КРИТИКЕ – ИЗВОДИ
Женски
родослов
ЖЕНСКА САГА
Женски родослов је књига која се много чита. А то је данас привилегија за домаћег писца, без обзира на његов статус у, у основи стабилно успостављеном, вредносном следу у живој националној књижевности, и не мали комплимент за дело које успева да, на овим просторима и у ово време, за свој животно-имагинативни свет веже знатан број интересената. Писац ове књиге заиста поседује начин да већину својих проза обликује тако да оне доживе завидну читалачку судбину. Уколико у таквом поступању и има извесне тајне, управо је Женски родослов најподеснији да се, овлаш га анализирајући, дође до неопходних, откривалачких закључака.
Женски родослов је књига коју није, ако је то многом читаоцу и потребно, сасвим лако жанровски одредити. Породична хроника, сага, роман са знатним примесама (ауто)биографског; циклични низ прича и епизода чије поједине, за мотивациону подлогу темељне, ситуације бивају описиване са минуциозним психолошким продубљивањем, потом дело у чијој су усложњеној структури есејистички (дискурзивни) фрагменти; у којима списатељица спекулише о положају, месту и статусу жене кроз историју до данас, бивају везивно ткиво између различитих прича које овај роман сачињавају. А приче су различите јер су судбине јунакиња које се у њима описују такође, у основи, различите. Крстиња, Марица, Милена, Вера, Ива, а пре ове последње, наравно, сама ауторка, јесу ликови чије животне судбине кроз разна историјска метежна времена романсијерка прати, сликовито описује и у највећем, са очигледном тезом, инсистира на проблему феномену „женског“, са социопсихолошком и историјско-антрополошком основаношћу. Све су оне „кроз двеста година самоће рађале као зечице и живеле као вучице“.
Ванредна занимљивост фабуле и узбуђење које нагони на повећани читатељски интензитет, сигурно утиче на то да се читалачки учинак некритички саображава само сентименталности и мелодраматичности као извршним квалитетима ове прозе. Истина, стилска неуједначеност, па и извесна некохерентност градивних делова ове, начелно, јединствене приче, чине да Женски родослов буде више књига чијим се узбудљивим заплетима, евокативном тону и јасним значењско-симболичним порукама приступа без нарочите читалачко-критичарске инвентивности, док помало анахроно оваплоћење приповедачке технике исказа (све приче ауторка је у детињству чула од баке) чини овај роман комуникативним, јасним, скоро „лаким“. Мада није баш увек тако.
У појединим партијама ауторка вешто преплиће разноимене наративне моделе и у њима, а то су оне дискурзивне целине, она повлачи поредбену дијагоналу и установљава како се, у основи аутсајдерска позиција жене, од прошлог века наовамо, није умногоме променила. И да за већину недаћа у којима живе њене јунакиње, њихови мушкарци сносе искључиву кривицу и одговорност.
Актуелизовањем дијахронијске, генеалошке вертикале, Љиљана Хабјановић Ђуровић у Женском родослову је учинила да овај роман поприми и једну, традиционално, респективну занимљивост. Наиме, док њени јунаци бивају измештани из једног у други животни простор: Бока, Црна Гора, Венеција, Србија, Хрватска... и док они бране или стичу властити идентитет (са свим етичкотрадицијским параферналијама, на чијем опису овде не треба истрајавати) без кога, извесно, они немају одабраног места у друштву чији су чланови, а следствено томе ни у овој прози, дотле читалац може наслућивати и обрисе историјског времена које настаје и које се уобличава, уоснови, (пре)експонираном стварносном фону, на коме и јунаци ових приповести заснивају физичку егзистенцију.
Сводећи утиске о новом роману Љиљане Хабјановић Ђуровић, лако се може изрећи констатација: како особите тајне у ванредној читаности њеног романа-бестселера, заправо, нема. Осим ако тајновитошћу не именујемо њено вешто списатељско балансирање између извесних жанровско-занатских захтева, којима је у појединим целинама у доброј мери одговорено, док су на другим они пренебрегнути инсистирањем не на форми и начину приповедања већ на садржини, која је убедљивија, ако је презасићена емотивном афектираношћу, мелодраматичношћу, страственошћу уопште. А та „страственост“ је притом и жуђена, па и досегнута мера читалачке реакције – на којој се, истина, може стварати основа за живот у сећању, али која је притом слаб и недовољан јемац за трајнији живот у литератури.
Због свега тога овај роман, са очигледним, сензитивним „квалитетом“ женског писма поприма појачану димензију садржајности и актуелности, и себе: занимљивошћу фабуле, узбудљивошћу драмских ситуација и коректном литерарном оствареношћу издваја из текуће, видно оскудне, романескне продукције.
Милета Аћимовић Ивков
(„БОРБА“, Свет књиге, Београд, 5. септембар 1996. године)
Књиге женског бола
Крај вијека истиче у знаку женског писма. Снага женског, мистичног, интимног, побуњеног и заштитничког избија свом силином у перима раскошне поетске приповједне прозе Виде Огњеновић, Светлане Велмар Јанковић и других. Пјесникиње да не помињемо. Исидору Секулић да не заборавимо. Да је којим случајем жива, с поносом би гледала како се завршава вијек који је она снагом своје личности и пера крунисала.
А када је у питању проза, јавља се Црна Гора као снажан извор тема, легенди, могућности идентификације са херојством, жртвом, мистеријом, и то у дјелима оних ауторки које су се само физички одвојиле од Црне Горе, а које у себи носе то непресушно благо. Да се подсјетимо недавно објављене студије Туђа вечера Зорке Милић, а сада пред нама је и роман Женски родослов Љиљане Хабјановић Ђуровић.
Породичну документарну снагу и женског и мушког бола Хабјановићева окреће око двије наративне осовине романа. Прва је – баба Марица – резонатор свих извучених суштина овог романа, носиоца и преносиоца тешког бремена сазнања. Њен наративни глас носи све окрутне лајтмотиве романа, све пресјеке једне сурове, сирове и жилаве земље. То је глас који преузима функцију грчког хора у трагедији, а који каже „нема веће несреће за жену но да сахрани своје дијете“, „за један часак радости хиљаду дана жалости“, „пожртвовање је друго име за мајчинство“, „од судбине се не утјече“, „у Црну Гору се поштује сој и образ више но кеса“, „женско дијете туђа вечера“, „правда је Божја достижна“, „жене су створене да рађају и намирују оно што нестаје смрћу јуначком и вољом Божјом“, „мушкарцу не треба вјеровати“.
