КРИТИКЕ – ИЗВОДИ
Задовољство и(ли)
самоуништење
Историју еротске књижевности карактерише један меланхолични парадокс: сва истраживања указују да је читалиште углавном састављено од мушкараца и да је најбољи читалачки интерес прожет радозналошћу спрам женске природе доживљаја сексуалног односа; са друге стране, еротска дела исписана женском руком су сензационална реткост чак и у овим временима, обележеним „сексуалном револуцијом“. Стога чињеница да је дело Љиљане Хабјановић Ђуровић први веродостојни еротски роман исписан женском руком у историји наше књижевности – садржи неупоредиво већи значај од пуког првенства. Наиме, то је први наш роман у коме је домен сексуалних односа осветљен са женског становништва.
Једноставним и упечатљивим језиком, Љиљана Хабјановић Ђуровић приповеда о судбини своје јунакиње чије пикарско-сексуалне перипетије покреће ехо једног модерног мита. Простор и време те еротскосентименталне пустоловине су наше „данас и овде“, оптерећено друштвеном и политичком, економском и културном кризом, која људе лишава основних својстава достојанства, сводећи их на симулакре људскости. У том свету ларвалног живота или животарења, сексуалност је једина преостала и стога изопачена или деградирана форма „друштвености“, једина и патетична „забава“ нове сиротиње. Тако се домен среће изврће у дно несреће, а жудња за задовољством у порив самоуништења.
Драгош Калајић
(Из уредничке рецензије за роман Јавна птица, 1988. године;
Текст је објављен у магазину „Дуга“, Београд, децембар 1988. године)
Порнографија и љубав
Повијест порнографије (450 стр) Горана Трибусона (рођен 1948. у Бјеловару) опсежна је кроника једне поратне генерације, а као штиво оивичена је прославом двадесетогодишњице матуре. Исписници рођени 1948. у неком градићу, стотињак километара од Загреба, на почетку и на крају ове приче своде своје и туђе рачуне на тој, без изузетака, најбедастијој „прослави“ која се уопће може замислити. Матуранти 1968. гурнути у свијет без своје кривње, враћају се на мјесто сентиментална растанка да би нашли – шта? – исту испразност коју су и оставили. Између тога, у овој се књизи заиста налази „повијест порнографије“.
Као мајстор тривијалнога жанра (загребачке школе – коју сам, надам се, овим појмом већ устоличио), Г. Трибусон вјешто је испреплео причање о разним судбинама својих исписника и о животу свога (аутобиографски одређенога?) протагонисте (који ову кронику износи у првом лицу), са готово „теоретским“ разглабањима о појави и ширењу порнографских материјала и идеја у овим нашим просторима. Људи смо – и ништа перверзно није нам страно: према томе, шта тко има против порнографије? И тако, док Трибусонов протагонист износи нама своју животну причу – од раних дјечачких и пубертетских година, потом матурирања, одласка на студије, разних љубакања и женидбе, покушаја оваквих или онаквих запошљавања, литерарних почетака и (не)успјеха... – он нам истовремено сервира и бројне одломке из књиге једнога свога другара, у којој се овај подухватио да опише разне фазе порнографске инвазије на Балкан. Идеја је више него надражајућа, али Трибусон се ипак није дао завести свим могућностима које она пружа. У његовој кроници доиста нема ништа порнографскога, у правом смислу те ријечи, али има читав низ занимљивих запажања о порнографскоме менталитету. Просјечна машта можда и не сања колико порнографскога материјала струји кроз свеколике слојеве нашега пучанства и Трибусонов је „теоретичар“ то добро „ухватио“ и објаснио.
