КРИТИКЕ – ИЗВОДИ
Пауново перо
ЉИЉАНЕ ХАБЈАНОВИЋ ЂУРОВИЋ
Код књига као што је Пауново перо и код писаца као што је Љиљана Хабјановић Ђуровић као да улога књижевне критике постаје сувишна, поготово оне с промотивном функцијом. Већ сте чули да је ова књига хитро продата у више издања и да је скоро немогуће задовољити глад књижевне публике за њом. Пауново перо је, с друге стране, поново актуелизовало и претходне врло читане романе ауторке, Женски родослов понајвише.
Покушаћу, имајући ово у виду, да о новом остварењу Љиљане Хабјановић Ђуровић говорим као један од уредника у „Народној књизи“.
Реч је о опсежном роману, пет стотина страна, веома сложене структуре и несумњиво амбициозно замишљених значења. И Пауновим пером романсијерка потврђује да је изразито реалистички писац, који се скрупулозно припрема за писање, не усуђујући се да у сфери историјских, политичких, културних и иних чињеница, као знакова доба, ишта мења и „прилагођава“. Па и поред поменуте амбициозности, чињеница је да се Пауново перо лако чита, да има успешно развијену драматургију.У садржајно прилично захтевној причи, у којој ће читалац сусрести чак седам равноправних јунакиња, публика, моје је искуство и са промотивних вечери по Србији, нема проблема са праћењем различитих и компликованих животних прича романескних јунакиња. При томе се неке од животних прича укрштају, повремено разилазе, поново спајају или теку паралелно. Све оне предочавају причу о женској судбини у другој половини двадесетог века, у Југославији, односно, Србији.
Основни смисаони оквир Пауновог пера гради шест исповести богиња из индоевропских религија. Богиње нам се исповедају, откривају своје недаће са боговима и божанствима, муке с потомцима и томе слично. Поменућу њихова имена: Лилит, Изида, Хера, Сарасвати, Мокоша и Марија. Поједине читатељке или пак читаоце задовољиће тек интересантност ових митских прича, други ће убрзо почети да повлаче судбинске паралеле према животним повестима смртница, седам Београђанки које у оквиру државне делегације, као представнице наше културе, одлазе у Солун. У Солуну ће јунакиње Пауновог пера провести седам дана и шест ноћи. Не само да би представиле српску културу, него и да би са географске дистанце, одвојене од укућана и колега, од средине у којој живе, боље сагледале своје место у породици, друштву, позицију у каријери. Да су за Солун пошле с намером самоспознаје, сама романсијерка недвосмислено каже у почетку романа, али се вара онај ко помисли да је Пауново перо тривијалан роман с тезом. Љиљана Хабјановић Ђуровић, и то је једна од основних вредности Пауновог пера, показује да јој није потребна такозвана историјска дистанца да би писала о протеклих бурних пола века, да је – служећи се животним судбинама смртница – у стању да успешно ослика нашу друштвену, политичку, историјску, културну и ину ситуацију од средине века до његовог краја, преламајући је кроз психолошке портрете својих јунакиња. Без априорних теза зашто се у 90-им налазимо у страшној државној и друштвеној кризи, Љиљана Хабјановић Ђуровић не нуди ни лаке ни једноставне одговоре нити бежи од тешких питања. Без драматичних гестова, без ангажоване немилосрдности, са вером у снагу и моћ мистичних сила, она често долази до ивице могућих узрока, и ту, сходно својој поетици и идејама, застаје. Рекао бих уз то да је искреност, понекад и наивна искреност, један од несумњивих квалитета овако засноване прозе.
С обзиром на загађеност нашег језика, коју су нарочито у последњој деценији века остварили политичари, режимски у првом реду, а потом и њихови медији, сваки српски писац се данас, када почиње писање нове књиге, стално налази на новом почетку, у ситуацији да тражи језик којим ће представити оно што нам се догађа, оно што нас понижава, мучи, онеспокојава. Љиљана Хабјановић Ђуровић се ослонила на савремени стандардни српски језик, тежећи што прецизнијем изразу, покаткад попуштајући пред патетичнијом синтагмом, али успешно реализујући оно до чега јој је веома стало: комуникацију са широком публиком. У Пауновом перу се зато служи и различитим жанровским обрасцима: психолошког и социјалног романа, делимице историјског и делимице романа о уметницима. Радивоје Микић у инструктивном предговору каже да је романсијерка применила стратегију коју су руски формалисти назвали књижевном крчмом. Писац, наиме, у одређен затворен, релативно изолован простор одведе своје јунаке и они ,сусрећући се и разговарајући, западају у разноврсне ситуације, разоткривајући се пред читаоцем. То је, рецимо, врло успешно применила Дубравка Угрешић у Форсирању романа реке.