Друга особина је ауторкин глас, онај временски план који пресијеца породичну сагу, враћа нарацију назад или је тјера напријед. Око ове осовине врти се породична исповијест саме ауторке – њен бол ванвременске садашњости. Обје цјелине обезбјеђују приповједачке густине призивањем прошлих догађаја и њиховим згрушавањем у тачкама сјећања.
Око оваквих наративних матрица Хабјановић-Ђуровићева врти судбине пет јунакиња, припадница пет генерација, ниже перлу по перлу бола, одрз по одрз женске суштине. Примјењује елементе усменог приповиједања, мијеша временске планове, али на начин карактеристичан за модерни роман – чиме згушњава широк распон од неколико вјекова. А умјесто више Куросавиних приповједних гласова који би описивали један истидогађај, Хабјановић-Ђуровићева ниже догађаје, али са постмодернистичком потком. Све их одликује исповједна документарност.
Судбине Крстиње, Милене, Марице, Вере, Иве, Женског родослова – антологије и настављача женског бола, преплићу се у симболици својих значења, јер како сумира Хабјановић-Ђуровићева „Крстињин ужас звао се ископница, Миленин стопаница, Маричин јаловица, Верин распуштеница, мој домаћица“. И додајемо: бол Женског родослова могао се звати неуспјех.
Али, помиловао га је неки добри Бог као што је помиловао Марицу и Иву.
У позадини свих ових одговора, одговора, заправо, шта жена не смије бити, садржана је још једна потрага дата симболички у виду порцуланских фигурица дјечака и дјевојчице, који су, како ауторка каже, „сугерисале узајамну припадност и неодвојивост Мушког и Женског, а који су, ма како појединачно савршени били, у ствари само половине божанског сједињења, те стога једно без другог непотпуни.“
Прва перла бола је Крстиња, коју са једанаест година удају из Катунске нахије у Котор и која ће, као што су по старом црногорском обичају невјесте спавале са ђеверима, спавати двије године са свекрвом док „сазна шта се стварно крије под велом свете тајне брака“. И послије понижавајуће сцене при првом сусрету са мужем није заплакала, већ је „сав јад остао у њој, гуснуо и отврднуо као камен.“ И она је презрела мужа свом снагом своје поштене, отмјене душе. И како ауторка за њу каже: родиће тринаест пута и сахрањиваће и остаће јој само кћери, „слика њеног пораза и неостварености... гарант да предстоји нови чин крваве женске драме... кћери ће све понављати, као у бескрајном низу кривих огледала“.
У потрази за љубављу побуњена и храбра Милена замрзјела је ропство на које су „Црногорке пристајале лако, без побуне, као на закон Божји. И дивила им се, и презирала их је што су без роптања прихватале страшни терет: да буду јаче него мушкарци и да буду потчињене њима: оцу, брату, мужу, свекру, ђеверу, сину... Увек у грчу без праве радости.“ Вратила је прстен Ику Мартиновићу јер је „мртав као риба... без снаге и радости, а идеал су му светице и великомученице“. Сазнала је да је љубав слатки бол у часу када је узела „жељну Михаилову руку и ставила је себи на груди као гладну птицу“, а сазнала је и да „највећи непријатељи женама нису мушкарци већ друге жене“. И због љубави пристала је на све да би на крају своје потраге сазнала да су „само мртви љубавници вечни љубавници“ и уз пријекор ауторке „није стигла да се запита чему људски живот ако се цео даје за само један трен закаснелог сазнања“.
Понори потраге за љубављу остајали су тајна и за остале јунакиње, али и окрутна пресуда увијек несхваћених мајки. У сусрету са истим болом – болом срца и утробе, ниједна мајка неће да га препозна када јој се кћер суочи са њим. Крстиња неће да разуме Милену, Милена Марицу, Марица Веру. Све укупно понављају да љубав траје само док траје љубавни жар. Ниједна неће да стане иза љубави своје кћери. Остаје само да се запитамо хоће ли најмлађа, Ива, „богата наследница крваве антологије женских болова“, бити кадра за то када дође вријеме.
Друга цјелина је хроника догађаја којих се сјећа сама ауторка, условно речено, хроника савремености – хроника бола Вере и Иве, хроника којом ауторка претапа приче из једне у другу, надовезује лик на лик – хроника једне друге перспективе. У овом кругу, у потрази је сама ауторка, али не у потрази за само једним одговором, већ за многима. Губитком бабе Марице она поставља реторичко питање: „Читавог живота човек покушава да пронађе циљ. Идући ка њему у ствари бежи од своје страшне усамљености. И стиже до старости. Тада му је лака смрт једини циљ, а усамљеност пут. Има ли окрутније преваре?“
На питање да ли има несрећније жене од оне која је имала дјецу па их губила, Ива за разлику од баба Марице, чије су ријечи дошле из главе цијелога народа, одговара: „Има! Несрећнија је жена која никада не роди! Истина, снага њеног бола је мања, али је њена мука већа и сложенија.“ Бол због бола и понижења своје мајке Вере, распуштенице, натјераће је да закључи: „Да би била вољена, жена не сме да тако воли... Она која толико даје, ништа не прима. Љубав није плод божанске правде него казна за грех почињен у рајским вртовима“. И до свих ових сазнања доћи ће само зато што није хтјела да послуша бабу Марицу, која ју је на питање: „Где је граница издржљивости?“, само кратко упозорила: „Моли Бога да то никада не сазнаш!“
Осим ових дијахронијских наративних токова, истовремено теку и синхронијски у функцији алибија, објашњења и оправдања за судбине свих – и мушких и женских ликова. Ауторка спретно умеће причу о закопаном благу Јована Думанова (Међи вука манитога), узроку несреће неколико генерација, префигурира митологију одабраног простора Боке и Црне Горе, уноси познате легенде и бајке. У своју прозу претаче најљепше и најмудрије из усменог предања.
Оваквим избором и приступом наративној грађи, Љиљана Хабјановић Ђуровић ствара прозу сигурно, модерно, оштроумно, сензибилно и сугестивно, прозу коју одликује убједљива психологија, добро извајани ликови, смисао за временско преплитање, продорне опсервације, оригинално пројектовање увијек вјечитих тема, успјешна драматургија, уједначен ритам приповиједања и адекватан језик.
