Прво издање: 26.октобар 2014. године.
Роман је до сада штампан у тиражу од 45,000 примерака
Прво издање: 26.октобар 2014. године.
Роман је до сада штампан у тиражу од 45,000 примерака
У продаји је петнаесто легално издање.
 |
О КЊИЗИ
НАШ ОТАЦ
Потресно сведочанство жене која први пут после
четрдесет три године среће свога оца.
Са њом су њене успомене.
Са њим је његова кћер из другог брака.
Шта ће им донети тај сусрет?
Шта може донети сусрет двоје странаца којима је неко рекао да су отац и кћи?
НАШ ОТАЦ
Болна, драматична и искрена исповест о искуствима која остављају трагове на души као мрље на свили.
О породици. О очевима и кћерима. О уценама љубављу. О небризи и равнодушности. О кривици, стварној и наметнутој.
НАШ ОТАЦ
Роман упозорење шта никако не смете да урадите својој деци.
НАШ ОТАЦ
Трећа књига из породичног циклуса.
Наставак романа Ана Марија ме није волела и Женски родослов.
ДРУГА ИЗДАЊА
Издање за киоск
ГЛОБОСИНО АЛЕКСАНДРИЈА
2015. година
ИНОСТРАНА ИЗДАЊА
КРИТИКЕ - ИЗВОДИ
Већина људи никада не би написала роман „Наш отац“ какав је нама подарила Љиљана Хабјановић Ђуровић, јер мало је оних који би имали храбрости да ставе на длан своју интиму тананог породичног односа. Овим романом је Љиљана уздигла своје појединачно искуство до универзалног промишљања, јер на суптилан и искрен начин приповеда горку причу о проблему који врло често погађа децу разведених родитеља. Тај проблем није само наш, он је планетаран. Верујемо да је то учинила да би њено искуство можда прожело некога божијом опоменом да је грех бити немаран према својој деци.
(Драган Мраовић, преводилац са италијанског језика и песник)
Знам Љиљану Хабјановић Ђуровић више од пет година, откад сам имала пријатни задатак да напишем предговор и извршим лекторисање њеног романа Игра анђела, који је превео непроцењиви пријатељ и песник Драган Мраовић, а објављен је у Италији у издавачкој кући Секоп издања (Secop Edizioni).
То је био сусрет с аутором кроз речи његове књиге и одмах је настала емпатија.
То је био изванредно откриће српског света, историје овог јаког народа измученог ратовима и најездама, и Ње која је учинила Србију великом и својим писањем. Њен начин писања је свакако очаравајући, усудила бих се да кажем јединствен, по есенцијалности речи и дубини њиховог значења.
У Игри анђела, ништа није било препуштено случају. Ничег није било превише: ниједан украс, ни придев, није било дисонантности у описима ликова, места, предосећања, осећања. Све је имало своје савршено место у шареном и педантном везу српског царства у средњем веку.
Затим, прави емпатијски сусрет се догодио у нашим очима, нашим рукама, нашем загрљају, топлом и нежном, неколико месеци касније, када је Љиљана дошла у Италију да представи своју књигу.
Након тога, било је и других сусрета у Београду и овде код нас (Рим, Фиренца, Бари ...).
А онда нови склад кроз рад на лекторисању нове књиге, нови поговор: Запис душе (Секоп издања, 2012.).
Сваки пут, нова радост због новог сусрета. Сваки пут, жал што не говоримо истим језиком да бисмо причале дуже. Да би могле да себоље упознамо. Али на крају, можемо да се сложимо да боље говоримо нашим душама, који заиста имају заједнички језик. Резултат, вероватно, исте осетљивости, истог начина поимања живота и љубави која га просветљава.
И ево, радим на њеном трећем роману, на мојој лектури и мом предговору, који ће ускоро угледати светлост у Италији: Наш отац. Увек са преводом Драгана Мраовића, за Секоп издања.
Поносна сам и почаствована. Не само књижевном величином Аутора, већ и дубоким пријатељством успостављеним између нас. И речи, заиста, нису више потребне.
Служе, међутим, још једном, оне речи из њеног романа који вероватно закључује оно што ја волим да зовем „породична квадрифонија“ која почиње од Ана Марија није ме није волела (1991), преко романа Ива (1994) и Женски родослов (1996) а заокружује се овим новим романом.
Квадрифонија аутобиографских романа? Није на мени да то кажем. Али то одише тиме. Има ту дубину. Носи тај бол. Да, јер сваки од ових четири романа је проткан патњом, сећањима која кидају душу, конфликтним односима који превазилазе нормалне тешкоће у људским, међуљудским, пријатељским, породичним односима. Постоји бол који оставља белег на целом животу и који чини онога ко га осећа изнутра бољим или горим, као нека неизлечива рана. У зависности од личности и импута који даје та личност својој вољи: трпети или реаговати. Срећом, наша јунакиња је реаговала, вреднујући тако свој дар примљен од Бога, своју осетљивост и креативност а који су се посебно исказали у писаној форми. Отуда њена ремек дела. Њена слава.
