Прво издање: 23. април, Лазарева субота, 2005. године
У продаји је осамнаесто легално издање.
 |
 |
 |
О КЊИЗИ
Први пут после две хиљаде година!
СВИХ ЖАЛОСНИХ РАДОСТ – роман о земаљском животу Пресвете Богородице.
Ову потресну и узбудљиву повест о најважнијем догађају од постанка света причају нам двоје Исусу најближих. Сама Пресвета Богородица. И Јован, богослов и јеванћелиста. Онај љубљени ученик Христов коме је Господ са крста поверио најмилије што оставља на земљи – Своју Мајку.
Како је изгледала њена свакодневица? Чему се радовала и шта је болело? Чему се надала и шта је плашило? Како је живела са знањем да је њено дете Син Божји, обећан људима пре свих векова? Како је опстајала свесна да ће њено дете једнога дана пострадати? Да ће бити жртвовано за спас људи?
Какви су били апостоли, а какве жене мироносице? Како се рађала нова вера? Како се мењала слика Старог света? Како је Реч Сина Божјег и Сина Маријиног пала на душе људи као киша на жедну земљу?
Одговоре на ова питања нуди роман СВИХ ЖАЛОСНИХ РАДОСТ.
О Марији, кћери Аниној и Јоакимовој. О Марији, Матери Исусовој. О Марији, слушкињи Господњој. О Оној чија је утроба била обитавалиште, а наручје престо Бога живога. О Оној чије име значи Велика, Узвишена, и која је Својим животом надвисила налог Свога имена. О Мајци свију нас читајте у роману СВИХ ЖАЛОСНИХ РАДОСТ.
РАНИЈА ИЗДАЊА
ГЛОБОСИНО АЛЕКСАНДРИЈА
2005. година
ИНОСТРАНА ИЗДАЊА
 |
 |
Македонија "Наша култура" 2011. година |
Amazon.com 2014.година |
НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА
Печат кнеза Лазара, 2005. године
Кочићева књига, 2005. године
Златни Hit liber, признање Радио телевизије Србијеза једну од десет најпродаванијих књига у 2003. години
Златни бестселер, признање листа Новости за једну од десет најтраженијих књига у 2005. години
Најчитанија књига у библиотекама Србије у 2005. години. (Мада је овај податак званично објављен и на сајту НБС и у медијима, вољом управе НБС награду није добио аутор најчитаније књиге, већ аутор чија је књига била четврта на листи читаности.)
КРИТИКЕ – ИЗВОДИ
Као што је Претеча утирао пут за долазак Спаситеља, тако ће нова књига Љиљане Хабјановић Ђуровић стилом, мудрошћу и изванредним познавањем прилика у време земаљског живота Богородице бити наставак тако читаних предходних романа…Аутор ове књиге је изузетно храбра жена. О Богородици каквим је начином и приступом она пошла ретко би се осмелио да пише и најхрабрији теолог. Ово је препевано Јеванђеље…
(протојереј ставрофор Драгомир Сандо, доктор богословије)
Као да је толико писала да би до ове књиге стигла. Љиљана Хабјановић Ђуровић начинила је роман о Богородици с примереним надахнућем, онако како се рађају дела посвећена, кад у творачкој утроби сазру језик и мера и све бива мироточивост сразмере и склада, онако како се зидају храмови и одаје најдубља пошта и слава. Речи се круне из недара и бивају непогрешиво кадре да казују ону границу кад митско почиње да бива и живи око нас а све вазда остаје узвишено…
(Драгољуб Стојадиновић)
У портретисању ликова ауторка постиже мајсторство, она заиста оживљава дубинским осветљавањем њихове психологије, саобразне и биографији стварне личности и карактеру који произилази из поступака. Савремени читалац ће Богородицу, захваљујући овом роману, доживети у свој пуноћи бића које је и овоземаљско, а не само сакрално. Но, да погледамо како се то постиже: у постојећи Новозаветни канон, животопис Богомајке који јој служи као прототекст, књижевница властитом имагинацијом скицира, цизелира оне минуциозне појединости које творе прави лик, чине га животним, блиским за поимање.
(Милица Јефтимијевић Лилић)
У време када латинско, римско поимање речи urban све више клизи у варварски shopping, ова књига не може да рачуна на рекламу мултинационалних компанија и њихових медијских испостава. То доводи овај роман у парадоксалну ситуацију. Трудећи се све време да буде у дослуху са библијским подтекстом, да не буде бунтован, он постаје бунтован у једном одређеном културном контексту.
(Слободан Владушић)
ЦИТАТ ИЗ КЊИГЕ
Патмос
Коштица урме бачена у море посред великих дванаест острва близу малоазијске обале. Овде сам доспео вољом Домицијана, владара Рима и свега што су Римљани под своје ставили и држе силом и страхом. Ја, Јован, брат ваш и заједничар у невољи и царству и трпљењу, заточен сам због речи Божје и сведочења за Исуса Христа.