А сам језик по себи тајна је њене прозе. Посматран изван контекста романа, он дјелује грубо, често вулгарно, превише једноставно, јасно. Па ипак, овај роман не би имао ону драмску снагу какву има да није управо тако написан, том комбинацијом локалног и књижевног, која му само тако омогућава да искаже оно неизрециво, оно што му иначе стално измиче, да искаже сву суровост и сировост, а опет њежност људског бића ма гдје оно било.
Роман Женски родослов литерарно је слојевита богата проза. Доказујући да посједује велико умијеће списатељског заната, а да при томе ничим не угађа укусима других, мелодрамском сензибилитету и изазовима популарности, Хабјановић -Ђуровићева је написала поштену и изазовну књигу. Подстакнута успоменама и сјећањима, а да подсјетимо, човјек који се сјећа је стваралац, пренијела је свим својим дјелом своје поруке, свој поглед на свијет, своје схватање бесмртности. Хабјановић-Ђуровићева је истражила онај вјечни дијелић туђе и своје душе, дотакла оно неограничено што је у другоме, зауставила многе тренутке, помножила амплитуде среће, несреће, радости, дубоко се загледала у себе и то лично пројектовала као опште, универзално. Најзад, хармоничним садејством свих ових елемената суптилно је пренијела вјечиту игру Мушког и Женског, тако да читалац излази из ове књиге обогаћен не само свијешћу о често заборављеном праву на срећу, жене и човјека, већ и свепрожимајућом топлином и људскошћу. А девето издање ове књиге само потврђује да је пут до срца читалаца ауторка већ нашла.
Проф. др Радојка Вукчевић
(Реч на промоцији романа Женски родослов у Подгорици, Црна Гора, Библиотека „Будо Томовић“, октобра 1996. године; Текст објављен у часопису „ГЛАСНИК“, Подгорица, 4, 5/1987. године)
што отклања грех
„Родослов“ подразумева преношење суме података о једној породици с колена на колено. При том је подразумевано да се тај континуитет рачуна према мушким потомцима. Зато нигде није написана одредница „мушки“ родослов јер је такав подразумеван. Наслов романа Љиљане Хабјановић Ђуровић Женски родослов указује на то да је реч о изузетку који, чини се, може постати нови модел у родослову рачунањем потомства према женској настављачкој снази. Ауторка прича о готово типичној ситуацији женских судбина, смештених у специфичан амбијент Црне Горе, али ако би жене одлучиле да пишу своју причу родослова попут овога, показало би се да је реч о готово уопштеној причи изван географских, сталешких и других односа: све их повезује у један чвор партријархални свет који су мушкарци одредили.
Епизоде у приповедању распоређене су око двеју основних полуга (камена заглавних) на којима почива прича о историји једне породице. Прво представља хришћанско уверење да за почињени ГРЕХ очева испаштају деца. Грех може престати онда када се сасвим откупи нечим другим, вреднијим, када прерасте у нови квалитет. То јаче, величанствено, јесте ЉУБАВ – она општа, према себи, ближњима и другима. То је друга полуга на којој се епизоде романа уграђују. Ове две полуге чине један крст, будући да њихове радње иду у супротним правцима – грех нестаје, а љубав надвладава.
Да би читатељке и читаоци открили ову конструкцију у родослову, могу поћи различитим путевима анализе и укључивања сопственог искуства у њено откривање. Један од начина је проницање у избор личних имена (главних) јунакиња и јунака.
У роману је почетни грех починио први мушки предак, Јован Милинић Думанов, укравши благо илирских богова (Бинда, бога воде и извора, богиње мајке Латре и ратног бога Медуара). Украо је њихово закопано благо, резервисано за генерације које долазе, украо је њихово злато, оно што сија и засењује и поглед и ум и тако очитује богове. У суштини, Јован им је украо онај њихов сјај који је намењен вечном трајању међу живима. Будући да је Јован украдено злато продао, а од њега златари начинили нешто друго, сјај богова је тиме укинут. За тај грех морао је платити. Грех појединца богови хоће свима у заједници да очитују и тиме докажу своју жељу и моћ. Тек јавним приказивањем може отпочети процес уклањања греха – кроз генерације. Родослов управо прича такву причу.
Очитовање откупљења греха у једној заједници најчешће је на ономе што је у заједници најважније, јер се рушењем највреднијег мери моћ богова. У патријархалном друштву најважније је одржање породичне, племенске лозе по мушкој линији. Зато и постоје родослови, да о мушком роду записују причу за потомство и тако је уграђују у свест и подсвест свих као једину истину. Ако се одузме овај стожер – пада род.
Дакле, зачетник греха је мушкарац који носи име као и Исусов љубљени ученик, Јован, онај у којег је Христос имао највише поверења. Јован је за свога сина одабрао жену којој је име Крстиња. Она носи име Исусовог чина – жртвовања за нас, за друге, она носи свој крст, али и других грешника у породици – и то прва у редоследу свих оних жена у роду које за њом долазе („Крстињин ужас се звао ископница, Миленин стопаница, Маричин јаловица, Верин распуштеница, Мој домаћица.“)
Крстиња значи жену која носи (велики) крст. Тако је ОН изневерио Исусову љубав и поверење својом одлуком, а ОНА је носилац његовог откупљења одлуком других – њихових очева. Крстиња рађа много деце, али јој мушка умиру, а женска остају. („Прво се родио син. Остао је запамћен по имену које му је намењено, и увек је помињан као Јован. Умро је, пребрзо да би могао бити крштен. Затим се родила Милена. Па друго мушко. Па Љубица. Па треће мушко. Јованка. Четврто мушко. Ђорђина. Пето мушко. Ружа. Шесто мушко. Вукосава. Шесторица дечака умрлих пре крштења.“)
Крстињин муж (Нико) наставља мушки грех свађом са сестром Јоком око наследства. („Нека ти је проклето, Јоке! Да Бог да сада пала и никада на ноге не стала! Девет година боловала, кроз кости ти трава ницала и не умрла док опроста од мене не искала! А никада га добити нећеш!“) Он, дакле, још додаје, а не одузима на путу уништења зла у људима. И сви други мушкарци у различитим етапама родословног процеса само ће понављати или настављати тим путем, следећи понашање очекивано у друштву за мушкарце (и зато неосуђивано). Оне ће, међутим, желети и успевати да то промене.
