КРИТИКЕ - ИЗВОДИ
Ива - пут ка себи
Назив: Ива
Аутор: Љиљана Хабјановић Ђуровић
Издавач: Просвета, Београд 1994.
Оцена: У жанру љубавног романа, не скривајући елементе аутобиографске исповести, дакле, у простору у коме је најлакше склизнути у свет појединачности и баналности, Хабјановићева најчешће успева да причу уздигне и оплемени, да јој улије тон
општости, езотеричне флуидности, фантастичке реалности, трајања у историјском и космичком времену.
Ива је трећи роман Љиљане Хабјановић Ђуровић, списатељице која не бежи од карактеристика тзв. женског писма у свом приповедању о емоцијама, телесности, о мушком и женском принципу поимања живота и света, о социопсихолошким коренима и одликама породичног живота, сударима малограђанске и индивидуалне свести, и – изнад свега – о видовима и облицима љубави као покретачке и уништитељске снаге која управља људским судбинама. Они који мисле да савременог човека битније одређују друштвена, историјска, па и национална и политичка кретања од љубави која је приватност, узрок личних срећа и несрећа, те овакву врсту прозе сматрају нижим и лакшим жанром, литературом превасходно забавног карактера, прићи ће Иви са предрасудама које није лако отклонити, чега је ауторка вероватно била свесна, градећи, слојевито али и опрезно, двовремени паралелизам приче и њену езотеријску потку. О укусима, међутим, као ни о судовима који се своде на крајности, правила, норме и искључивости, не вреди расправљати. Било би то као да се питамо што је аутору Рата и мира требала Ана Карењина (и обрнуто).
Ива је роман о љубави као задатој судбини, о (не)могућностима различитих облика љубави, о њеним ирационалним и рационалним премисама. Обично се верује да је управо књижевност о овој теми рекла све и да светска историја литературе већ јесте трезор антологијских тренутака сведочења о метафизичким коренима и безбројним метаморфозама осећања званог љубав. Стога је љубав као тема помало замка за наивне, али и врло храбре, чиме је изазов постао већи. Хабјановићева полази од захтева да роман буде разуђена, динамична и драматична прича, сижејно богата, и тај услов испуњава на класичан начин каквим задовољава радозналост и укус читаоца свиклог на радњу, заплет, ликове и својеврсну хронологију догађаја, с обиљем чињеница и детаља ситуираних у простору (Крушевац, Београд, Дубровник) и времену.
Веровање у реинкарнацију уткано је у фантастички слој ове прозе и на њему се гради паралелна, али и узрочнопоследична прича о љубави између Богдана, витеза на двору кнеза Лазара, и лепе Дубровчанке, прича која онирички доходи до наших дана и неизбежне крушевљанске романсе између Иве и Данета, који своју драматичну, контрадикторну и изнурујућу љубав више сањају него што је у сопственом животном окружењу могу остварити. Полазећи од тезе да је човек условљен битним моментима из прошлих или прошлог живота, те да му из њих остају „неке карактеристике физичког изгледа, неке навике, инстинктивна знања (знања-сећања) и таленти, који се не могу објаснити ни генима, ни породичном традицијом, ни васпитањем“, Хабјановићева проналази свој кључ за тумачење човека и његових поступака, који су му каткада и самом неразумљиви, а исход животне судбине види у опирању и пристајању да се пут у тражењу себе усклади са тим несвесним знањима, сновима, халуцинацијама и предзнацима који светле из дубина времена.
Омиљена лектира главних јунака Иве јесу три дела Хермана Хесеа (Игра стаклених перли, Демијан и Сидарта), чиме романсијерка именује своје духовно и књижевно сродство и извориште, а увођење лика и личности Јарца Мудријаша (Данило Киш) у причу, спретно и интригантно изведено, функционише у сфери идеје да се невидљиве духовне енергије (опет уз отпор и пристајање) преливају из особе у особу тајновитим комбинацијама којима Провиђење спасава количину и облике те сталне енергије, преносећи је из телесне пропадљивости и пролазности у духовну вечност. Друго је питање, наравно, да ли ће се уопште и каквим делом конкретизовати и реализовати та енергија, која није генетско наслеђе, већ нека врста „наслеђене могућности“.
Романом Ива Љиљана Хабјановић Ђуровић нескривено артикулише, ако хоћете и терапеутски, нека питања властитог животног и духовног пута, али с изразитом амбицијом да открије опште законитости и заједнички именитељ, по којима ће тај пут престати да буде њен или само њен, а постати једна од могућих и прихватљивих формула за читалачко самоиспитивање, лишено идентификације са аутобиографским елементима приче и управљено на идентификацију са идејом романа. Као да списатељица рачуна са две врсте својих читалаца: мноштвом тзв. обичних, страствених љубитеља и гутача љубића (којима не ускраћује голицаву, лаку и хитру причу) и мањином захтевнијих читалаца, које позива на дубље читање и размишљање о суштини људске природе.