Када је лађа доспела до обале, када сам видео да цело острво стаје у један поглед, помислио сам да ме Господ склања од великог дела – ширења Његове речи међу мноштвом. И питао сам се како ћу му даље служити.
На острву расту смокве, наранџе и винова лоза. Куће су расуте по ивицама стрмих стена и чини се да ће се сваког трена сручити у море. Трава је оскудна, а земља спечена и личи на црвену прашину.
Врућине су несносне, а ветрови сурови.
Мало људи живи на Патмосу. Јелински пастири и рибари и неколицина римских војника. Навикли да блудниче међу собом и са овцама. Да се уздају у моћ магије, клетви и враџбина. Да једу жртве идолске. Да се са својим боговима надмећу у разврату и суровости.
Господ је рекао: „Ко куца, отвориће му се.“ Али ми, апостоли Његови, навикли смо да отварамо врата вере и онима који не куцају. Јер често је таквима најпотребнија животоносна реч.
Као и у многим местима јудејским, и малоазијским, и римским, људи су гневно насрнули на мене када сам их укорио због незнабоштва и пропадања у греху. У страху и неверици примили су моје прве речи о Богу који је живео међу нама као човек. На чије сам груди положио своју недостојну главу. И који је пострадао за наше спасење. Али када је Господ мојим рукама учинио нека исцељења, испунило их је чуђење. Затим је заискрила нада. И душе жедне утехе приступиле су извору живота.
Тек што нас је по једанпут походио сваки ветар који се вије око ових обала, на Патмосу је утврђена добра Црква Христова.
Мало затим дође онај дан када бејах у Духу Светоме, и када ми Господ даде да видим врата отворена на Небу, и оно што има да буде, и када зачух глас иза себе, силан као труба, који ми каза: „Што видиш, напиши у књигу!“ Тада сам разумео какву је дужност Господ наменио слузи својем.
Посведочио сам тајну откривења, како ми је наложено.
Али остала је у мени, неисказана, повест о Сину Божјем, првом и последњем, који беше мртав, и оживе, који има мач оштар са обе стране, који има кључ, и што отвори, нико неће затворити, и што затвори, нико неће отворити, који је сведок верни и истинити, и зачетник творевине Божје. Који се именује љубављу и којим се љубав именује.
„До сада, сâм сам носио Његов наук међу људе. Дошао је час да га запишем и да он крене, умножен вештином и трудом многих руку, кроза сав знани и незнани свет. Да, похрањен на свитку, буде сачуван за време будуће“, помислио сам.
Знао сам, Матеј, Лука и Марко, апостоли и састрадалници наши, пре него што их је стигла освета сатаниних синова, изложили су свако своју реч о ономе што се догодило међу нама. Пронели су је кроз Патрију и Мидију, кроз Етиопију и Ахају, и кроз сами Рим. Одаслали у многе друге крајеве. Али, човеку смртноме никада доста вере, љубави и наде. Па намислих да и ја, који сам од почетка био очевидац, саопштим Јеванђеље Исуса Христа, онако како га памтим.
То је моје друго сведочење.
А ноћас у виђењу Господ ме је упутио шта даље да чиним.
Опет сам био под крстом. Као оног дана када људи починише најстрашнији грех.
– Ево ти мајке! – рекао ми је тада.
Упро је у мене онај свој поглед јаснији од свих речи. Гласнији од сваке грмљавине.
„Поверава ми најмилије што оставља на земљи“, помислио сам. И заветовао сам се да је никада нећу препустити беди, бескућништву и самоћи.
– Ево ти мајке! – поновио је ноћас.
Одмах сам разумео Његов свети налог. И, ево, хитам да га испуним, захвалан што је баш мени поверио да испишем истину о оној чија је утроба била обитавалиште, а наручје престо Бога живога.
Шест је дугих десетлећа прошло од како је Син Божји сео са десне стране Оца својега. И баш као што је рекао да ће бити, многи су лажни пророци изашли у свет. Варалице. Антихристи. Говоре да Исус Христос није дошао у телу. Да он није и човек и Бог. Богочовек. Да га није родила и задојила она коју је Анђео Господњи назвао благословеном међу женама. Да је онај непоновљиви час у Давидовој пећини у Витлејему Јудејскоме био привид. Опсена ума. А ако је рођење привид, онда ни смрт није стварна. Ни Његова жртва. Ни патња која је мајчино срце претворила у крваву рану.
Ја сам поред ње проживео хиљаде дана и онолико сати колико је звезда на небу.
Данас започињем ново сведочење на свицима. Испричаћу шта сам чуо од оних који су знали Марију, кћер Анину и Јоакимову. Марију, матер Исусову. Марију, слушкињу Господњу. Од људи часних и побожних. Открићу и оно што сам дознао од ње саме, Приснодеве и Богородице. Пренећу све што ми предадоше, онако како сам примио. А додаћу и оно што сам сâм видео, чуо и дотакао. И ако би вам икада ико рекао нешто друго осим овога што ћете сада од мене чути, не верујте му. Ја вам, браћо моја у трпљењу за Исуса Христа, својом вером у Господа сведочим да је све баш овако било.