Крстиња, прва у редоследу, обузета својим ископништвом и жељом за мушким наследником, своје ћерке готово и не запажа. Гледа их очима заједнице, као невредне, непотребне. Жене које следе после Крстиње у редоследу родослова морају прво изменити свој однос према женској деци, како би последњи потомак докрајчио откупљење. Процес траје дуго – читав век – и у том времену жене свом својом унутарњом снагомстварају промену у себи, на тај начин што најпре оне саме почињу да воле своје ћерке колико и своје синове.
Откупљење греха женским жртвама наставља се и у следећој генерацији. Крстињина ћерка Милена (сва од Милости, Милине Божје саткана), паметна, лепа, образована и по свему изузетна млада жена, „освојила је право на изузетност“. Она чини први помак у патријархалној понизности – одбија да се уда за онога кога јој је отац одабрао и сама бира према сопственом срцу. Али, без претходног искуства у генима о могућности самоодабирања, не одабира добро и своју несрећу носи у себи. („Прихватила је кривицу за онај први погрешни избор, и за све касније, и носила је као додатни терет до краја живота.“) Одабравши погрешно, учи из своје ситуације – спознаје да није добро што се у заједници женска деца не цене. („Деци треба отворити свет, дати им низ могућности, право на избор.“) Мада је у овој генерацији жена овај помак мален, довољан је за покретање промене, сама још ништа не може да промени. Милена је родила Крсту – онога који ће преузети део откупљења и понети крст, Даницу – ону која носи нову светлост (дан) и Марицу – ону која носи име Христове мајке (Марица је деминутив од Марија).
Миленин погрешни избор је Михајло, који носи име великог анђела заштитника свих хришћана. Али Милену Михаило никада није заштитио, никада јој није био ослонац, већ мора и мука. Не само Милени, него ниједној жени у роману мужеви нису заштитници. Ауторка то показује на тај начин што им даје имена која значе шансу и наду, а они су је, свако на свој начин, прокоцкали својом одлуком. Тако су њихова лична имена негација оних библијских личности чија имена носе.
Трећа у родослову је Миленина мезимица Марица („Милена је уживала у њој.“), којој су деца била разлог за живот. Маричина деца носе имена новог наговештаја: Мирко (мир), Душан (душа) и Вера (вера) – мир у души који је предпоставка за веру. Зато ће управо Вера носити нову веру у сам женски род и кроз њу ће женски род понудити нов квалитет љубави до којег је дошло самоспознајом рода. Вера воли своје женско дете Иву/Јовану, коју је родила у браку са иноверним, католиком Томиславом. Верна Вера нашла је неверног Тому, који носи име Исусовог ученика који није поверовао у ускрснуће. Тома није поверовао Вери да воли њега и њихово дете и да је због њих пристала на промену географског простора и свега свог, јер промену осећа у себи. Неверни Тома у браку није истрајао, у неверству је следио своје мушке претке. Али шта је у вези верне Вере (пореклом православне) и неверног Томе (пореклом католика) онда учинило да се све мења? Верина љубав. Љубав жене за одабраног иноверног мужа и за исход те љубави – њихову ћерку. То је створило нови квалитет из кога је могао настати прекид са наслеђеним грехом у последњем потомку. Ива/Јована, последњи женски потомак, дете је помирења међу верама и међу мајком и ћерком. Зато је и могла да заустави грех прадедова. Прекида је њено дете Александар – мушки потомак, настављач прекинуте лозе.
Ако се анализирају имена главних мушких ликова, са уверењем да име у конструкцији ауторке има одређену функцију, онда се може рећи да се са мушке стране у родослову ништа није мењало током једног века: они су или умножавали грех или су га једноставно понављали. На самом почетку греха је мушкарац који носи име оног апостола који је Христу на груди главу положио и којег је Христ највише љубио (Јован/Иван). ОН је рођењем и именом добио поверење, али га је поступцима у животу издао. На самом крају родослова је жена која носи име истог Исусовог ученика и пред Христом га правда (Ива/Јована). ОНА је поново Христу на груди главу ставила. Не она сама већ и оне претходне генерације жена које су унутар овог родослова градиле нови квалитет. Зато је основна порука ауторке да жена својим понашањем и понашањем оних које у потомство оставља, најпре смањује, а онда брише грех мушкараца. Крстиња је на почетку родослова била потребна да понесе крст, да се на њој очитује почетак откупљења греха. Ива је на крају потребна да се на њој очитује промена квалитета, резултирајући у љубави једних за друге у процесу сталног мењања њих самих. Ива је тачка, док су Крстиња, Милена, Марица, Вера, само етапе процеса, бездетница и стопаница („тако називају жену која увек иде за својим мужем, прати га у стопу, отисак своје ноге у његовом трагу оставља. И сваком ко траг следи чини се да је путем прошла само једна особа. Мушкарац.“) Крстиња потврђује „како је све што нас чека већ давно записано“. Рођењем Иве такво се уверење доводи у сумњу јер га није дао Створитељ него га је мушкарац у овом свету наметнуо. Зато је нова порука да „жене могу променити свет“.
И док сама ауторка на више места у књизи разматра шта је љубав, излива се преко њеног пера порука: Љубав је оно што отклања грех.
И на крају, шта повезује ове две полуге у роману? Време. Оно је у роману материјализовано у „две мале фигурине као симбол трајања једне династије без поседа и власти“. Две порцеланске фигурине које и данас трају у витрини ауторкиног стана.
Оваквом основном конструкцијом у роману, ауторка је успела да створи простор у коме су женске и мушке личности својим животима ишли супротним смеровима, формирајући свој заједнички крст. Из динамике тих смерова стварана је напетост догађања онога што је порука ауторкиног родослова. У том смислу је необичност овога текста који су многе женске и мушке особе до сада већ прочитале, а новим читаоцима се ставља на увид.
Проф. др Свенка Савић
(Текст је написан у пролеће 1997. године; објављен је на сајту Љиљане Хабјановић Ђуровић маја 2000. године)
српске ауторке представља читанку људских страсти
Међу сетним женским романима са англоамеричког подручја, којима су сада претрпани рафови књижара, делује као мало привиђење дело српске ауторке Љиљане Хабјановић Ђуровић Женски родослов. За човека с краја двадесетог века, књижевница је кроз судбине неколико жена створила узбудљиву читанку људских страсти, чежњи, бола и понижења за које је мислио да већ давно не постоје.
