КРИТИКЕ - ИЗВОДИ

Петкана

Прочитао „наискап“ Петкану.
Љиљана је овом књигом принијела Светој Петки
и Христу Богу срце и ум као расцвјетали
миомирни љиљан на дар.

С благословом

+АЕМ Црногорско приморски АМФИЛОХИЈЕ

О Крстовдану 2001. Љета Господњег

 

 

Једна књига о богоугодним светитељима

 

 Међу људима Богоугодним, који су, живећи пожртвовано и постојано у вери, прерасли у живе примере наше Православне Цркве, Преподобна Света Петка, заузима једно посебно место. У својој побожности верни народ гаји према Светој Петки изузетно поштовање, као према Светитељки свагда спремној да прискочи у помоћ, да буде од користи, молитвама и посредовањем, подједнако младима и старима, девицама и мајкама, манастирима и породицама, болеснима и сиромашнима. И то управо из разлога што Њена моћ долази од светости и доброте Њене, с којима се заогрнула, долази од Њене љубави према Богу и према људима.

Управо у том смислу, књига коју нам је подарила госпођа Љиљана Хабјановић Ђуровић, о животу и чудима Свете Петке, још један је доказ љубави и побожности кроз које верници, волећи Господа, приближавају се Њему посредством Светитеља Својих, спознавајући животе Светих и поштујући их. Ова књига, што ћете је прочитати, припада књигама приспелим ради помиловања душе хришћанске, припада лектири која душу пуни радошћу и светом светлошћу.

Госпођа Љиљана Хабјановић Ђуровић ставља пред нама једну икону саткану од бираних речи Преподобне Мајке Параскеве. А коју нам је, на једном лепом румунском језику, превела др Љубица Рајкић – и она сама један од цењених и познатих књижевника – књигу која сабира слике из живота Свете Петке, са много пажње постављајући их у светли оквир једног изузетног књижевног дела. Може се исто приметити да ауторка преплиће топлину родног краја, с једне стране, са сопственом вером и националним духом, с друге стране, а чији језик садржи у себи, истовремено, благост мелодије и оштрину осећања бола.

Ауторка, заслужна за своју богату књижевну активност, поверила је Издавачкој кући АНДРЕЈАНА, Архиепископије града Сибиуа, ради објав-љивања, ову смерну и светлу похвалу посвећену Светој Петки.

Редом, ми добијамо богате информације о родитељима Светитељке, о просторима Мадене, о Цариградској буци, о Теофани, царици и о њеним делима, и многим другим задивљујућим стварима, а које скупа сачињавају животни пут једног изабраног чеда, стасалог у Господу. И само читање књиге ра-ђа радост и доноси духовни мир, зато што је то, пре свега, књига састављена надахнуто и смерно, стварајући плодно тло за читање и размишљање, за молитву и враћање живота ка Богу.

 Благослов дајемо, с родитељском љубављу, овом делу, молећи Свевишњег да подари надахнуће ауторки и онима који су се потрудили да се ова дивна књига објави на румунском језику, а за све нас молимо Господа да нам буде у помоћи и да нас помилује, посредством Преподобне Свете Петке.

 

Др Лауренциу Стреза

Архиепископ Сибиуа и Митрополит Ердеља

 

Флуид дубоког смисла

     Љиљана Хабјановић Ђуровић припада групацији писаца омиљених код читалаца; њена дјела се реципирају са интересовањем и нестрпљењем. Готово свака књига ове списатељице израсла је у бестселер, почев од романа Јавна птица, Ана Марија ме није волела, Ива, до Женског родослова и Пауновог пера, те нас неће превише зачудити податак да је њено ново остварење Петкана, објављено текуће године, већ доживјело четврто издање.
     Из рецензије митрополита приморског Амфилохија Радовића, можемо пратити основне нити индикативне за тематско-мотивски стожер дјела: „О Крстовдану, 2001. љета Господњег прочитао наискап Петкану. Љиљана је овом књигом принијела Светој Петки и Христу Богу срце и ум као расцвјетали миомирни љиљан на дар“.
     У овом роману, на нешто мање од 250 страна, у једном даху исписана је љубав Светитељкина према Господу, на њеном мукотрпном путу у трагању за смислом живота. Радња дјела се одиграва у раскошном свијету средњовјековног Цариграда и пустињи „с оне стране Јордана“. Петкана је остварење које је услијед дефабулизованости радње и етеричности атмосфере тешко препричати – довољно је читати и макар повремено слиједити мисао најдраже светитељке Мајке Параскеве. Главни јунак овог романа је заправо вјера у Господа, његово име и дух, као и хришћанско учење о љубави и праштању, без којих би људски живот био лишен смисла. Истовремено, настојећи да умјетнички изгради и осмисли слике манастира у којима је Петкана боравила, ауторка се не устручава да и ова мјеста прикаже као легло сплетака, средишта многих завјера, што дјелимично можемо сазнати и из исповијести Јефтимија, епископа мадитског, брата Петканиног. Настојећи да се очисти од овоземаљских гријехова и да се својим подвижништвом вине до Господа, Петкана истрајава, супротстављајући се демонским визијама, све до тренутка у коме је Анђео Господњи не изведе на оноземаљски свијет.
     Паралелно са причом о животу ове Светитељке, Хабјановић нам пружа историјску вертикалу православља, праћену у сажетом и панорамском опису пропадања Византијског царства, борбама за власт и грађанским ратовима. Јефтимије, патријарх бугарски, састављач житија Преподобне, пратио је трагове њеног земног живота, те се захваљујући њему сачувала исповијест о Преподобној и њеним посмртним чудесима.
     У овом роману, као и у свим претходним, аутор испољава изврстан дар за портрет, приказивање психологије јунака, контемплације о судбини жене, импресионистичке призоре пејзажа. Порука дјела је оличена у потреби превазилажења егзистенцијалних патњи и спасавању основних вриједности ововремености, оличеног у чувању породице, односно налажењу животног смисла у њеном окриљу.
     Умјетнички проседе Љиљане Хабјановић Ђуровић веома је инвентиван и занимљив. Она употребљава готово сценаристичку технику, кадрирајући најпресуднија збитија из хиљадугодишта од кога нас раздваја живот и дјело Божје угоднице Свете Петке. Не пледирајући да буде само историчар или филозоф религије, социолог или психолог, она се залаже за обједињавање ових поступака, чиме постиже драж особености и флуид дубоког смисла којим ова књига одише. Љиљана Хабјановић Ђуровић је аутор који је маниру тзв. „женског писма“ оставио неизбрисив траг у новијој српској књижевности и који перманентно напредује на свом креативном путу.