Каткад је, имајући у виду ову другу публику, Хабјановићева склона и непотребним поукама, и сувишним објашњењима, и својеврсној духовној кокетерији, вероватно под теретом нескривених амбиција. Надајмо се да ће ове „грехове“ и грешке, типичне за аутобиографску прозу, Хабјановићева превазићи будућим животним и књижевним сазревањем.
Љиљана Шоп
(„НИН“, Београд, 22. јули 1994. године)
Езотеријска љубавна прича
Савремена српска проза, лагано али сигурно, ослобађа се идеолошких и естетских окова који су је притискали последњих деценија, нагонећи је да се опредељује између два пола вредоносних, а богами, и других судова. Бежећи од идеологије, сурвавало се у један псеудоестетизам, који је аутору давао могућност да неким само њему знаним и разумљивим езопским језиком говори о свету у којем траје. Нестајање тих стега, не нагло, као што смо се надали, али ипак незадрживо, отвара могућност писцу да се, без икаквих потреба за алибијем, искаже онаквим какав јесте. Једно од остварења тог правца јесте и роман Ива Љиљане Хабјановић Ђуровић.
Ива је трећи роман Љиљане Хабјановић Ђуровић. Два претходна романа: Јавна птица (1988) и Ана Марија ме није волела (1991) била су третирана и од читалачке публике и од критике као љубавни романи и тзв. исповедна проза, а самим тим, због тога што живимо у цивилизацији у којој су осећање, исповест, вапај за успостављањем додира са другим проскрибовани, на известан начин довођени у питање. Довођени у питање самом чињеницом да су свођени само на своје сижее, на саму причу. Посматрано из аспекта таквог приступа књижевном делу, Ива је значајан помак у уметничком и жанровском смислу. На први поглед, и овај роман је љубавни роман. Два главна јунака, који су у исто време и два наратора, Ива и Дане, развијају причу о једној нереализованој, или, можда, у метафизичком смислу доврхуњеној, докрајченој љубави. Љубавни заплет је препознатљив. Дане воли Иву, али стицајем околности, жени се другом. Ива воли Данета, али ће се, кроз мистично сазнање (сан) одлучити за Лазара. Као што рекох, на први поглед једна хиљаду пута испричана прича. Но, то је списатељска замка или маска, којом се аутор користи да би читаоцу изложио једну другу, езотеријску причу, и једну другу, у крајњем виду етичку идеју о успостављању моралне равнотеже кроз простор и време. Јер Ива је езотеријски роман, а то значи и роман фантастике. Но, одмах да кажемо, то није фантастика на коју смо иначе навикли: фолклорна (Гогољ), онирична (Кафка), научна фантастика. Ово је фантастика која само условно може да носи то име. То је фантастика која говори о вишој реалности. Фантастика која материју, простор и време сматра само привидима условљеним људским чулима. За ту фантастику духовни свет јесте једина реалност, а човекова душа јесте путник који, мењајући простор и време, тело, па и карактер, трага за сопством, за самоосвећењем, а у исто време и за заједништвом, за оним који није ја.
Због тога, Љиљана Хабјановић Ђуровић уводи још једну, условно речено, паралелну причу. У тој другој причи, која се збива негде после 1380. године, развија се љубавна прича између Иве, младе дубровачке патрицијке из породице Антунина, и српског племића са двора кнеза Лазара, Богдана. Оно што ће се зачети у четрнаестом веку и што ће дестабилизовати две душе, разрешиће се после шест стотина година у њиховом новом отелотворењу. У Дубровнику имамо Иву и у њу заљубљеног Мавра, који ће је изгубити због Богдана, у савременом Крушевцу (Београду) имамо Иву, коју ће Дане изгубити због Лазара. (Наша ауторка, иначе, кроз читав роман спроводи паралелизме и алузивност, тако се Мавро из братства Лазарина, поново рађа као Лазар.)
Кроз читав роман стално фигурирају два топоса, Крушевац и Дубровник, док се Београд појављује само као „резервни простор“. Београд је место у којем ће Ива добити кључ, могућност за разрешење заплета који се зачео у средњем веку. Тај кључ се налази у огледалу. У огледалу које јесте улазизлаз из једног времена у друго, из једног постојања у друго. Огледало у функцији везе између овосветског и оносветског није непознато езотеријској, па и фантастичној литератури. Оно што је ново у Иви јесто то да има „терапеутску“ улогу за једног од наратора. Даје му могућност да се одвоји, да разреши давно зачети љубавни заплет.
Читав роман Ива прожет је метафизичким мистичким пасажима и опаскама који дају посебну арому делу. Оно што им понекад смета, а што се појављује и у другим деловима романа, јесте стилска недорађеност, колоквијални језик, што је последица професионалне везаности ауторке за један тип језичких исказа. Но, у својим најлепшим деловима, а то су они који се збивају у четрнаестом веку, као и у последњем поглављу, овај роман нуди читаоцима врло лепу, продуховљену езотеријску прозу. У њима се открива и архетип, инспирација којој Љиљана Хабјановић Ђуровић тежи. То је хесеовски роман. Она, иначе, у роману често помиње писце и књиге, а међу њима најчешће Хермана Хесеа, као и његове романе: Сидарту, Демијана и Игру стаклених перли. Но, као што је много штошта у Иви алузија и привид, тако је и прави извор, прави инспиратор прикривен у лику Јарца Мудријаша, на први поглед мистичног и митског демона, а у ствари једног српског прозаисте из нашег простора и времена.