Јунаци Пауновог пера су жене, роман се бави женским судбинама и женским питањем, па би тако гледано припадао такозваној феминистичкој књижевности. (Љиљану Хабјановић Ђуровић пре свега интересују жене, она их, наравно, познаје боље од мушкараца, а узимајући у обзир и стандардни мањак правих романа о женама, у томе видим још једну вредност њеног новог романа.) Ауторка, наиме, верује да се део одговора на питање зашто смо данас у ситуацију у којој евидентно јесмо крије и у сфери породичних односа, односа супружника, односа родитеља и деце. Али, усложњавајући то полазиште, ствара и сложену културну матрицу испод тзв. породичних прича, отпочињући је од времена хипи покрета, када су многи млади људи истински поверовали да је могуће рај остварити на земљи и то одмах, сместа. Срж Пауновог пера отпочиње од доба Битлса и Ролингстонса, од доба Боба Дилана и Џоан Баез, од времена деце цвећа. Пауново перо укрштеним причама својих јунакиња прати етапе наше друштвене и политичке еволуције, односно промена: од успона шездесетих и седамдесетих, преко колебљивих осамдесетих до фијаска деведесетих, који још увек траје. Сва та историјска збивања, социјализам, распад Југославије, хладни рат, крах Варшавског пакта, пленуми и конгреси, подтекст су за прецизније осликавање женских судбина. Љиљана Хабјановић Ђуровић с истом пажњом прати књижевницу Иву, која је спремна да зарад каријере писца много шта на личном плану доведе у питање, новинарку Лану, која, остварујући каријеру, не преза од најнижих средстава и сензација, перфомерку Каћу, која је узела свет за отаџбину да би реализовала свој сан о рају, њену сестру Биљану, која је свој живот покренула у сасвим другачијем смеру, вајарку Миру, која је прихватила улогу љубавнице, жене из сенке, уметницу таписерија Срну, која је дуго остала без пратиоца, а потом почела да живи на један свој начин, коначно и политичарку Зору, вођу наше уметничке делегације, која је најнегативнији лик Пауновог пера. (Ранија укрштања судбина неких од ових јунакиња, реперкусије тих заплета на дешавања у Солуну, неке су од додатно интригантних тачака романа.)
Митским оквиром, исповестима богиња, Љиљана Хабјановић Ђуровић је успела да покаже да су све наше и женске приче од почетка до данас исте, да се унеколико мењају околности људског битисања, али да ћерке углавном понављају судбине мајки. Ни савремене жене, распете између каријера и породице, не могу да се докопају слободе о којој су као девојке маштале. Неке од њих жртвују каријеру, друге жртвују породицу, ретке су оне, као Ива, које успевају да помире оба интереса.
Пауновим пером је Љиљана Хабјановић Ђуровић, рекао бих, написала своје до сада најуспелије дело. Пауново перо ће бити њена не само најчитанија књига досада него и књига која ће унапредити њену позицију на критичкој мапи савремене српске књижевности.
Васа Павковић
(Реч на конференцији за новинаре поводом трећег издања романа Пауново перо, Београд, конак Кнегиње Љубице, новембар 1999. године)
Сага о богињама
и смртницама
Јунакиње Пауновог пера Љиљане Хабјановић Ђуровић су прототип жене новог доба, која узима живот у своје руке
Након Женског родослова, по многима, најчитаније књиге домаћег аутора посљедњих година, са близу сто хиљада продатих примјерака, појављује се нова књига Љиљане Хабјановић Ђуровић, која по популарности не заостаје за претходном. О томе свједоче дванаест хиљада продатих примјерака за два мјесеца. Иначе, Пауново перо као да се природно наставља на „Женски родослов“. Наиме, пратећи судбине и искуства својих преткиња из Женског родослова: Крстиње, Милене, Марице и Вере, жена што су трпјеле и ћутале, што су тако умјеле да поднесу и што су на ропство и подређеност пристајале лако, без побуне, као на закон Божји – списатељица у Пауновом перу сусреће неке нове жене, за које живјети значи бити слободан, које желе да буду господарице сопственог живота и власнице сопствене душе. Тај нови тип савремене жене не пристаје да остане слика пораза и неостварености својих преткиња и понови њихов усуд. Дрзнула се да стргне са себе оклопе који су је гушили, да се ослободи зависности, да живи са оним чему даје предност и то играјући по тактовима музике која свира унутар ње, а не у ритму који јој се намеће. Јунакиње Пауновог пера су прототип жене новог доба, која узима живот у своје руке, која се осмјелила да се побуни и бори, и да прекине сторију неумитне и трагичне женске судбине трпљења и страдања.
