ако је остао немилосрдан и немилостив. Ако у њему нема љубави.
Ко каже да воли Бога, а радује се пропасти ближњих, или мирно, и без жалобног трептаја срца посматра њихов јад, тај лажно сведочи о својој љубави. Ко каже да воли Бога, а људи су му мрски, и досадни, и туђи, тај не воли ни Бога. А ко не воли Бога, нема му спасења.
Ја настојим да живим по речима апостола љубави. И ако је живот свакога од нас порука коју свакодневно исписујемо, надам се да порука мога живота гласи: „Само нас љубав може спасити. Јер љубављу се и Господ именује.“
У Уводном слову роману „Запис душе“ митрополит Амфилохије је написао: „Кроз ову књигу писану са љубављу јунакињи сродне душе и са књижевним умијећем израња из таме вјекова живи лик ове деспотице српске...“. Ви сте, пак, често истицали да и када пишете о прошлости у ствари пишете о садашњости. Колико Вас заиста има у овој и у осталим јунакињама Ваших романа, колико у Вашим романима, чије јунакиње опитом утврђују да „није важан терет већ снага онога ко терет носи“, које знају „да је страх мера снаге, да је бол мера вере“, има аутобиографског?
Има ме у свакој јунакињи и у свакој књизи. Сматрам да сваки роман, чак и када не прати догађаје из ауторовог живота, на неки начин представља његову аутобиографију. Јер, и књига, као и свако уметничко дело, настаје из ауторовог мисаоног и емотивног света. Слика је његовог ума и душе. Дакле, ако аутор има муку, или бол, они ће се неминовно наћи у његовом делу. Познато је да су нека од највреднијих дела светске културне баштине настала у периодима када су ствараоци горко патили. Али, то је само један део истине. Јер, да би се бол, или било које друго искуство, преточио у надахнуће, да би његов ефекат био креативан а не разоран, потребан је таленат. Таленат, тај Божји дар, то је она снага која чини разлику између паћеника и ствараоца. И између дневника и литературе.
Од појаве романа „Женски родослов“ 1996. године све релевантне бестселер листе на српском језичком простору потврђују Вас као најчитанијег писца који ствара на српском језику. То је успех незабележен код нас. Како бисте Ви описали прве две деценије свог књижевног рада?
Имала сам седам година када сам на питање: „Шта ћеш бити кад порастеш?“ одговорила: „Бићу писац!“. И себе сам изненадила. (Данас знам да сам само поновила шапат свог Анђела Чувара.)
Кроз читаво детињство и младост веровала сам да ће доћи дан када ћу, како сам говорила, дубином својих мисли и лепотом речи, освојити свет. Деценијама сам понављала речи Дирасове: „Писаћу, или ћу умрет!“, сигурна да баш оне одражавају моју најдубљу и најпотпунију истину.
Када сам најзад постала писац, била сам уверена да сам ја изабрала и своју професију, и свој живот, и да је Господ био само благонаклони и великодушни дародавац. Сада, наравно, знам да ми је Он дао и таленат, и љубав према писању, и ту страсну и неодољиву жељу да постанем писац, али и препреке, тешке и бројне, које сам морала да савладам како бих остварила оно због чега сам рођена. Кроз напор и муку показала сам да својом вољом, и захвална, прихватам тај Божји дар.
Ја сам милост Господњу, милост Пресвете Богородице и светих, добијала, али увек после много муке, напорног и пожртвованог рада, различитих одрицања, понекад истинске патње. Завршила сам факултет који нисам волела, радила сам посао који нисам волела, страховала да никада нећу постати писац, а ипак непрестано писала. Од прихватања рукописа до објављивања прве књиге чекала сам три године, а затим још по две за другу и трећу. Тек сам са четвртим романом, у четрдесет трећој години живота, постигла први озбиљнији успех. Оспоравали су ме на различите начине, по мери своје злоће и љубоморе, свога незнања и несхватања, често и неморала. У почетку, најтежа ми је била неизвесност. Стрепња хоћу ли за књигу коју пишем наћи издавача. Страх како ће оно што радим оценити уредник који бира књиге за објављивање. Тешка је то мука: седети, писати, давати најбоље из себе, а не знати хоће ли то икада доспети до оних којима је намењено – до читалаца. Касније ме је погађала лаж. Подметања. Сплетке, чији су инспиратори понекад били чак и неки други писци. Али знала сам да човек уствари има само један избор у животу: онај између добра и зла. И трудила сам се да бирам добро. Увек сам имала веру и наду. Чак и када се чинило да за то немам много разлога. Да је све против мене. И ништа, апсолутно ништа није могло да ме поколеба. Да ме учини малодушном, или немоћном. Ја верујем да се ништа не дешава без Божје промисли. Дакле, и препреке на путу свакога од нас по Његовој су вољи, или бар допуштењу. Можда зато да бисмо, савлађујући их радом и жртвом, показали да смо заслужили Његову милост.