Књига је толико заинтересовала домаће читаоце да је још у првој години када је штампана (1996) имала десет издања. Успех је запазила издавачка кућа „Вотобиа“ из Оломоуца и роман одмах уврстила у свој прошлогодишњи издавачки план.
За сцену романа Љиљана Хабјановић Ђуровић је одабрала Црну Гору, у којој се на почетку прошлог века појавио први лик из породичне лозе ауторке – Крстиња. Иако је била интелигентна, надарена и способна, није имала среће у животу, исто као и њене потомкиње Милена, Марица, Вера. Да би их прихватило патријархално балканско друштво, недостајало им је само једно – да роде наследника породичног имања. Њихов живот одвијао се међу кратким тренуцима љубави, у очекивању рођења следећег потомка и служења мужу. Мржњом према свом женском усуду и мушкарцима храниле су затим своје кћери. „Од бабе на унуку наслеђивале смо јад као што друге жене наслеђују накит, породичне портрете и сребрнину. Данас сам богата наследница крваве антологије женског бола“, каже ауторка и уједно последња јунакиња романа, чији је син Александар на крају коначно „прекинуо огрлицу нашег женског родослова“.
За историјску позадину ауторка је добро одабрала класични ток приче од прошлости ка садашњости, повремено прекидан личним размишљањима последње од јунакиња – Иве. Слично као Антон Павлович Чехов, и она слика судбине својих ликова у сценама у којима испод готово мирног тока приче извиру на површину најдубље стране људске природе. На пример, тренутак када се једанаестогодишња Крстиња први пут среће са својим будућим мужем.
„Онда се једна рука обесно измакла њеним уснама и ухватила је за подбрадак, подижући болним стиском њено мршаво, бледо лице. Тако се Крстиња први пут нашла очи у очи са Ником.
– Нека, мала, не жури, имаћемо се кад љубити!
Ружно се церекајући, намигнуо је. Није знала да ли је гримаса као знак била упућена њој или младићима који су седели поред њега и смејали се гласно и раскалашно. Обливена врелим стидом стајала је нема и непомична под ударцима тог нељудског смеха, и грчила је душу као што несрећници савијају и грче тело да би се заштитили од каменовања.
– Ка да је спалчине по мени посуо! – описаће Крстиња својим кћерима много година касније тај тренутак страшног понижења.“
Једноставним, понекад чак веома штурим језиком, књижевница је успела да изгради дивне ликове, који могу мирне душе стати поред осталих светских књижевних хероина – са једне стране опору, чак резигнирану, Крстињу, а са друге стране поносну Милену, која жртвује све зарад уништавајуће љубави. Мушкарцима који прате сваку од жена ауторка је доделила само споредну улогу, па и њихови карактери, иако у кључној мери утичу на судбине јунакиња, нису јаког кова. То су само уображени брбљивци, авантуристи, насилници, војници.
Вероватно ће многи читаоци над страницама овог романа ухватити себе како размишљају о свом сопственом родослову, особинама или чежњама које су наследили од непознатих предака. И исто као Ива у роману поставити себи питање у којој мери се може побећи из стега конвенција времена и, уопште, људске судбине.
„Брак без деце не вреди! Брак без деце није брак! Тако су говорили Крстињи, Марици. И мени. Све се променило, а ништа се променило није. После сто година гнева, побуна и женске еманципације, ја сам негде у најскривенијим ћошковима душе, на рану привијала причу о судбини своје бабе и доброти свога деде.“
Тешко је рећи шта је у роману Љиљане Хабјановић Ђуровић најбоље. Да ли одабрана тема, језик, начин приповедања или лична размишљања ауторке, којима присиљава читаоце да се замисле над основним вредностима живота и људског делања. Међутим, сигурно је да пред собом имамо веома снажан, несвакидашњи исказ.
Ева Покорна
(„МФ ДНЕС“, Праг, Чешка, 14. март 1998. године)
Историјски роман есеј
о затвореном кругу
женског бола
Са посебним интересовањем сам прихватила да прочитам и напишем коментар романа српске списатељице Љиљане Хабјановић Ђуровић, која је одлучила да пише о женском питању у Југославији почев од средине деветнаестог века до данашњих дана. Захваљујем се Данијелу Ђанкану и Драгану Мраовићу на прилици коју су ми пружили. Наравно, прочитала сам и друге романе и есеје написане на ту тему, почев од Albe de Cespedes, Никоме нема повратка и Туге сваке жене или Жена које сувише воле, Продатих и многих других до Шкодљиве љубави Парије Рите Паризи, али, свакако ме је заинтригирала могућност да упоредим женске животне путеве у италијанској, америчкој и муслиманској култури са српском. Истини за вољу, понешто везано за односе између мушкарца и жене у словенској култури је до мене већ стигло током ове две године приближавања српској култури, али све што сам сазнала ми се чинило превише гледано „мушким очима“. Намерно кажем мушким. Реченице као на пример: после ручка мушкарци остају да ћаскају уз кафу и ракију, али жене треба да се затворе у кухињу, или нека врста занемаривања венчане и невенчане супруге, као и силне друге ствари натерале су српске жене на озбиљне реакције, до те мере да одбијају све оно што може да значи потчињавање, натерало их је чак да престану да брину о кући или сопственом партнеру. Ово су ми потврдили и неки пријатељи. Наравно, без уопштавања.
Ова књига је прави историјски есеј који прати животне путеве пет жена, почев од чукунбабе, до ауторке која се у књизи зове Ива. Главни сведок догађања је Ивина бака, Марица, која прича унуки причу о својој баби Крстињи и мајци Милени. Живот Вере, Маричине кћерке, а очигледно Ивине мајке, Ива приповеда у првом лицу. Све се дешава у Србији и Црној Гори.