Софија Калезић Ђуричковић   

(„ПОБЈЕДА“, Нове књиге, Подгорица, Црна Гора, 16. новембар 2002)

 

 

Избор читаоца:
ОДБИТИ ИЛИ – ДОБИТИ

     Да међу књижевним врстама нема строгих граница, пажљиви читалац приметиће у целокупној грађи романа Петкана, који се доживљава и као историјска хроника и као записано сведочанство и као пажљиво одабрана прича истинских дешавања и пунокрвних ликова, као прича веома блиска и веома позната, а ипак потпуно нова, а највише као прижељкивано сазнање које душа тражи као насушну храну за себе.
     Роман Петкана може се вредновати са више књижевних аспеката с обзиром на мотивску структуру, лепезу веома аутентичних ликова, начин на који ауторка гради садржинску структуру, посебност језичко-стилског израза, нарочито специфичност реченичне хармоничности, што заједно са порукама овом књижевном делу осигуравају висок књижевно-уметнички квалитет.
     Сваком књижевном ствараоцу велики је изазов да створи дело којим би поставио као циљ хуманост као највећу врлину, која омогућава опстанак сваке људске индивидуе, али и човечанства као мноштва безброј различитости. Да би се писало слободним књижевним изразом о великој средњовековној бранитељки православља и спаситељки многих страдалника, Преподобној Параскеви, код нас познатој као Света Петка, није довољан само изазов, већ још више храброст, јака вера у свој стваралачки импулс. Потребна је непомирљива стваралачка потрага, челична воља, умеће за откривање и спремност на самоодрицање, и надасве самокритичност, да би се створило дело које ће издржати све књижевне критичке оштрице, а истовремено задовољити жеђ за поштовањем сваког благонаклоника, независно од његовог књижевно-образовног нивоа.
     Оба ова слојевита критеријума високог квалитета испунила је Љиљана Хабјановић Ђуровић, предајући суду најшире јавности своје дело – роман Петкана.
Овде морамо подсетити на огромну одговорност при писању житија о најпознатијој Светици средњовековља, чије се име дозива са надом, а изговара са страхопоштовањем, као што то искрено признаје састављач првог житија Преподобне Параскеве, бугарски патријарх Јефтимије.
     Сама са собом питала се и Љиљана хоће ли успети да искаже читаво своје сазнање, све што је добила и открила, да би створила потпуну визију о спаситељској снази Свете Петке – Преподобне Параскеве, коју су осетили многи људи поведени судбином на пут где „Господ оставља своје белеге у виду искушења, страдања и бола“.
     Оно што је написано на страницама романа Петкана сваки заљубљеник књижевне речи, али овога пута и читалац који ретко чита, моћи ће да чита, али по својој жељи и потреби и да препрочитава, и да прочитано прими у себе онако како му то његова свест, савест и уверења дозвољавају. То је исконско право свакога ко се нађе пред овим делом. Избор је само његов: одбити, или – добити. Он одлучује шта ће изабрати као посебну вредност коју би уградио у себе, и којом би надградио себе. Суздржавамо се сваке од сугестије, свесни да мора постојати поштовање сваког избора.
     И поред тога што је наша страна посматрати књижевно дело са аспекта његовог утицаја у стварању позитивних вредности код човека, а ти утицаји су увек потребни, овом приликом ћу се уздржати од таквог приступа, сасвим сигурна да ће роман Петкана таква осећања и мисли спонтано потаћи.
     Са великим задовољством желим да истакнем високи квалитет стилско-реченичне структуре, које је Љиљана веома пажљиво формулисала како би је усагласила са тематском грађом, чиме је историјској хронологији дала душу која пулсира, догађајима одредила живи водоток, преблизак и преко потребан за свакога, а ликовима дала могућност да нам буду вечни саговорници. Управо ови језички квалитети штите дело од мистичности која је могла бити препрека да животна дешавања Петкане, од њеног рођења до њеног одласка у светост вечног живота, буду прихваћени као живототок који у тренутку првог плача добија сваки човек.
     Захваљујемо ауторки на њеном раду и њеном стваралачком умећу, чиме је многим читаоцима и многим поштоваоцима Преподобне Параскеве – Свете Петке, поклонила задовољство да сазнају многе податке о Њој, а истовремено да доживе пријатан књижевни одсјај.

Ленка Гогошка   

(Превела Златка Златановска Вељић)
(Реч на промоцији ремана Петкана на македонском језику, Скопље, Дом армије, 15. децембар 2003. године)