Дакле, овдје имамо једну готово класичну причу о израстању срочену малне као реалистичко извјешће комбинирану са есејистичким третманом порнографије као чињенице. За познаваоце (и посједнике) порнографскога менталитета ова ће потоња одредница бити доста занимљива. Када су се код нас, најприје испод жита, а потом нешто слободније, почеле појављивати порно-фотографије борделскога типа, па онда гласовите шведске и данске порно-свешчице, а када су се на подземном тржишту почели нудити кратки филмићи, прошверцани из Трста, а да не говоримо о датумима као што је „бум“ видео-казета? Теоретизирајући на изглед сухопарно о овим датумима и „пријеломним“ епохама, Трибусон као да своју генерацију намјерно снижава до порнографске разине. Јер, ништа друго тај нараштај није уочио нити направио, него што је очи парио на порнографичкој пари, која замагљује вид за неке суштинскије проблеме. Не кажем да је Трибусон сасвим намјерно деградирао све оно политичко у нашем свијету само за рачун порнографије, али благи цинизам у интонацији његове приче оправдава овако опсежну кронику и тако суставно бављење на изглед врхунском тривијалношћу, као што је (свима неопходна) повијест порнографије.
С друге стране, Јавна птица (138. стр), првијенац Љиљане Хабјановић Ђуровић (рођена? Да!), најављена као еротско штиво исписано женском руком, нуди се као образац мало смионијега „љубића“. Трибусон би о порнографији, а сасвим је пристојан, Хабјановић Ђуровић би о еротици, а завршава у сентименту. Шта је ово? Зар се код нас још није испилио прави порно-писац? Добро, ова наша нова ауторка и није имала намјера да саблазни фино читатељство, али је ипак за неколико степени премашила уобичајену сузну квоту, толико потребну у „правим“ љубавним романима. Њена протагонисткиња – која у првом лицу излаже свој кратки животни пут, започет након матурирања (опет та бедаста граница у нашим животима!?), почетком седамдесетих година – хтјела би се понашати као „распашој-радодајка“, али уистину и само годинама пати за својом првом изгубљеном љубави. Напуштена усред младалачких романтичних илузија, она се неколико година ставља у промет, узалуд тражећи правог мушкарца, а на крају долази ипак на то (као на праг једине женске судбине?) – да лови мужа. Но, кад јој и то пође за руком – односно за лажном невиношћу – ова јунакиња пада у понор досаде и разочарањада би на крају спознала како је и њена изгубљена љубав сада оличена једним испразним мушкарцем, најобичнијом „јавном птицом“. За почетак, ово је дјелце ипак мало размакнуло стидне границе нашег просјечнога „љубића“, а то није за одбацивање.
Игор Мандић
(„НИН“, Београд, 15. јануар 1989. године;
„Романи кризе, критике савременог српског и хрватског романа“, „Просвета“, Београд 1995. године)
Еротско штиво писано
женском руком
Књига Љиљане Хабјановић Ђуровић најављена је као „еротско штиво писано женском руком“ или као „образац мало смионијег љубића“. Оваквим одредбама књига се смешта на подручје „тривијалног“, као оно подручје које „вечно“ припада женама. О чему заправо говори књига Јавна птица? Књига Јавна птица је пре свега прича о усамљености, силовитој, никад утољеној жељи за правом и суштинском комуникацијом. (Пробајте да разговарате једно с другим уместо што размењујете информације.) Прича о одрастању, о сазревању у свету у којем човек није никада довољно сам.
Главна јунакиња књиге Јавна птица Боба на почетку свог одрастања доживљава своју прву, праву љубав која ће је заувек одредити, за којом ће целог живота чезнути, никада је наново не досегнувши. (Стварност је онаква каквом је видимо. А ја је гледам Галебовим очима. На Галебов начин.) Прво искуство љубави артикулисане и одређене мушким моделом оставиће дубоку, неизлечиву рану у главној јунакињи. Отуда се њено одрастање и трагање за властитим „емоционалним“ идентитетом креће у простору који одређује болно сазнање да муш-карац и жена не говоре истим „језиком“, у простору од сумње да и онда када говоре о љубави, не говоре о истој ствари до горке спознаје да је жена заправо мера мушког нарцизма, аплауз за стално активну рану његове несигурности.
