Прво издање: 25.октобар 2015. године.
Прво издање: 25.октобар 2015. године.
У продаји је дванаесто легално издање.
О КЊИЗИ
ГОРА ПРЕОБРАЖЕЊА је роман који подсећа.
Како су Немањићи стварали српску државу и Српску православну цркву.
Како је Сава испунио себе светлошћу Духа Светога и собом обасјао српски род.
Како је српски народ кроз векове опстајао на стази Светосавља.
Како да се и ми успнемо на Гору Преображења.
ДРУГА ИЗДАЊА
Издање за киоск
ГЛОБОСИНО АЛЕКСАНДРИЈА
2016. година
КРИТИКЕ
Личност Светог Саве, првог Архиепископа и Просветитеља српског, уткана је и уткива се већ 800 година у свеукупни духовни, просветни, државни и народни живот, првјенствено српског народа. А и шире од њега, он је равноапостолни учитељ Цркве Христове васељенског значаја. Као што пјева пјесник: Он је „наставник Пута који води у живот (вјечни), првопрестолник и учитељ.“ Од његовог првог животописца Доментијана до данас написано је о Светом Сави безброј свједочанстава и књига, пјесама, народних бајки и приповијетки. Уклесан је његов лик у камену и дрвету, живописан у бројним храмовима, од Милешеве до Лавре Св. Саве Освећеног у Палестини, од Свете Горе до Москве, Рима, Лондона, Америке и Аустралије. По њему су називани градови у Сибиру, посвећивани му бројни храмови широм васељене. Неизбројни су они који су по њему добили име. Како побројати називе мјеста: од Савине воде, Савиног лука, Савиног кука, Савиних страна и др. од којих је сваки повијест о Св. Сави? Да та вјековна повијест о Св. Сави није и неће пресушити свједочи и ова најновија књига наше познате списатељице Љиљане Хабјановић Ђуровић. На јединствен начин у наше вријеме, на српском језику, Љиљана, у виду повијести, приче, романа, драме, народног казивања, житијског приповиједања – благовијести нам тајне Небеских сила, Богомајке, светих подвижника и подвижница, Христове љубави. То своје драгоцјено књижевно дјело она, ево, наставља овом „Гором Преображења“ на коју се успео Свети Отац наш Сава, обасјавши Таворском вјечном Свјетлошћу, како себе, тако и сав свој народ. Приказујући лик и дјело Св. Саве, Хабјановићка ходи путем Доментијана, Св. Николаја Жичког и Св. Јустина Ћелијског. Кроз њега и његово присуство освјетљава вијекове; открива и уткива у његов живот и историјска збивања бројне друге ликове, почевши од његовог оца Симеона, коме је он постао духовни отац, и мајке Анастасије, па све до свога личног сусрета са Св. Савом и до своје тетке Цетињанке, такође, као и њено Цетиње – Светим Савом озарене и на путу истинског Живота утврђене. Једном ријечју, саборна драма ове књиге приказује драматику урастања и узрастања многих у Јединог Човјекољупца. Савиног, њиховог и свенародног просветљења и успињања на Синајску, Таворску и Атонску троједну Гору Преображења.
(+Митрополит Амфилохије)
у Шабачком позоришту – 21. Децембар 2015.
____________________________________________________________________
Каже се за Библију, у великом свету, који се озбиљно бави овом Вечном Књигом, да свака генерација има свој превод Библије. Језик живи, има своју динамику, има своју еволуцију, има своја дорастања. Свети Сава је вечно жива Библија нашега народа. Свака генерација, у српском народу мора имати свога Светога Саву. У самоме почетку, прво житије Светог Саве написао је Доментијан, па онда Теодосије... Настао је тај трагични интермецо наше историје, а онда се 1934. године, појавила књига Милоша Црњанског, ко би други... Негде тамо око 1950. Владика Николај је написао књигу Живот Светог Саве. Ево вечерас, овде међу нама, ауторке која је са овим делом стала раме уз раме, са горостасима српске културе и писане речи. Дошла је са књигом која носи веома симболичан, слојевит, вишезначан наслов Гора преображења. У први мах ми се учинило да је могла изостати та метафора у наслову, или та завеса која скрива ту свјатија свјатих наше духовности и најкрупнију тему наше књижевности и уметности... И свега нашег. Али сам доцније схватио да употпуњује смисао теме и да је на правом месту. Савремени нобеловац Марио Варгас Љоса, један од највећих живих писаца наше епохе, рекао је: Писац је веће чудо од свога дела! Нешто слично је другим речима рекао и наш Иво Андрић. За мене су, ауторка Љиљана Хабјановић и књига "Гора Преображења", импресивно чудо. Шта ми је овде чудно? Ово је строго монашка књига о Светом Сави! Чак је и владика Николај, који је био изузетно, импресивна, маштовита личност, допуштао себи, као што иначе чини у својим делима, ту слободу да се вине као небопарни кондор широко раширених крила, да прелети, да додирне недодирљиво… Није имао, дакле, никаквих скрупула и страха да свуче завесу са свих свјатаја свјатих... Да без скрупула додирне неприкосновене каноне, и догмате, где нико није завиривао нити залазио, он се усуђивао. Али Госпођа Љиљана је, да ли намерно или не намерно, имала одвећ те скрупуле. Ово је, као што рекох, строго узевши, монашка књига написана о Светом Сави! Овде нема ни једне једине омашке. Нема овде Светог Саве који виси на ретровизору у ауту. Није овде Свети Сава који је закачен на нашим капутима, на реверима. Овде нема Светога Саве о коме се пева у српским кафанама. Нема га ни из излизаних и похабаних фраза са државних и црквених прослава и академија. Нема га ни из оних наивних дечјих песмица и рецитација, чак! Овде је Свети Сава светац строгог монашкога лика, оно што он, уствари, и