Оно што даје посебну драж роману Ива Љиљане Хабјановић Ђуровић јесте да ће он бити читан са подједнаким задовољством и код широке читалачке публике, а и код књижевних сладокусаца.
Ђорђе Ј. Јанић
(Реч на промоцији романа Ива 28. јуна 1994. године;
Текст је објављен у магазину „Дуга“, Београд, 23. јула 1994. године)
Упечатљивост исповедног
Аутобиографска исповедна нит потресне потраге за идентитетом чини приповедну окосницу романа Ана Марија ме није волела и Ива Љиљане Хабјановић Ђуровић.
Када на последњој страници романа Ана Марија ме није волела Љиљане Хабјановић Ђуровић прочитамо део упечатљивог монолога јунакиње да су јој „потребни ослонац и нада јер за њу питање српства, хрватства, југословенства, никада и никако није дневнополитичко, није ни историјско, чак, већ пре свега дубоко лично“ и да га је она „баш тако, интимно, емотивно, свом душом, доживљавала и преживљавала“, бићемо присиљени снагом приповедачке сугестије да се вратимо на почетак потресне драме одрастања и још једном, заједно са наратором, ишчитамо и проживимо све оне потресне фрагменте једне судбине. Зашто? По страни од свих могућих идентификацијских заводљивости између јунакиње и читаоца, у прозном простору ове књиге биће постављено вечно питање без коначног одговора и исхода, а то је универзално питање свачијег идентитета, животног корпуса, васпитног, образовног, као и питање свачије судбине. То ће само значити лековити почетак оног трагања сваког читаоца понаособ, почетак новог преиспитивања сваког појединачног живота, које је налик оном преиспитивању и трагању за вечним одговорима: ко смо и одакле смо. Тиме само хоћемо рећи да је Љиљана Хабјановић Ђуровић приповедачки успела да потресну драму једног одрастања у роману Ана Марија ме није волела, учини универзалном и свепрожимајућом драмом, без претенциозности, нашег данашњег живота и наше судбине.
Потресна једноставност
Наоко, основна прича у роману Ана Марија ме није волела изгледа врло једноставна. Главна јунакиња, која је истовремено и наратор романа, потиче из мешовитог послератног брака, оца Хрвата и мајке Српкиње. У једном тренутку отац ће одлучити да се врати у Загреб, својој породици, не обазирући се на могуће нежељене последице. Као сувишна пратња, као нешто готово непотребно, за њим ће поћи и мала јунакиња и њена мајка. И то је почетак кулминације животне драме без коначног исхода у коме ће доћи до изражаја безразложна тортура, политичка, национална, верска, која ће малу јунакињу претворити у жртву једне дуго прикриване хистерије и једне традиције другачијег, коју ће доследно спроводити њена баба, именом Ана Марија племенита Витек. Почеће горка потреба за доказивањем, страшна патња припадништва, неукалупљеност, самоћа одбачености.
Кроз Ану Марију племениту Витек проговориће стравична национална и верска фанатичност, која ће се морати искалити на најближима, онима који нису припадници исте нације, мајци главне јунакиње и на самој јунакињи, која није „чистог рода“. Читаву тортуру, Љиљана Хабјановић Ђуровић, кроз идеално изабрани лик наратора, прича преко потресних фрагмената животне збиље, језиком понекад редукованим до бола, понекад лирски уобличеним у пасаже за памћење. И свесно, приповедачки веома успело и вешто избегавајући тако опасне замке патетике, дајући свакој реченици потребну снагу животне и прозне уверљивости. Тако се на најбољи начин уобличава ова потресна прича која на један упечатљив начин кореспондира са актуелним тренутком наше збиље.
Аутобиографска исповест
И други роман Ива Љиљане Хабјановић Ђуровић писан је такође у облику аутобиографске исповести, овог пута у жанру љубавног романа. Сви ти елементи прозног казивања крију увек у себи једну врсту опасне замке, одвлачења на стазе приватности, патетичности и баналности. Међутим, Хабјановићева, маниром вештог приповедача, успева да их избегне, дајући својим романима елементе готово космичке универзалности, вешто миксујући реалистичну фантастичност и фантастичну реалност, флуидност и питкост језика и догађаја, езотеричност заводљивости.
Свакако да романи Љиљане Хабјановић Ђуровић заслужују још темељнији критички приступ, пре свега у домену циклуса исповедне прозе. Није наодмет истаћи и читаност ових романа, дакле, поклапање суда критике и читалачког укуса, о чему сведоче поновљена издања.
Фрањо Петриновић
(„Дневник“, Савремена српска проза, Нови Сад, 24. јули 1995. године)