Одрастање главне јунакиње и њен излазак из „материнског света“ почиње спознајом о непомирљивости мушког и женског начела. (Кад већ без њиховог света не могу, да бих опстала у њему, треба да се прилагодим. Да будем на њихов начин. Да проговорим њиховим језиком.) Тај „њихов језик“, и истовремено једини начин да остане читава и неозлеђена у њиховом свету, јесте језик „еротског“. (Не остварити ништа што би могло да буде уништено.) Љубав је крхка творевина, за њу нема места у њиховим државним пословима. Љубав је кућна радиност. Еротски однос лишен љубавикао један могући, мада непотпуни, облик комуникације – јесте једини однос који главној јунакињи омогућава да остане независна, да не постане предметом, циљем и жртвом мушке акције. Будући да је ова комуникација са другим непотпуна, она се непрестано обнавља, непрестано мења свој објект и облик, сва сачињена из ишчекивања, из жудње за оним правим, истинским, јединственим, непоновљивим. (На почетку не беше реч, него жеља. Свет је из жеље настао, анђеле!) Но како је већ на почетку одређена као непотпуна – еротски однос је лишен љубави – ова силовита, жестока потреба да се побегне од усамљености, да се оствари права комуникација, претвара се само у бескрајни низ нестварних покушаја. Но Љиљана Хабјановић Ђуровић је добро уочила проблем „женске еманципације“. Сазревање и еманципација женског лика не везује се код ње за лик главне јунакиње Бобе и за њену „еротску еманципацију“, већ за лик њене школске другарице Марије. Будући да је сексуалност приватна, она је друштвено безопасна. Свет се не може проблематизовати на плану еротизма. Аутокритика која следи из спознаје о помањкању потенције не води никуда. Личност препознаје само властиту приватну немоћ. Права проблематизација света настаје сa успостављањем оне врсте односа између два пола који доводи у питање друштвену контролу и стабилност друштва. Отуда се у књизи Јавна птица права еманципација и могућа „срећа“ везују за лик Марије, која срећно живи изван брачне везе. Везе у којој она постаје мајка, али остаје и жена. (Непотребне као жене, потпуно се претварају у мајке.)
Однос главне јунакиње са родитељима, односно мајком, повод је за иронично поигравање ауторице са општим местима „женског“ васпитања. Будући да се жена у друштву цени пре свега као мајка, дакле бива лишена властите телесности и чулности, од ћерке се очекује да понови мајчину судбину, њену причу, и читаво васпитање ћерке усмерено је ка том циљу: брак и рађање деце.
Заводљивост приповедања, аутентични говор једне генерације чине књигу Јавна птица релевантним гласом побуне и захтева за променом односа међу половима, за бољом комуникацијом и коначно за аутентичним доживљајем света.
Др Нада Поповић Перишић
(„Политика“, Културни додатак, Београд, 18. фебруар 1989. године)
Десет година
Јавне птице
Ново издање књижевног првенца Љиљане Хабјановић Ђуровић несумњиво ће изазвати пажњу читалачке публике, још већу од оне коју је побудило када се први пут појавило међу читаоцима. „Први еротски роман исписан женском руком“, како је одредио уредник првог издања, Драгош Калајић, узвитлао је прашину 1988. године, у не баш тако мирном литерарном свету оновремене српске прозе. Узвитлао ју је, наравно, својим еротским набојем, али можда и још више својом провокативном запитаношћу над судбином друштва, нарочито младог човека (тачније: жене) у њему, друштва које је у том часу сасвим неприметно, а данас тако очигледно почело да се растаче. Оновремени читаоци, можда чак ни сама ауторка, ову димензију нису могли да уоче. Данас она избија у први план и постаје доминантан кључ тумачења овог дела.