Колико од живота писца васкрсва у протагонисти ових романа? Вероватно све, али приче тих романа живе и свој живот, јер су толико лепе и добро структуриране. Опчињавају. Чине да у њима учествујете. Заносе. Од корице до корице. Захваљујући и веома посебном и мудром стилу. Са „sapientia cordis“ (мудрост срца), писала сам за Игру Анђела; и са „sapientia calami“ (мудрост пера), додајем данас за роман Наш отац!
И обавезно се морам вратити на оно што сам тада написала у свом спису, јер се то и сада потврђује:
„Али, изваредни књижевни ниво списатељице открива се и уочава, пре свега, у њеној дубокој способности да продре у срца мушкараца и да опише, у неизбежним егзистенцијалним сударима, њихов бол, сукобе, размишљања, жеље и одрицања, одбијања и чекања, планове и разочарења или успехе, успомене и жудње за будућношћу, сумње и узалудно трагање за истином и сусретом с истином“.
Наравно, главна јунакиња романа Наш отац је другачија, односно она је жена нашег доба, и њена прича се протеже дуж само њој својственог егзистенцијалног пута (то јест, на неки начин, чак и нашег), али се осећања и унутрашњи конфликти репродукују, са другим психолошким аспектима и другим интимним резонанцама који произвиде и спољне последице, јер такво је срце људи: таласи људске душе су увек исти.
А Љиљана Хабјановић Ђуровић је непревазиђени учитељ у дубоком и аналитичком читању нашег ума, нашег срца, наше душе.
И у Запису душе, Љиљанино писање карактеришу необичност и оригиналаност. Још једном, она ређа наизменично стандардне фонтове и курзив, у уобличавању приче главне јунакиње како би се и визуелно разликовали делови у којима трпи изненадне и вишекратне нападе ђавола који би да је баце у пакао.
У роману Наш отац наилазимо на исти препознатљиви књижевни инструмент. Овај пут да би се разликовала разорна сећања од живе и болне садашњости; а, у тим успоменама, одјекују посебном силином писма, која је протагониста примила од свог оца, или она која је, током отприлике једне године разменила са својом сестром Дориза, младом ћерком коју је он имао са својом другом женом.
И овде, као и у Запису душе, постоји: историјска фреска у којој свака личност има место протагонисте захваљујући великој вештини Хабјановићке да веома одређено опише сваки појединачни лик своје књиге у погледу његових физичких, психолошких особина, као и понашања у атмосфери динамичне живости.
Новина овог новог романа је, међутим, епистолари жанр који најбоље истражује заплет приче, јер писма имају велики значај у причи о изузетно конфликтном односу између оца и ћерке, на великој физичкој удаљености; односу који се граничи са патолошких односом две личности: једне крхкије и осетљивије, озбиљно изнурене од страшним губитком мајке, још у раној младости; друге ојачаном добром дозом самољубља и менталних тегоба, међу којима је високо изражена безосећајност, која се компензује, донекле, у старости, самооткрићем осећања очинства, одговорног и нежног, али искључиво када је у питању друга млада ћерка:
„Ја тату јако, јако волим“, написала ми је једном Дорица. Подсетила ме је на моје другарице. И на оне тренутке када сам покушавала да заштитим себе тражећи у мeдицини оpравдање за nеприродио pонашање нашег оца.
Тада сам помислила да је, док је одгајао Дорицу, схватио шта значи имати кћер. Какав треба да буде отац…“
Све се одиграва на различитим равнима простора и времена: између прошлости и садашњости. Између различитих места и окружења. Састанак протагонисте са оцем, јуче и данас, у Крушевцу и у Загребу. Недостатак / одсуство оца, јуче и данас, између Крушевца, Аустралије, Београда. Стални и дубоки бол и грчевита потрага за зашивањем и даље отворених рана, јуче и данас, на сваком месту на Земљи и у души.
Физички бол и психички бол: они наводе Иву, дете, на одбијање хране, као облик одбијања патње и живота; и патње душе, јер одбијања хране није само физички порив да се попуни празнина, понор који никада не би испуњен, да једног дана вољом провиђења Ива није срела једног човека, свог партнера у животу .. .
Срећом, иако је бол за њу доминантан до последње странице, он не побеђује.