Кратко речено, тајна мог писања, и читавог мог живота, у преданости је. У молитви. У вери, љубави и нади.
Кроз све своје књиге трагала сам за смислом људског постојања. За суштином. За одговорима на питања: „Ко смо? Одакле смо дошли? Зашто смо овде? Куда идемо?“. Тражила сам спознају смисла. И пут. Тражила на различите начине. Кроз литературу. Философију. Кроз оно што је заједничко свим верама. У роману Пауново перо, који је прекретница између мог исповедног и духовног циклуса, и помало припада и једном и другом, описан је истинити догађај: У Солуну, пред иконом Богородице Одигитрије (а тада нисам знала ни да се икона тако зове, ни да одигитрија значи путеводитељка) први пут сам јасно формулисала оно што сам већ дуго осећала. „Мајко, молим те, покажи ми пут до Свога Сина!“, рекла сам. А већ сам била закорачила на тај Пут, само што тада тога нисам била свесна.
Често ме питају да ли ме посвећеност вери и оданост хришћанству спутава у свакодневици, и ограничава као ствараоца. Тако нешто могу да питају само они који нису осетили лепоту побожности.
Свакодневна молитва и пост у прописаним данима, одлазак на литургију о празницима, и у цркву кад год ми душа затражи, читање књига светих отаца и настојање да их бар у нечему, макар најмањем, следим, за мене нису обавезе ни одрицања, већ одабрани начин живота. Он ми пружа радост и утеху, даје ми снагу, чини ме бољом, чисти ми ум и душу. Испуњава ме љубављу, греје ме надом. Понекад, у заиста ретким и изузетним тренуцима, озари ме и осећај живог присуства светитеља, или Анђела Чувара. За мене, вера је начин и услов постојања. Понављам: Без вере и Бога не бих ни хтела ни умела да живим.
Посвећеност вери не ограничава ме ни као ствараоца. Напротив, надахњује ме. Ја видим даље и дубље него пре. Сазнајем оно о чему некада ни мислила нисам. И о томе пишем.
Није дубина у сумњи, већ у пунини спознаје.
Код мене су у потпуном сагласју мој духовни живот и мој рад. Живим као што пишем. И пишем као што живим. То је велики благослов.
А читаоци воле моје књиге, и тако дају смисао и мом раду, и мом животу.
Иза Вас су две деценије књижевног сна и његовог испуњења. Како видите будуће време?
Пре свега, ја чврсто верујем у трајање својих књига, и ових које су већ пред читаоцима, и оних које ћу тек написати. Верујем да ће оне живети и када ја једнога дана одем пред лице Господње. Право на то даје ми чињеница да су све књиге које ми данас сматрамо класиком биле веома популарне и међу савременицима. Историја књижевности није забележила накнадно откривеног писца.
Такође, моје књиге нису настале на основу књижевне моде или прописа одређеног књижевног правца, па да промена моде или неминовни настанак новог правца релативизују њихов значај. Моје књиге су књиге душе и емоција. А људска природа остаје иста и када се мења декор времена.
Али, мој књижевни сан није потпуно испуњен. Ја га и даље, из дана у дан, истовремено сањам и испуњавам. Желела бих да у наредним годинама наставим да исписујем историју хришћанства. Да продрем још дубље у тајну те бесконачне и очаравајуће Истине, и да та сазнања и искуства уткам у своје дело. Осећам да још увек нисам написала своју најбољу књигу. Чекам је, надам јој се и радујем.
Још пре много година и свој рад и сав свој живот предала сам Пресветој Богородици. Све што створим, Њој је посвећено. Сваку књигу коју напишем примам као дар Њене доброте и милосрђа и истовремено је прилажем као уздарје Њој која ми је све дала. И непрестано понављам:
Слава Пресветој Мајци за све!
Хајде да тим речима и завршимо овај разговор:
Слава Пресветој Мајци за све!
Разговарала Мила Милосављевић
(О Малој Госпоини, 21. септембра 2008. лета Господњег)
„Ова фотографија настала је без мог знања. У Светој земљи, у Јерусалиму, у пећини Богородичиног гроба. Она је симбол. Слика молитвеног и стваралачког дела мога живота.
Клечим. Не види ми се лице. И коса ми је покривена. Али види се књига. И свети лик Пресвете Мајке. То је та порука: Нисам важна ја. Важно је оно што стварам. Књига. И свест да то што ми је дато уствари не припада мени. Стога га понизно прилажем као уздарје Оној која ми је све дала.“
(Љиљана Хабјановић Ђуровић, Базар, 25.1. 2008. год.)