Временску разлику у тумачењу романа можемо показати већ на вези између имена и судбине главне јунакиње: Слобода и слом њених идеала. Читалац првог издања потонуће главне јунакиње несумњиво је тумачио првенствено, ако не искључиво, на индивидуалној психолошкој равни: њен снажни либидо, који је пловио из једне у другу еротску авантуру, завршио је неславно управо на емотивном плану јер није могао да се обузда, да нађе меру и сигурност у њој. Тражећи задовољење бурних еротских страсти Слобода, Боба, која је сама себе прекрстила у „Боди“, тражила је заправо нежности и љубави, једину тачку емотивног опстанка, и због тога завршила у малограђанском браку лишеном и најмањег зрнца осећајности – тумачио је, с пуно права, почетком 1989. године заплет овог романа Игор Мандић. Данас, након трагичних искустава кроз које смо у међувремену прошли (тако да се овај проницљиви критичар савремене, у оно време „југословенске“ прозе, нашао чак у другој држави), њене заблуде могу се тумачити искључиво као неприлагођеност друштвеним законитостима које су тада неприметно, а данас сурово очигледно обузимале друштво. Најјасније се то види у наглашеном контрасту судбина јунакиње и њене најбоље другарице Марије, још боље када се узме у обзир судбина њене прве љубави Галеба; Марија је имала снаге да се супротстави колотечини која нас је све окруживала и успела да нађе спас у индивидуалистичкој самоизолацији, док је Галеб, којег данас можемо схватити само као типичног представника тада надолазећег, а сада већ доминантног друштва, ушао у ту колотечину и успео себе да убеди да срећа лежи управо у томе.
Наравно, променом контекста у којем се изнова појавила, Јавна птица није изгубила ни оне дражи које су је крајем прошле деценије учиниле владарем романескног тржишта: пре свих, то је дубоко проницање у психу познопубертетске девојчице која полако израста у самосвесну жену, јунакиње која упорно тражи (иако до пред крај романа ни сама није тога свесна) искрене, непатворене вредности у односима међу људима и, још више, у мушкоженским односима. Тражи их, и у томе је њена трагичност, својим савршеним телом уместо памећу којом располаже, а које до пред сам крај романа није свесна. Раскошна бујност њених еротских авантура доводи је, истина, до слома идеала којима је несвесно тежила, али истовремено и до самоспознаје тих истих идеала, тако да је тешко одредити да ли је прави губитник она или Галеб, који својим путем ка срећи губи управо ту димензију коју Слобода уз толико труда достиже. Праве литературе нема без извесне дозе енигматичности, а управо изнесена загонетка коју Јавна птица поставља свом читаоцу, окружена ауром која се у тренутку првог појављивања једва наслућивала, пружа највишу литерарну насладу људима запитаним над животом кроз који пролазе и онима који одговоре на то питање траже у истинској литератури.
Проф. др Предраг Станојевић
(„Жена“, Београд, 22. јул 1997. године)
Бекство од самоће
Ако нека књига живи активно двадесет година а нова, тиражна издања стално потврђују њену виталност, реч је, без сумње, о издавачком феномену. Проницање у тајну успеха романа Јавна птица, ауторке Љиљане Хабјановић Ђуровић нема, ипак, претензију да да коначне одговоре.
Када је роман премијерно објављен, далеке 1988. године, што би надобудно рекли млади новинари уверени да историја са њима почиње, уредник едиције у којој се појавио, Драгош Калајић, дефинисао га је као „први еротски роман исписан женском руком“. У Србији, наравно, јер петнаест година раније Ерика Јонг је у „Страху од летења“ проговорила гласом своје јунакиње парафразирајући Флобера: „Исадора Винг – то сам ја“.
Био је то вешт маркетиншки трик издавача у потрази за читатељством, као што је и наслов романа Јавна птица постао терминолошки ПР. Придев јавна, у женском роду недвосмислено указује на особу лаког морала, полегушу, хетеру, fille de joie или модерну блудницу која износи тело на тржницу мушких жеља. И, која у ту трансакцију, у којој се вреднује само нагонско, не уноси емоције. Отприлике, као оне девојке које раде све, али се не љубе у уста. Именица птица (птичица селица?) указује на склоност несталности, на прелетачку мобилност из једног односа у други, на неспособност да се дуже остане на једном месту. Јер, да иде даље гони је неодољивост путених прохтева.
Обимно, високотиражно, жанровски разнородно дело списатељице Љиљане Хабјановић Ђуровић садржи и овај рани рад који, из данашњег угла гледано, представља неочекивани, освежавајући излет у еротско. Тематски, романескно штиво ослоњено је на причу о модерној девојци последње трећине XX века, после управо протутњале сексуалне револуције, која у потрази за принцем (љубављу) проба бројне ципелице. Од савремене бајке о женској еманципацији разликује је, међутим, упадљиво одсуство happy end-а.