Прича почиње језивим питањем које Ива поставља баки Марици: „Где је граница издржљивости?“, мислећи при том на женску патњу о којој је толико слушала и коју је видела код своје мајке, а које се плаши, можда, и сама. Бакин одговор је једнако застрашујућ: „Где је граница издржљивости? Моли бога да то никада не сазнаш.“
Прво питање које се односи на место жене у словенској култури, а којим се отвара овај есеј-роман, мада верујем да се у то време, заправо, исто дешавало и у другим културама, укључујући нашу, тиче се избора невесте. Средином деветнаестог века Јован Милинић ангажује једног пријатеља да нађе невесту за његовог сина Ника. Изабрана је мала Крстиња, од свега 11 година. Критеријум је да се пронађе девојчица из породице где још „има пушака“. О храбрости Крстињиног оца, Крсте Милића, један стари гуслар још увек приповеда уз гусле. Једанаестогодишња девојчица, сиротица без мајке, бледа, крхка, уплашена свим и сваким, одведена је у кућу свог младожење, али тек две године касније, када добија прву менструацију, спремна је да испуни свој задатак, да роди мушког наследника Нику, па тиме и његовом оцу Јовану, па је свекрва предаје свом сину. Крстињу буквално силује Нико. Њена судбина је да рађа мушку децу, али сви синови јој умиру убрзо по рођењу, док шест девојчица преживљава. Њена неспособност да донесе на свет здраво мушко дете учиниће да је сви, посебно свекрва, омрзну. Крстиња је после смрти последњег мушког детета полудела. Своје дане је завршила сама, изјео је рак.
Муж јој је прилазио само када је требало да остане трудна. После смрти последњег дечака муж је нестао и оставио Крстињу са три млађе кћерке од укупно шест.
Старије три су се већ удале. Од ових девојака само је Милена имала храбрости да одбрани своју љубав од породице која јој је наменила другог мужа, једног доброг момка. Али Милена је желела Михаила и побегла је да се уда, убеђена да само избор срца, страсна љубав, силна и животињска, баш као што је љубав која се родила између ње и Михаила, може да је обезбеди заувек, може да превазиђе биолошке различитости и да спречи потчињени однос. Наравно, превара је управо у томе – у превеликој љубави. Михаило, незадовољан послом музичара у краљевском оркестру, врло брзо се враћа момачком животу. Од авантура до пијанства. Иде дотле да једну од љубавница доводи кући и тражи од Милене да им послужи ручак. Све због опкладе са пријатељима. После побуне против вође оркестра завршава у затвору. Из затвора излази само зато што се Милена данима понижава и моли за помиловање кнеза Николу, али Михаило затим бежи у Америку да потражи други пут. Све се окреће против њега. Миленина патња због његовог избивања из куће, што због затвора што због одласка у Америку, и физички је и душевни. Милена је страствена жена којој треба њен човек и самоћа је претешка казна. Михаило се враћа после десет година, још сиромашнији, издржава још мало у тој већ туђој кући и поново одлази, да не никад више ништа не чује о њему. Након што су деца засновала своје породице, Милена окончава живот у најстрашнијој самоћи.
Деца су одрасла у страшној беди. Њихове прве патње су везане за ову крајњу немаштину. Ипак, Марица, иако се заљубљује у заносног младића, као њена мајка Милена у њеног оца, удаје се за човека способног да воли и поштује. На жалост, немају деце дуги низ година и то је највећа казна прво за њу, а затим и за мужевљеву породицу. Ипак, њихов однос се учвршћује и деца коначно стижу. Али и за њих судбина спрема замку. Све се плаћа. Перо на почетку другог светског рата одлази у заробљеништво у концентрациони логор Оснабрик где добија туберкулозу. По повратку кући, добровољно одлази у изолацију да не би заразио породицу. Умире у санаторијуму у Сурдулици.
И Вера, Миленина кћерка, а Ивина мајка, заљубљује се у човека који јој неће донети срећу. И он је музичар, али је проклети незасити авантуриста. Брзо губи интерес за жену, за домаћински живот у коме би требало да доживи породицу као нешто своје, умара га свакодневица, потцењивачки се односи према Вери због њене понизности, али јој не дозвољава да буде другачија, јер жели да води свој живот. Упушта се у авантуре, монденски живот, лумповање са друштвом. На крају, с презиром напушта жену и малу Иву, које беже код баке Марице.
Бити распуштеница за Веру је као најтежа болест. Као да је жигосана. Жуди за једним човеком, али само њим. Воли кћерку, али та љубав јој није довољна. Умире са 35 година од бола и рака.
А Ива? Она одмах зна који ће бити њен пут. Прави свој избор и одлучује да постане књижевница. Пише поезију, дневнике, чита, чита, чита. Одлучује да се не уда, да нема децу која би могла да јој се испрече на путу, али има среће и упознаје извесног Лазара, који би могао ићи уз њу. И тако се Ива посвећује књижевности, својој љубави.
Али пролазе године и Ива почиње да осећа неку чудну празнину, онај амбис који се може отворити у жени без деце. Одлучује да постане мајка. Али укључује се судбина. Годинама ништа. Да ли је то казна? Да ли је то њен женски бол? Не може ли се побећи болу? Свом крсту? Да ли свако има свој крст? Да ли га мора имати? Тако Иву чека другачији жиг, жиг нероткиње, али да ли заиста жели дете? Коментари других жена на тему њене немогућности да рађа је погађају, али се она сама осећа недовршено. И када коначно добије дете Ива пише ову књигу, ево га, дечак, мушко дете које ће затворити круг женског бола.
Ива се у том тренутку рађа као жена и као писац. Ива је прва од ових пет жена из родослова која успева да добије оно што жели, прва која се супротставила животу, прва која је повела свој живот за руку, прва која није дозволила да је порази „женска патња“.
Да ли је ово све само део југословенске културе или је то период који су прошле све жене, период из којих су оне у неким деловима света изашле, а у другим још нису, да ли је то неки обавезни животни пут из кога смо се скоро „физиолошки“ ишчупале истовремено са признавањем жене као „персоне“ што су мушкарци игнорисали вековима, и отерали у гето женски свет, у гето коме припада свака такозвана мање вредна група, јер овакво понашање представља оруђе моћи, могућност доминације, а све можда из страха да се не падне у потчињени положај.
Али треба истаћи храброст ауторке да афирмише право жене не само на љубав него и на све оно што такво осећање собом носи, као што је физичка жудња за својим човеком, то су јасно показале Милена и Вера, које нису патиле само због психолошке усамљености већ и због физичког одсуства вољеног човека из брачне постеље.
Објављујући роман Женски родослов Љиљане Хабјановић Ђуровић, издавач је направио одличан избор.