Те самосталне, ослобођене и „пробуђене“ жене списатељица ће представити у ликовима шест умјетница које су чланови Владине делегације што путује у Солун, на Фестивал жена стваралаца. Доводећи их у једну врсту невољно успостављене заједнице, књижевница Ива, која и сама путује на Фестивал, али изван ове делегације, прича животе: Зоре – помоћнице министра за културу, Каће – умјетнице перфоманса, Биље – Каћине сестре, Мире – вајарке, Срне – плетиље таписерија и Лане – телевизијске новинарке. Све приче су смјештене у временски оквир од шест ноћи и седам дана (вријеме за које је Бог створио све што постоји), што је својеврсна симболика у књизи, чиме она иначе обилује, јер по списатељици, ништа није случајно, и сваки сусрет, сваки догађај, сваки предмет је неки знак, и све је дио неког вишег наума, само га треба препознати. Смјештајући их у исти простор и пратећи их у једнаком временском интервалу, ауторка користи тај моменат, описујући њихове биографије, да унесе елементе преплитања и укрштања њихових судбина, али и да укаже на могућности обликовања женске судбине које су тековина једног новог времена. Дубоко понирући у суштину живота сваке од њих, као врстан познавалац женске психологије, широко отворених очију завиривала је у скривене одаје њихове подсвијести и тамне ћошкове њихових душа, разоткривајући и њихове слабости: сујету, презир, злобу, љубомору, подлост и при том не пропуштајући да истакне „да највећи непријатељ жене јесте управо жена“.
Но, без обзира на то што је у средишту њених интересовања жена и њена судбина, ауторка даје и упечатљиве мушке ликове, представљене у Мајстору и Пацову, изразите негативце, који се везују за судбине неких од жена из романа, и увелико их одређују, служећи се својим тајним оружјем – обманом, манипулацијом, осветом. Урањајући у унутарњи свијет својих јунакиња, ауторка разголићује њихове неспокоје, чежње, жеље и стремљења. Јер, изазов за те жене је била потреба да буду све, жеља да имају све, и да истовремено живе два живота. Један, у ком ће попут својих мајки и баба одржавати ватру на огњишту и други, у коме ће освајати свијет као лучоноше новог доба. Дакле, живјети у два паралелна свијета.
Истакнуте, остварене и славне, жене у Пауновом перу, за које живот значи игру, сан, изазов и љубав, једнако су несрећне као и оне из Женског родослова, само на неки другачији начин. Бирајући између породице и умјетности, мучене немиром и глађу свога талента, проклињале су немир и глад свога срца, спознавши да се избор не може учинити једном заувијек и да се на свакој раскрсници поново мора бирати правац. Или су пак, узимале све, не размишљајући да је терет двоструког живота двоструки терет. У лавиринту свих обавеза које су зграбиле, у заглушујућем еху жеља и захтјева које су испуњавале, борећи се кроз читав живот за сваку слободу, за свако право на избор – многе су изгубиле себе.
Раскошном шаренилу Пауновог пера допринијеће и приче о богињама и митолошким јунакињама: Лилит, Изиди, Хери, Мокоши, Сарасвати и Марији, које из таме времена, „обојене“ свака сопственом несрећом, свједоче својим примјером и страдањем о некој врсти свеопштег женског удеса. Тако су шест богиња, као симболи митова, легенди и религијских свјетова и седам жена смртница јунакиње Пауновог пера, чије се судбине преплићу у роману. Свака од шест ноћи предвиђена је за причу о једној од богиња, са којих списатељица скида вео митолошког, представљајући и њихова страдања као вид неумитне женске судбине. Послије сваке ноћи слиједи прича смјештена у један од седам дана, у којег ће свака од седам жена стваралаца уништити властити живот. И све те приче, зачињене свака на свој начин, непромијењеном женском муком – сливене су у јединствен склад као боје пауновог пера, симбола вишеструког значења који је уткан у структуру књиге. Па као што, по предању, љепота његовог перја потиче од отрова којег паун уноси у себе уништавајући змије, тако и Љиљана Хабјановић Ђуровић јад и горчину својих јунакиња, чудесном формулом неког алхемичара, претвара у раскош слика и љепоту ријечи. Дакле, управо онако како је и пјесник Бодлер умио „од блата начинити злато“ и као што сваки умјетник уопште отров свијета претаче у велика дјела.
