Љиљана Хабјановић Ђуровић је балкански књижевни феномен, а њене књиге доказ да књижевност премошћује временске и територијалне баријере,добијајући тако универзалну патину и аутентичност. (Ш. Кадрибашић, Независне новине, Босна и Херцеговина)

 

 

      Она слика судбине својих ликова у којима испод готово мирног тока приче продиру на површину најдубље стране људске природе. Слично као Антон Павлович Чехов. (Ева Покорна, Млада фронта-ДНЕС, Праг, Чешка)

 

 

      Љиљана Хабјановић Ђуровић је српска Магда Сабо. (Ева Папес, рецензија за мађарско издање Женског родослова)

 

 

      Стваралаштво и популарност Љиљане Хабјановић Ђуровић својеврстан су књижевни феномен. (Ана Сковран, Подтекст, Пољска)

 

 

       Љиљана Хабјановић Ђуровић је Најавила ново постхеројско раздобље у српској прози. Она је гласник српске литературе у новом периоду, који пише о херојским временима. А у ово нехеројско време она сама остаје хероина. (Иља Числов, на промоцији романа Петкана на руском језику, Москва, Русија)

 

 

       Као истински књижевни феномен у Србији, упркос провокативном садржају књига, ауторка се оправдано сматра за особу слободних погледа и велику романсијерку.(C.F.D.T. Magazine, Париз, Француска)

 

 

       Да ли у одлуци да њена проза живи више са људима, него као пука уметност, треба тражити разлоге феномена – да ли је то кључ за неподељену читалачку пажњу романима Љиљане Хабјановић Ђуровић? Да ли је она успела да оствари сан романописца: текст у коме ће се, као у огледалу мирне воде, препознати свакиу читалац? Или је можда и она, као један од њених јунака, монах и зограф Макарије, само молила Господа да буде оруђе Његове воље, а Он јој услишио? (Катарина Брајовић)

 

 

      Тек у тој испреплетаној нити потке и основе, жеље и њеног досезања, Господ зна да покваси Свој кажипрст у мастило и отпочне заједно са руком несигурног писца да исписује прва слова благочестивог текста. Убеђени смо да су се тако рађале, настајале и завршавале књиге госпође Хабјановић Ђуровић. И читаоци су их препознали. (Протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, доктор богословије, у предговору за књигу Само нас љубав може спасити)

 

 

       Пишем оно што волим, каже Вирџинија Вулф у свом Дневнику, а Љиљана Хабјановић Ђуровић управо тако ради – пише књиге онакве какве воли да ћита. Она је свела рачун са читаоцима: она их чека, а ред оних који желе да имају њену дедикацију је веома велики… (Радован Поповић, предговор за књигу Територија читања из колекције Одговори Мише Јефтића)