Анђела Ђанели
(Реч на промоцији романа Женски родослов објављеног на италијанском језику, Бари, март 2001. године; Текст је објављен у часопису „ЛА ВАЛИЗА“, Бари, априла 2001. године)
Декада женског родослова
Када је 21. маја 1996. године објављено прво издање Женског родослова у скромном тиражу од уобичајених 1000 примерака, нико није могао наслутити да је пред читалаштвом роман који ће постати апсолутни бестселер у годинама које долазе. Већ у октобру исте године, како памте новинске архиве, Женски родослов доживео је своје девето издање, са укупно осамнаест хиљада примерака, да би се месец дана касније тај број попео на читавих двадесет хиљада. Признање ових чињеница долази тек 1998. године, када је према подацима Народне библиотеке Србије Женски родослов био и званично најчитанија књига. За минулих десет година Женски родослов штампан је у сто педесет хиљада легалних примерака, и бар још толико „пиратских“. Још увек се доштампавају „пиратска“ издања. И у 2005. години роман је био је на листи најчитанијих књига по званично објављеним збирним подацима из књижара Србије, Црне Горе и Републике Српске.
Женски родослов Љиљане Хабјановић Ђуровић објављен је у Чешкој, Хрватској, Италији и Грчкој.
Женски родослов је исповедна проза у којој се откривају животни и љубавни путеви пет генерација жена из једне породице. Кроз њихове судбине преламају се различити историјски периоди, својеврсни животни проблеми, али жудња за љубављу, разумевањем и обичном људском срећом остаје иста. Приповедни ток је динамичан, разуђен и богато маркиран специфичним означитељима епохе коју дочарава. Фино приповедно ткиво проистиче из емоција насталих кроз суочавање скривених и дирљивих љубавних очекивања јунакиња и грубе стварности која увек болно изневерава младалачке наде. Тај принцип, као златна нит, повезује све приповести, али и читалачко мноштво, у једно недељиво осећајно заједништво.
У настојању да што верније ревитализује приче из породичног предања које чине основу Женског родослова, Љиљана Хабјановић Ђуровић предузела је и обимна истраживања архива која су могла приповести придати нове и неоткривене слојеве.
„У жељи да проверим веродостојност тих прича, отпутовала сам на Цетиње и у Котор. И у историјском архиву Котора, Архиву Православне цркве Котор, и у часопису Глас Црногорца, пронашла сам податке који су их поткрепили. То су биле чињенице. Све остало, оно чиме их је требало повезати, била је надградња, посао за писца,“ објаснила је списатељица у једном од интервјуа.
Уколико је ово истраживање само потврдило да је породична предаја у великој мери заснована на интимном схватању истине, а не на пукој потреби да се она заобиђе, сигурно није било узалудно. Својеврсно тестирање квалитета породичне митологије обогатило је језик Женског родослова посебним избором архаизама, што целокупну текстуру чини још уверљивијом и стабилнијом. Бирајући речи којима ће изрећи своје сторије на самом извору, у документима времена о којем приповеда, Љиљана Хабјановић Ђуровић извела је из заборава, или боље рећи, увела у писмо, читаву прегршт речи које су биле осуђене да нестану заједно са епохом усмености којој су потпуно припадале.
Своју моћ да реконструише историје језичких ситуација, да кроз лексику призове слике прошлости у пуној јасноћи значења, Љиљана Хабјановић Ђуровић потврдила је и у низу каснијих романа, али треба поменути да је Женски родослов темељ приповедачког самопоуздања да се историја може савладати и увезати у коло прозе.
Родоначелница овог специфичног генеолошког стабла живела је у времену строгог патријархата, у амбијенту који је женску судбину подразумевао као низ унапред планираних догађаја, међу којима није било ни љубави ни опроштаја, већ само строгих закона опстанка заједнице. Како радња романа одмиче, попуштају патријархалне моралне стеге, али то не значи да ће животне сторије јунакиња Женског родослова постати веселије. Количина слободе не мора бити једнака количини среће.
За успех овако постављеног ауторског пројекта најважније је да се избегну замке интимистичког приповедања, с једне, и експлицитности текста, с друге стране. Иако изгледа изузетно лако (узети причу неке своје рођаке за романескну потку) и изузетно успешно (Женски родослов је једна од најчитанијих књига на српском језику), управо је најтеже контролисати и дисциплиновати личну исповест, причу која се није у потпуности одвојила од свог аутора.
Женски родослов није настао у тренутку надахнућа, већ је проистекао из најдубље уроњености у породично предање. „Увек сам знала да ћу једнога дана написати роман састављен од бабиних прича. Први концепте урадила сам још као ученица гимназије. И чекала сам онај прави час, сигурност да сам довољно и емотивно и интелектуално зрела да могу да осетим праву меру тих узбудљивих и драматичних живота“, сазнајемо од писца о историји настанка овог романа.
Четврти роман Љиљане Хабјановић Ђуровић очигледно је нека врста приповедне суме тог исповедног циклуса, матично ткиво из којег проистичу сви остали делови овог четворокњижја.
Мада је у делу наше јавности схваћен и као рукавица изазова бачена у лице изразито мачистичкој култури, Женски родослов високу читаност ипак има да захвали читаоцима оба пола. Проза Љиљане Хабјановић Ђуровић читаоце не оставља равнодушним, већ их, напротив, снажно везује за себе, покреће и усмерава, што се види и у бројним контактима аутора са публиком. „Ни данас, после десет година, ја нисам потпуно сигурна зашто читаоци толико воле Женски родослов“, каже Љиљана и закључује: „Мислим да су разлози помешани, и често сасвим лични. Ако је судити по писмима која добијам, жене заиста ту књигу доживљавају као антологију женских болова, као алманах женске судбине, и препознају описане ситуације и осећања као сопствено искуство. Мушкарци, пак, у јунакињама романа препознају жене које воле – партнерке, али и мајке, сестре и кћери. То само показује да се кроз време мења само декор, а људска природа остаје иста“.
Као најчитанија књига српског језика у минулој декади, Женски родослов утицао је и на једну глобалну промену наше књижевне сцене, омогућивши уметнички легитимитет и дужну пажњу јавности бројним списатељицама, чија су дела до овог коперниканског обрта углавном била осуђена на жанровска или, прецизније речено, нискожанровска читања. Превазилазећи и проширујући границе официјелне књижевне мапе, Љиљана Хабјановић Ђуровић својим романима, директно или индиректно, изазвала је и низ полемика које су допринеле да се разјасне савремени литерарни феномени и да кроз то разјашњавање стекну право на јавност.