Проф. др Зорица Радуловић
(„ПОБЈЕДА“, Свијет књиге, Подгорица, 10. фебруар 2000. године)
Женско писање (3): Рибникар и Хабјановић Ђуровић
Магично перо
ЉИЉАНЕ ХАБЈАНОВИЋ ЂУРОВИЋ
Један од великих спорова у науци о књижевности јесте: због чега жене нису епске. Међутим, белетристика Љиљане Ђуровић је баш таква! Тај редак дар, познат у бугарској писаној речи још од романа Фани Попове-Мутафове током тридесетих година прошлог века или Вере Мутафчијеве из новијих времена, нема своје носиоце међу представницама из покољења рођених током педесетих код нас. Због тога нам је српска списатељица посебно интересантна – она је својеврсни израз и наших сопствених идеја.
Мислим да је повезивање савремених женских ликова са дубоким митолошким архетиповима женских божанстава погодак у њеном сложеном и лепом полифоничном роману. И, чини ми се, да је то не само због зрелог белетристичког искуства, већ и због саме балканске духовности. Јер, ми смо раскршће цивилизација и осећамо разноликост женствености на један дубоки и аутентичан начин. Жене са својих четрдесет суштина, које полазе од Лилит, или десет хиљада имена Изиде.
И ја сама, као балкански човек, осећам ту амплитуду женског (због тога сам своју најновију књигу о најпознатијим женама назвала Многолика Бугарка). Управо ме је ово сродство у нашим тражењима изазвало да представим најуспешнију српску ауторку, која је добила заслужено признање у Европи. Допада ми се што су њена митолошка тражења спонтана стваралачка идеја, другачија од популарног издавачког пројекта МИТОВИ, који је стигао и до наше књижевности. Имам у виду Пенелопину одисеју од Маргарет Атвуд, Тежину од Џенет Винтерсен, Кратку историју мита од Карен Армстронг. Након конкурса предстоји и издавање митске књиге бугарских ауторки. (Немам ништа против наручених „инјекција“ којима се стимулише књижевност, али више волим сопствени избор аутора).
Мислим да је најсмелији потез стваралачког и, додала бих – НЕЖНОЈЕРЕТИЧКОГ мишљења Љиљане Хабјановић Ђуровић поновно тумачење митологема и, тачније – повезивање паганских са хришћанским божанствима, ликовима и мотивима у јединствену космогонију. То је ствар због које би Љиљану спалили као вештицу да је књигу осмислила у средњем веку! Према њој, свељудски пантеон постоји истовремено у свести и подсвести и најеманципованије жене. Старе богиње су функционалне, извиру као палимпсест испод ликова новијих. Испод спремности на саможртву код Озириса, ауторка види подвиг Христа, у Изиди сагледава Деву Марију, у Мокошу и веровањима да су женски дани среда и петак, непогрешиво увиђа црте Свете Петке...
Ми богиње, представљене стрпљиво у њиховим монолошким исповестима, осећамо као живе жене – Изида („жена која плаче“) постаје нам блиска по крви, јер у себи садржи све видове женске боли – сестре, удовице, мајке нерођеног детета...
И, симболично је и то што старије богиње не одричу будуће... Изида сестрински саосећа са најнесрећнијом од свих – Маријом, мајком Исусовом ... У реалним фундаменталистичким ратовима такво мишљење је немогуће. У том смислу, оригинални пантеон Љиљане Ђуровић је једно женско читање религија, засићено позитивним посланицама о љубави и свеопштем праштању.
Дубински медијатор у том сложеном космосу је симбол пауна. Љубимац богиње Хере, надарен очима свевидећег Аргуса, које су после његове смрти пренете на пера те птице. Да би смрт била негирана! Паун је и оваплоћење древнословенске богиње – мајке Мокоше, исто као што он украшава и хришћанске храмове...
Писање Ђуровићке може бити и одређено умеће женског чуђења: компоновање једног спорог, кривудавог, изненађујућег, игривог напрезања. Иако, на први поглед, композиција полифоничног текста подсећа на Књигу Постања са ређањем седмоднева, чини ми се да је архитектурна метафора оваквог грађења хладна и монументализирана.