јесте био! Овде је дотакнута огњена тачка феномена светачког лика и личности Светог Саве. Без уступака, без екскурзија и без излета. Да ли је то ауторка желела или није, ја то не знам. Али ова књига је тако написана. И она ће остати једно велико сведочанство о нашем времену. Веома чудно, ово је нови феномен и сведочанство о једном времену у невремену, које је имало на челу своје цркве Патријарха, који је био ретко духован човек у најнедуховније доба наше историје, и постао чудо наших дана. Зато је ова књига својеврсно чудо! Овај Свети Сава је монах светогорски, оне горе преображења, оног великог Атоса и оне горе у Јерусалиму. Свети Сава није силазио никада са те Горе! Он је саградио своју келију посницу, или како каже Јеванђеље, сеницу, на гори преображења и ту сеницу, ту посницу, носио са собом као пуж своју кућицу. Где год је ишао та гора је са њим ишла! Та гора је ишла, и преношена од њиве до њиве, од стопе до стопе, рекао бих, од брега до брега српскога, И овде, како је Госпођа Љиљана написала, она се овде појављује, и код војводе Богдана који је Саву пратио до Свете горе. Гора преображења је код Босе жене са Мораве, код Биљане, девојчице под крстом, гора преображења се изображава код Језде који је нико и ништа, затим код Веселог Весељка. Богаљ Живко гради своју сеницу на гори преображења. Гина, једна престрављена жена, Јара, једна добра кћи, Златана, жена која је јела грожђе, да не спомињемо овде Доментијана и друге свете људе о којима ауторка овде пише. Дуго сам самог себе испитивао, да ли је Свети Сава баш до те мере монах целога живота и светитељ, из чега је све произашло што је Свети Сава нама Србима оставио, али ме је недвосмислено у то уверио један од највећих и најумнијих Срба 20-ог века, академик и профессор Димитрије Богдановић. У једном свом предивном, дубокоумном тексту, вероватно притиснут сличним дилемама написао је своје слово о Светоме Сави, где је рекао: “Свети Сава и Светосавље, није некаква идеологија или философија српскога живота. Свети Сава је огњена тачка духовног живота једног народа”. Свети Сава је анђео који је носио Јеванђеље, и проповедао Јеванђеље., али Јеванђеље у строго монашкој интерпретацији. У том фону и тону је ова књига написана. Увек имам на уму кад се о Светом Сави говори, ту моју дилему, и то некакво моје опредељење које сам малопре рекао. Свети Сава је учинио један велики подвиг са својим оцем. Немања је жестоку борбу водио са Византијом и од Византије је одвојио Србију и створио српску самосталну државу. Свети Сава је трагом свога великог оца, водио духовну битку и од Византије одвојио српску цркву и створио самосталну и аутокефалну цркву на понос једнога народа Светосавског и Христовог. Византија је била одломак, отпадак пропалог старога Рима... Симбол Рима је био вук. Византија чак и за насиље није имала снаге Рима. Слаба, развратна, сладострасна. Она је заменила вучје насиље лукавством лисице. Византија је била царство дворских коњушара, евнуха и мрачних монаха незналица. Она је од Велике Књиге светлог и светог живота створила уџбеник духовног ропства. Свети Сава је тога био дубоко свестан. Браво, Свети Саво! Увек сам то узвикивао. Он је проповедник и сведок једног дивног апостолског хришћанства древне цркве које је најближа Јеванђелском хришћанству. Нисам рекао да је исто. Али неупоредиво ближе од Византијског и данашњег Грчког. Светосавско хришћанство је живот у Христу а не празна акробатика и теолошка спекулација. То је пошло за руком Светом Сави. Цео живот су Немања и Сава, водили битку са Византијом. Каква срећа и какав понос за један народ да је такве претке имао! Немању који створа Српску државу и сина његовог који ствара Српску цркву. Немања силни владар, брутално и бездушно је понижаван од Византије. Окован на коленима пузио је улицама Цариграда, као некада Христос улицама Јерусалима. Достојанствено је и витешки победио Византију. Видевши подвиг свога сина, овај сјајни владар Српскога Хришћанства, не Византијског, могао је Византијским методама, лако се нагодити са Византијом. Али није хтео. То је можда и порука нама данас у ери евроуније. Ништа лепше нема него кад је човек сам, независан, слободан. Не кажем да треба да водимо битке на све стране, не, али мора се држати и чувати национални понос и континуитет. Видевши дакле, подвиг свога сина, Немања одлази у Хиландар. Силни владар, победилац Византије, замонашио се у Студеници и отишао на Свету Гору, код свога сина. У Ватопеду, кују планове, да саграде српски манастир, да подигну Хиландар. Да сведем ово моје казивање на закључак и поруку: Са највишим могућим јеванђелским духовним сензибилитетом, госпођа Љиљана Хабјановић Ђуровић написала је књигу о Светоме Сави. Ако је ишта овоме народу данас потребно, јесте управо тај и такав Свети Сава. Достојевски је на једном месту рекаао: „Не судите по народу какав тренутно јесте, већ по ономе какав он жели да постане.” Кад је 600 хиљада Срба, 2009. године, изашло да се поклони пред Патријархом Павлом, они су се, пре свега, поклонили пред његовим смирењем и жртвом. Кроз ову књигу српски народ се клања Светоме Сави, монаху, ревнитељу, подвижнику. Браво, за Госпођу Љиљану Хабјановић! Али, три пута браво за Србе и Србију! То је пут којим треба ићи! Хвала!
(Протођакон др Љуба Ранковић, уредник "Гласа цркве" - Реч на промоцији књиге "Гора Преображења" у Шабачком позоришту)