КРИТИКЕ – ИЗВОДИ

Ана Марија ме није волела

WEST & EAST SIDE STORY

     Роман Љиљане Хабјановић Ђуровић, Ана Марија ме није волела, једноставна је, искрена прича о таоцима једне идеје и жртвама њене праксе. Уосталом, нека Југословени, ти величајши хибриди идеје и мученици праксе доносе суд о тачности или бесмислености ове тужне констатације.
     „Последица тих драстично различитих начина је лако предвидива: историја моје породице са западне стране кроз читаво детињство ме заводи, очарава, узбуђује, инспирише, а животопис предака са југоистока чини ми се обичан, баналан, сиромашан и невредан чешћег помињања и дубљег интересовања.“
     Романсијерска прича Љиљане Хабјановић Ђуровић је прича о генетском проклетству. Онима који су чисти (или верују да су чисти) учиниће се измишљеном или неважном, а онима који су прошли Танталове муке опредељивања и определили се (било како) изазиваће мучнину сећања која не желе, отпор, негодовање новостечене правоверне душе. Тек стабилне личности, свесне да генетска мешаност није проклетство природе, већ усуд који постаје трагични крст за људе у одређеним временима и на одређеним просторима, проузрокован примитивизмом, острашћеношћу (расном, верском, националном, идеолошком, политичком) и слепилом које на све што је другачије реагује мржњом – видеће у овом роману једну једноставну, искрену, потресну причу, којој аутобиографска, исповедна нит, на жалост по тему, а на срећу по роман, ништа не одузима од актуелности и могућности масовне идентификације (у основним контурама, наравно) са малом јунакињом/жртвом ове животне драме без коначног исхода.
     Ова се прича могла (као и све друге, уосталом) исприповедати на безброј начина. Љиљана Хабјановић Ђуровић – којој је роман Ана Марија ме није волела друга књига – одлучила се за једноставност на свим нивоима приповедања. Виђење живота, света, односа и основног проблема („генетско проклетство“) углавном је преломљено кроз визуру детета, с почетка изгубљеног у мајчином несналажењу, очевој равнодушности и сулудој агресивности загребачке бабе Ана Марије, али и детета које брзо сазрева у грчевитој решености да се избори за своје место у бајковитом свету отмености, старинског сјаја и педигриране прошлости (свакако, под утицајем тајанствене, господствене бабе толико другачије од крушевачке баке, али пре свега, несвесним генетским чулом које непогрешиво хрли ка половини свога бића оличеној у „прецима са западне стране“.)
     Живот који се осећа пре него што се сазнаје, препун страхова који паралишу, али и развијају наглашен нагон самоодбране пре него што им се уоче корени и разлози, живот који се памти у сликама, недореченим причањима и чулним доживљајима атмосфере далеко богатије него по чињеничним, хронолошким збивањима која су га обликовала, јесте у жижи једног од токова приповедања емотивног космоса (мајчине сузе, тајанство непознатих речи, царство својих и туђих предмета, стид због родитеља, страх од непознатог и новог). Тај ниво утисака који прерастају у спознаје лајтмотивски је уобличен понављањем првих реченица у неколико поглавља романа („Сад си у Загребу“, „Имендан Ана Марије“, „Шетње са Ана Маријом – свакодневна крстарења Горњим градом и Каптолом“, „Није ти ово Загреб“, „Разгледнице од Томислава!“) – а иза тих лаконских реченица стоји све(т) као живи, болни, застрашујући доказ да нису обичне и нису само речи, већ иза сваке опипљиво следи претња, казна, успех, бол, и свака значи бити или не бити ма ко да је, и ма зарад чега, и ма како изговарао.
     Други слој приповедања чини ток есејизираних интерполација у основни ток приче (означен као детиња исповест) и у њега су уграђена каснија сазнања, повест о прецима са породичног стабла у светлу историјских збивања и породичних предања. Док су утисци о разликама између западних и југоисточних родитеља, рођака, познаника, предела сви одреда на синхронијској равни, као претежак животни терет на плећима мале Иве, дотле спознаје на дијахронијској равни спадају у категорију историјских разлика, дакле, објективних чинилаца пропуштених кроз призму породичног и индивидуалног субјективитета. Некако је испало, барем у случају главне јунакиње, да вредности ратничке, епске, јуначке и чојствене, услед обичности, природности, па и неизбежне патетике с којом су приповедане, постају разумљив квалитет тек када знања надвладају емоције, тек са зрелошћу, па не изостаје ни кајање што је тако, објашњавања и самооптуживање.
     Српско-хрватски односи деценијама су (па и вековима) предмет историјских, социолошких, политичких, етнолошких, језичких трвења и расправа, ретких споразума и честих спорова, невољног сапутништва и дубоких размимоилажења. Романсијерство као превасходна повест појединачних судбина тактично га је заобилазило (изузев романа о геноциду, тих књижевно – националних споменика који су замењивали непостојеће историје). Чини се и зато што у природи уметности није да само бележи чињенице већ и да понуди какве – такве одговоре, а чињенице су такве да уметност одговора, правог, нема – и миротворство и поклич у бој су практичне, непримерене крајности, а сваки међупростор – табуисан, затрован, брисан, недефинисан поодавно мудрошћу већ искључиво страстима, манипулацијама и мучнином – личио је на позорницу која подједнако осветљава и истинску и лажну акробатику над непремостивим јазом. Ана Марија ме није волела, природом теме, спада у романе којима ћемо сутра увиђати књижевне мане и врлине (што је већ годинама судбина српског романа, њихових твораца и њихових тумача), а којима данас васпостављамо тек чињеничко место у просторима, „текуће српске прозе“ (све тече, све се мења! – а и ја се с тугом, без горичне, поигравам општим местима која живимо мислећи и мислимо живећи – и већ се питам којим атрибутом да означим то проклетство) и, наравно, једнако проточне и једнако загушене српске књижевне критике!
     Ана Марија ме није волела је роман о таоцима једне идеје и жртвама њене праксе (уосталом, нека Југословени, ти величајши хибриди идеје и мученици праксе, доносе суд о тачности или бесмислености ове тужне констатације). Роман о судбини девојчице, недужне жртве породичних, личних, националних, верских, идеолошких и политичких сукоба на неизбежној релацији Србија – Хрватска, о мукотрпном сазревању једног од безброј покусних и природноживствујушћих кунића рођених у послератној братско-јединственичкој еуфорији, роман о онима који данас (не)успешно плутају, бивајући без своје кривице и заслуга и криви и прави, монета за поткусуривање свачијих интереса, иверје у вихору који би да се ограничи. У природној и вечитој борби појединца да пронађе свој идентитет и интегритет, стасао је и један наш спецификум коме име не обезбеђује ни реални ни духовни простор, коме уверење намеће безнадежну борбу више, коме декларативно опредељивање наноси тек баналне штете или користи, а истинско – бол и отуђење. Можете то назвати и – проклетством. Јер тада заиста нема кривца у кога бисте упрли прстом као у виновника крста. А терет постаје лакши – све док се не досетите да га заправо нема. Да носите, својевољно, туђи. Као и увек.

Љиљана Шоп   

     („Српска реч“, Београд, 17. фебруар 1992. године)