Упоредила бих ово писање са вечним женским умећем да везе, са плетењем и шарањем, хватањем и прекидањем нити вишезначних и разнобојних, час реалистичких, час симболичких сижеа... То је једна мајсторска игра, један прави плес пауна речима. Композиција романа подсећа на фугу за оргуље, због тога што почиње увођењем сваке од седам хероина, а на крају долази преплитање судбина и њихових разгранатих портрета. Појављују се и богиње, да би дело зазвучало као једно чаробно и моћно платно, али на женски начин топло и витално... Ово се догађа паралелно са прекључивањем различитих жанровских регистара – криминалистичког, психолошког и љубавног романа, реалног и митолошког моделирања света. Већ постаје јасно да је ово модерно „плетение словес“ тајна националног и европског, а због чега не и будућег светског успеха списатељке...
Када говоримо о белетристичком мајсторству Ђуровићке, треба да кажемо да она поседује убитачно опасну и карневалску машту балканског човека који слика гротескне слике – пародије породичних идила рођене у уобразиљи страдајуће Мире, у којима је љубавница у истом кревету са брачним паром, док им деца срдачно служе кафу у шољицама... Ово избијање забрањеног калеидоскопа свести је мерило искрености психоаналитичких ауторкиних удубљивања. И, они су заиста лековити.
Чини ми се да се Љиљанина књига мора још једном прочитати. Она постаје још интересантнија при другом читању, док нас при првом лагано плаши својим обимом и многогласјем речи... На крају долази зближавање са текстом и чак и његово
прихватање као модерне женске Библије која свакодневно може бити читана, због тога што уређује и осмишљава наше битисање.
Она руши вековне наложене нам мушке митологеме као што је, на пример, келтска – о величанственом божанском храсту и имели, увијеној око њега да би му пила снагу, а често упоређиваној са сјајем жене... Уме да задаје јеретичка питања као: Ко је рекао да у срећним породицама расту срећна деца?
Задивљујуће је то што се ауторка једнако успешно претвара у све своје хероине – и земаљске, и божанске... И у опасну и демонску хладну лепотицу (одговор на прокажену и бунтовну Лилит – прву Адамову супругу, која је антипод кротке Еве), и у умирену (сјајно описано!) после тешке женске депресије Срну, која открива мудрост свог психијатра у помирењу са обичним животом кроз лик љиљана који цвета у устајалој води!
Као да ауторка извлачи читав букет женских ликова у хроници шездесетих, седамдесетих, осамдесетих и деведесетих година. Истовремено са тим праћењем револуционарних догађаја у мислима жена, она виртуозно представља једне исте догађаје кроз призму индивидуалности сваке од њих. Тако се добија изузетно богата и противуречна слика. Маркери времена су савршено различити у свести Зоре, детета политике, које се мери конгресима, чисткама и смртима вођа, од времена Каће, авангардне уметнице, која поставља заиста смело питање: Да ли су догађаји из 1968. само историјски перфоманс?
Као да је ауторки, ипак, симпатичнија њена колегиница Ива или вајарка Мира, него жене које стреме позицијама власти, као што су Лана или несрећна министарка Зора. Прва покушава да понови такво бивствовање жена које би оствариле мит о Пепељуги – Џеки Кенеди, Софија Лорен...
Љиљанини ликови су далеко од јефтине идеализације феминистичких идеја. Она открива графикон њиховог успона током седамдесетих, али и њиховог пада у деведесетим, када су, остварене у равноправности, до смрти уморне од много улога и терета који су саме пожелеле да носе. Интересантан стилски експерименат је да лозинке феминизма буду директно уплетене и уведене у судбину једне од јунакиња – Биље, да би се увидела и оголела читава њихова проблематика. У зениту свога живота робиње, која је клечала на скупоценом камену, то јест успеху и богатству свога супруга, Биља поново застаје на почетку новог избора. Можда – слободе, овога пута? Чак и у самоубиству њене сестре Каће за време последњег перфоманса, беспоштедно избија идеја да слобода значи како, на крају, плаћаш тешку цену смрћу.
Једна од истина које нам ауторка доноси је да управо јаке жене – новаторке двадесетог века, имају потребу да их нека од древних богиња подупире у делима! Као што је Сарасвати за жене од пера – бела богиња Знања, Стваралаштва, Мајка без сопственог детета... Јер, и оне саме – надарене, јесу изабране. И увек откривају подземну реку стваралачке инвенције....
Баш због тога што је успела да оживи у телу и крви своје богиње, које осећамо као своје породитељке и прасестре, ауторка може да каже: Криве смо због тога што смо издале наше богиње, заборавиле њихове завете, прихватиле да је Бог мушкарац, а у свим језицима који датирају из времена настанка земље именица „Бог“ нема облик за мушки род...
Катја Зографова
(Реч на промоцији романа Пауново перо на бугарском језику, Софија, Национални дворац културе, 16. децембар 2006. године)