Највећа вредност романа је управо прича, до данас рак-рана великог броја списатељица са ових поднебља. Испричана у једном даху, у првом лицу, као врста унутрашњег монолога главне личности, ова прича има неодољиву привлачност читатељки тако омиљеног, исповедног. Поседује и парадоксалну реалистичност једне обичне а опет неке другачије приче. Дијалози су уверљиви, језик је освежен носталгичним елементима жаргона из епохе, опсервације су генерацијски препознатљиве. Роман се гута наискап, после тога вас додуше стеже у грлу, боли у стомаку, бучи у глави. Дакле, не без последица. Напротив.
Добар роман је онај чију причу можете сажети у једну до две реченице, као када га препоручујете за филмски сценарио: провинцијалка, за причу симболичног имена Слобода, антијунакиња, доживљава романтично бајковиту прву љубав али је момак, Галеб, сурово оставља па јој не преостаје друго до да се упути на студије (политичких наука!) у велики град где, уместо да лепо полаже испите, стиче симболичан надимак Бодy јер се њен жељени лет у „слободу“ манифестује као пуко лепршање од мушкарца до мушкарца без, макар и изговора, емоција. Тај испразни, еротски авантуризам (и у XX веку то јесте женски злочин), води антихероину неминовно ка казни. Али, оно што би се у XIX столећу неминовно завршило њеном смрћу, сада се замењује доживотном робијом у калу убитачно досадног, малограђанског брака заснованог на одсуству дијалога и равнодушности.
Кључне речи или, прецизније, парови речи су Слобода (Боба, Бодy) и Марија: антијунакиња, провинцијска beauty, после првог, љубавног пораза постаје песимиста, нихилиста, бунтовница без разлога, губитница. Кратковидо свесна празнине других, слепа је за сопствену празнину. Пошто уместо срца има коцку леда, гори као свећа на ветру (Елтон Џон) играјући само једно лето. Препуштање необавезном сексу не приближава је људима него је од њих даље отуђује. Ни појас за спасавање у виду детета не подиже је из мочваре осредњости. За ралику од Слободе, Марија, најбоља пријатељица, од почетка је девојка која обећава. Ученица генерације, провинцијски узор, она проналази сопствени пут ка слободном лету. Има емотивног партнера, ванбрачну кћерку, вољену професију. Феминистички идеал с краја прошлог а можда и с почетка овог века.
Мајка (Деса) и тетка (Милка): док је мајка типична, послератна домаћица која кћерки уместо поверења нуди предратно, мирјамовско васпитање, непримерено времену и месту, тетка је једини члан породице који Слободи нуди топлину гнезда и бар ограничено разумевање. Отац (Буда) и стриц (Града): отац је млаки и меки симпатизер новог друштва (голубар, књиговођа), чији је брат, проверени партијски кадар, замена за породичног патријарха, чија се реч ако не поштује оно бар чује.
Галеб и Фројд, Ник, мултимедијални уметник, Драган („има мужа инжењера, пред којим је каријера“)... заправо су само различита лица једног истог мушкарца. Галебов надимак иронична је асоцијација на имењака Џонатана Ливингстона (Р. Бах) који слободни лет претпоставља удобној уклопљености у јато. Галеб је, откриће се на крају, окован истим оним ланцима укорењеног патријархата који високо вреднује традиционалне вредности – невину жену, грађанску удобност, устајалост егзистенцијалне баре.
Јавна птица је, стога, потресна сага о отуђењу, усамљености и бесмислу. О људима који су изгубили компас па је њихова емоционална географија сведена на спржени пусти(њски) пејзаж без воде и зелене оазе па и без спасоносног звука удаљеног хеликоптера који се никада неће појавити на хоризонту. Наследница Исадоре Винг, јунакиње Ерике Јонг, а предходница Варгас Љосине хероине у „Аванутурама неваљале девојчице“, окарактерисаним као „жућкасти new age роман“, Слобoда видовито исписује манифест данашње, изгубљене генерације која се на различите начине исцрпљује у бесмисленом бекству од самоће.
Ето, бар делимичног одговора у чему је тајна трaјања овог романа.
Проф. др Неда Тодоровић
Београд, 11. август 2008.