Иву је „Бог пољубио у чело“, што јој је дало немерљиво добро: креативност. Тај „интуитивни ум“, помиње Ајнштајн, назвавши га „свети дар“, а она је научила да га добро искористи кроз писање. Ради утехе, могли бисмо рећи:није свако зло за зло. Ако се, као што каже моја драга пријатељица, Мариела Бетарини, један од наших највећих живих песника, „поезија увек рађа из ране“ (и гле случаја, и њена рана је рану нанео отац, још док је била!), онда је истина да, захваљујући баш тој рани која крвари, писање се толико уздиже и продубљује да је у стању да сондира сваки меандар људске патње:
„Сећала сам се оца и када код бабе и мене дођу ујаци и ујне са децом. Па деца седну очевима у крило. Ујка Душанова кћи се удобно разбашкари, она је јединица. Ујка Миркови синови вуку и гурају један другог, боре се, циче, све док ујак не објави које је чије колено. Ја их гледам, гледам, и плаче ми се.“
Да је у стању да региструје свако понашање, видљиво и невидљиво, које та патња прикрива или истиче, док јој изазива, било из баналности или из приземне површности, немарности, недостатка љубави, потресно гушење од кога застаје дах:
„На врху једне кутије лежале су неке ципеле. Одмах сам их препознала. Биле су то старе ципеле моје мајке. Оне за сваки дан.
Мајка је имала два пара ципела...
Узела сам једну ципелу у руку. Развезала сам пертлу, завукла сам прсте тамо где је лежало мајчино сто-пало, и осетила сам како додирујем поцепану поставу и картон. Картон?! Окренула сам ципелу и видеча сам излизан ђон и по средини великурупу. Моја мајка није имала пара чак ни да пенџетира ципеле!
(...) Та несретна жена газила је по мокрој калдрми босим стопалима, чак и када је изгледало да је обувена.“
Да је у стању да фокусира све путеве ума и срцакоји су непознаница за већину, јер већина није у стању да чита живот кроз уске, танке мреже бола и, понекад, чак и радости, јер их већина није никада проживела на крилима осетљивости, која изоштрава свакичуло, сваку емоцију, свако осећање: „
Била сам поражена. Као ћерка. Као морална особа. Као људско биће.
Нисам могла више да издржим. Била сам на ивици стрпљеае. На граници самоконтроле. Осећала сам, ако останем још мало, још само мало, провалиће из мене сав чемер и јад. Открићу своме оцу све што ми лежи на срцу. Показаћу му све што ме мучи и боли.“
Али ресурси креативног ума могу бити бескрајни а, по том питању, писање је увек оздрављујуће:
„(...) Ја немам маму и немам тату, али ја нисам сироче. Ја сам песник. Ја сам одабрана, а одабранима нису потребни ни родитељи, ни деца '.
Боже, како сам лагала! Како сам страшно лагала! Како ме та лаж данас боли.Perché quella bugia divenne la mia triste realtà. Јер је она моја најтужнија истина.
Измисила сам је да бих могла да преживим...“
У ствари, када је Ива је ово написала о свом писању, била је само девојчица из основне школе и њена стратегија „преживљавања“, није је спречила да осети бол већи него икада, и страх, и стид, и усамљеност. Њено писање још увек није могло да је неким чудом ослободи, да постане јака и самоуверена. До тога ће доћи много касније и то путем љубави. Само путем љубави. Одувек и заувек се за њом трага (Вероника Моралди и Мишел Гобер, у својој књизи Очеви и кћери, упутство за употребу, кажу да ће „одсутни отац натерати своју ћерку на дуго трагање које ће трајати целог живота“); трага се за љубављу која се даје и добија подједнако. L'unico amore che riesca a donare “una felicità delirante” (come sostiene, nel famoso film “Vi presento Joe Black”, del 1998, diretto da Martin Brest lo straordinario Anthony Hopkins, nelle vesti di un papà miliardario, ma sempre presente e quanto mi affettuoso, mentre accompagna sua figlia che, delusa in amore, vorrebbe partire…). Једина љубав која је у стању да пружи „делиријум среће“ (како тврди, у чувеном филму „Представљам вам Џоа Блека“, 1998, у режији Мартин Брест, изванредни Ентони Хопкинс у улози оца милијардера, али увек присутног и испуњеног љубављу, док испраћа своју ћерку која хоће да оде, јер је разочарана у љубави...).
И то је иста та срећа коју открива у себи протагониста на последњој страници романа, након што је исплакала све своје сузе. Сузе, које ће излити онима који ће имати ту срећу да прочитају ову дирљиву причу без премца:
... Породица то је љубав. То је безусловна љубав. (...)
Док смо одлазили из Загреба, назвала сам мужа.
- Хало, љубави, кренули смо...
Није ме питао како је било. Знао је, чим сам тако рано пошла назад (...)
Чекаће ме. Мој муж и мој син. Моји момци. Моја породица.
Моја породица коју мој отац никада неће упознати.
То може изгледати као горак закључак, али није тако. Штавише, у овој задњој реченици та Ивина „бајка“ има срећан крај: коначно и заувек је ослобођена прошлости, бола, суза. Да би могла да проживи садашњост и будућност у пуноћи себе, свог талента, својих осећања.
... Немогуће је да се јасно види када су очи замагљене сузама ... (К. С. Левис, Дневник једног бола).
А Ива, сада без суза, побеђује све и свакога, настављајући свој пут љубави и речи ка све већем, јаснијем, плављем хоризонту.
(Анђела Де Лео
