Игра Анђела

Игра анђела

Прво издање: 16. јуни, Духовски понедељак, 2003. године
У продаји је тридесет шесто легално издање.

О КЊИЗИ

     ИГРА АНЂЕЛА ЈЕ РОМАН КАКАВ ДО САДА НИЈЕ НАПИСАН!
     ИГРА АНЂЕЛА је прича о кнегињи Милици. Јединој жени која је владала Србијом у десет векова њене историје.
     ИГРА АНЂЕЛА је сведочанство о борби жене да опстане упркос свему. Да сачува својој деци очевину. И њих саме. Да велики пораз претвори у победу.
     ИГРА АНЂЕЛА је књига доказа о тријумфу живота над смрћу. Опстајања над пропадањем. О мудрости и снази у време слабости и суноврата.
     А над Милицом је, као и над сваким човеком, бдео њен Анђео Чувар. И Серафими: Михаило. Гаврило. Рафаило. Салатило. Егудило. Урило. Варахило. Сада нам откривају потресну и узбудљиву сагу њеног живота. Истиниту, а налик на бајку.
     Како анђели, као Божији послушници, утичу на наше животе? Како нам се јављају у свакодневици и сновима? Шта је слободна воља? Да ли је уопште има? Шта нам је у животу дато унапред, шта одређено? Шта, када и како можемо да бирамо? И где су границе наших избора?
     Да ли човек бира? Или се покорава? Да ли је оно што му на избор личи у ствари само ИГРА АНЂЕЛА?

РАНИЈА ИЗДАЊА


ГЛОБОСИНО АЛЕКСАНДРИЈА 2003. година	ГЛОБОСИНО АЛЕКСАНДРИЈА 2011. година

ИНОСТРАНА ИЗДАЊА


Русија ПАЛОМНИК 2010. година	Македонија НАША КУЛТУРА 2010. година	Италија SECOP Edizioni 2010. година	Бугарска УНИСКОРП 2012. година

НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА

Златни Hit liber, признање Радио телевизије Србије за једну од десет најпродаванијих књига у 2003. години

Златни бестселер, признање листа Новости за једну од десет најпродаванијих књига у 2003. години

Награда народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у библиотекама Србије у 2003. години

Кочићево перо, 2003. година

Унирексов печат, за књигу која је обележила предходну годину, 2004. година

Специјални златни бестселер, признање листа Новости за најпродаванију књигу домаћег аутора у протекле две године, 2004. година

Награда народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у библиотекама Србије у 2004. години

Награда Руске православне цркве и Форума „Православна Русија“ за роман Игра анђела који је награђен као најбољи роман страног аутора објављен у Русији у 2010. години

Главна награда Златни витез на Другом литерарном форуму писаца словенских земаља одржаном у Русији маја 2011. године

КРИТИКЕ - ИЗВОДИ

Док сам читала роман “Игра анђела” било ми је жао што у Русији не постоји писац који би на овакав начин писао о Руској историји.

(Александра Доброцветова, Паломник, Москва)

Ово је добро компонован роман особене структуре, лепог језика, сложених наративних поступака и ликова. По среди је, у духу актуелних уметничких тенденција, дело засновано на документу, литератури, књижевним предлошцима и на игри с њима…
Ауторка је написала добру књигу.

(Душица Потић)

Истанчаном романсијерском интуицијом списатељица откривалачким трагом следи дубинске токове, огледалом паралелних судбина уписује у код националне, у код женске биографије – драму жене, драму народа и драму времена, руком која вођена божанском промисли смиреним словима на платну бескраја уткива потврду о истрајавању.

(Милица Краљ, Подгорица)

Роман је написан култивисаним рукописом, стилом у којем се препознаје одмјереност и бујност. И док је Јефимија златном жицом извезла Похвалу кнезу Лазару, Љиљана Хабјановић Ђуровић је златним пером исписала сагу о кнегињи Милици, која је ходила тамом, али је у души носила свјетлост.

(Никола Вуколић, Бања Лука)

Практично, нема реда у овој књизи који се не дотиче понеке националне трауме, иза којег не стоји нека прећутана митологија. И утолико је веће мајсторство нашег писца – да кроз све то прође као први пут, са свјежином и чистотом маште, са реторичком елеганцијом која плијени и потпуно обузима читаоца…
Нагласио бих, такође, чистоту и прецизност језика књижевнице. Њен стилски регистар долази у близину патетике, али се брзо повлачи, ја мислим захваљујући осећају за српски језик, који јесте и дубок и узвишен, али није патетичан.

(Желидраг Никчевић)

Опширније ...

ЦИТАТ ИЗ КЊИГЕ

     Било је хиљаду триста тридесет пето лето Господње. Мирис грожђа сазрелог на падинама Богдања мешао се са хуком Лугомира и Груже, досежући до обала двеју Морава.
     Тек приспео у тај крај, придружио сам се онима који су дошли да виде и дарују господареву кћер, и својим мноштвом испунили велику дворану куле у Жупањевац граду. Какав је то призор био! Отмен, узбудљив, блештав! Таквим се учинио чак и мени, свиклом на раскош, сјај и лепоту. Заиста, заиста вам кажем, час крштења те девојчице личио је на почетак бајке.
     Госпе су циликале смехом као сребрна звона и журно отимале једна другој најлепше речи, да похвале њен лик, склад крхког тела и тек осенчени осмех. Разнежене и меке, пратиле су сваки њен покрет, сањив и спор, сваки трептај ружичастих капака, и тражиле му значење. Витезови, тронути и озбиљни у исти мах, шапатом су говорили о најважнијем: о танком, оштром носићу властелинског чеда и плаветнилу њених очију, као неизбрисивом белегу предака. А понос и радост китили су им ту причу.
     Данило Други, племић и светогорски испосник, архиепископ свих српских и приморских земаља, узео је у обе руке, пажљиво и полако. Три пута је погружио у воду, у купељи крштења, да спере са ње сав талог наследног, првородног греха. Затим јој је обукао белу кошуљу, крсницу, кројену од фине чипке и свиленог дамаста, а жупањевачке монахиње запевале су „Многаја љета“. Умилно, као збор херувима.
     Док је чинио свети обред, и касније, када је девојчицу, поново рођену за живот вечни, предао куму, Данило је непрестано гледао у њено лице. Поглед није склањао ни када је украсила нежне руке своје мајке. „Тако гледа само онај ко види даље, ко зна више него остали“, помислио сам. Тако је једном давно, у дан који верни никада неће заборавити, старац Шимун у јерусалимском храму гледао Богомладенца Исуса. „Твоје ће срце пробости мач бола!“, рекао је Његовој Мајци, уздрхтао и блед.
     Данило је ћутао. А његов занемели поглед, и сузу којом га је зачинио, опазио сам само ја. Ја, невидљив и нечујан на том сабору бираних по угледу и пореклу.
     Ни она ме није приметила. Није чак ни наслутила моје присуство. А једини ћу остати са њом кроз сав њен живот. Да је чувам и штитим. Од других. И од ње саме, јер та је заштита човеку најпотребнија. Али беше то тајна будућности коју сам знао само ја. И, свакако, Господ. Јер Господ зна све шта се збило, што јесте и шта ће се десити. А мене је одредио да јој будем Анђео Чувар.