Својим делом, Љиљана Хабјановић Ђуровић нарушила је и табу свемоћи критичарских лобија и књижевних моћника. Њени романи, а посебно Женски родослов, нашли су свој пут до читалаштва мимо ове инфраструктурне машинерије, а често и упркос њој. Ни данас, десет година након што је Женски родослов заузео челно место на свим листама читаности на српском језику, официјелни критичари не осећају се позваним да дају своје објашњење за овај феномен. Додуше, не може се рећи да није било злобних покушаја да се феноменални успех прозе Љиљане Хабјановић Ђуровић припише разним ванлитерарним разлозима, али су време и заинтересована читалачка публика све то демантовали на врло убедљив начин.
Сада се већ може рећи да је права штета што књижевни рад Љиљане Хабјановић Ђуровић није праћен адекватном активношћу српског књижевнокритичког апарата. Али то није штета за прозу овог аутора, нити за читалаштво које је свој интерес показало и много пута потврдило, већ за нашу критику, која тако ретко смогне снагу да изађе из ускоакадемског и строго теоријског круга у прави живот литературе и међу људе који воле да читају, макар само да би утврдила последице које је изазвала тако неочекивана појава на нашем књижевном небу као што је проза Љиљане Хабјановић Ђуровић.
Катарина Брајовић
(„КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“, Београд, мај 2006)
КАЗИВАЊЕ О НИЗУ СУДБИНА
Феномен Женског родослова
Постало је правило да сваки роман Љиљане Хабјановић Ђуровић, одмах након изласка из штампе, постане бестселер.
Десет година активног живота једног књижевног дела подразумева више десетина издања, преводе на више светских језика, бројне награде, велику читаност, могућност филмске екранизације, огромне тираже, а све те одреднице поседује роман Женски родослов Љиљане Хабјановић Ђуровић.
Ако се зна да се дуго већ књиге штампају у тиражима мањим од пет стотина примерака, ако се, такође, зна да се књиге иначе продају у веома малом броју примерака, посебно песничке збирке, ако се зна да ни број читалаца није велики, у том случају роман Женски родослов, али и остала дела ове ауторке, представљају изузетак.
Наиме, постало је правило да сваки роман Љиљане Хабјановић Ђуровић, одмах након изласка из штампе, постане бестселер, књига која започиње сопствени живот, сопствени ход на ризичном путу до читаоца. Па иако каже да не поседује рецепт за бестселер, читаност и продаја њених романа доказују да је ауторка својом искреном, уверљивом, пријемчивом причом пронашла модел стварања најчитанијих књига.
Улога жене
Сугестивним обликом нарације ова списатељица уводи читаоца у довољно отворени простор у коме постоји довољно могућности да открије делић сопственог искуства, делић емоционалног разрешења, у коме има бола, радости, патње, утехе, осећања да је све то заједно, све то испреплетено и изукрштано у један јединствени живот.
Женски родослов се налази у средишту стваралачког опуса Љиљане Хабјановић Ђуровић. Пре овог романа објавила је романе Јавна птица, Ана Марија ме није волела, Ива. Потом следе: Пауново перо, Петкана, Игра анђела, Свих жалосних радост.
Централно место у свим њеним књигама, заузима жена, жена мајка, жена светитељка, Богородица, владарка, и можда се ту налази један од разлога велике читаности, јер сама непретенциозна прича о жени у свим улогама, прича о жени као прародитељки-прамајци, о оној животној основи која се разгранава у свим виталним смеровима самоодржања, то је смер у коме читаоци, посебно женски део, налазе личну самоидентификацију, препознавање своје судбине.
Њене јунакиње повезује јединствен симбол, симбол жртве, симбол отелотворења у свим сегментима људског трајања, суштина и смисао самоодржања.
Налик Шехерезадиној причи, гласом у коме су се настанила столећа женског усуда, гласом у коме се дозвана и оживљена прошлост препознаје и оставља неизбрисиви отисак и у гласу будућих кћери, Љиљана Хабјановић Ђуровић у повесмо своје приче упреда глас преткиња и свој глас, сачињен од биографскоинтимистичких комадића јединственог огледала на чијем се замагљеном одразу лелујају ликови њених јунакиња.
Прича о жени коју она исписује, прича је о женском наслеђу патње, о наносима дубоко проживљене трагике, о женској сузи у коју се уливају све оне неисплакане сузе, прича о омеђеном задатом животу, прича о разоткривању болова, прича у којој се скаменио крик самим чином рођења пружајући се и закриљујући живот сав до последњег уздаха, до смртног јецаја.
Прича о женским судбинама повезаним заједничким коренима – родословом, испричане су уверљиво са лакоћом и топлином, са дирљивим саосећањем и искуством. И то су одреднице које мноштво читалаца усваја као сопствене, прича у којима се читаоци проналазе, идентификујући свој живот са животом главних јунакиња.
Један од могућих разлога читаности Женског родослова налази се и у поштено испричаној причи о жени. То је прича састављена из делића свакодневља, баналности, суровости, нежности, искиданих снова, неостварених љубави и жеља.
Јунакиње свих наших женских родослова обичне су личности, личности са руба, жене које свакодневно сусрећемо (наше мајке, бабе, наше кћери и унуке), све оне жене које су на дневној светлости огрнуте безобличном копреном реалности, а ноћу чежњивом копреном снова.
Романе ове ауторке повезује целовити композицијски поступак у чијој се централној тачци налази језгро женске судбине, јединствена тачка која сабира саму суштину женског бивања на земљи, женске улоге у замршеном животном клупку.
Узбудљива прича
Постојање отвореног односа између тематике и текстуалности, односа који се интензивира сложеношћу природе женског бића, односа који наративном методом линеарног исказа успоставља чврст романескни круг, ауторка успоставља комплексност животног средишта без потребе да приповедачев глас ишта допише, измисли, јер све је већ у самом коду женског плача записано, све је већ одлучено и пре рођења; низ женских болова уланчава се, дописује реалним окрутним, грубим збивањима.
На самом почетку романа записана је кључна реченица: „Приче о женском усуду, истините, потресне, упозоравајуће, којима ме припремала за живот... нанизане попут блиставих перли неке раскошне огрлице на исту нит нашег непрекинутог женског родослова, постале су мала огледала у којима непрестано тражим различите одразе своје женске суштине“.
Привидном једноставношћу, спонтаним, природним и узбудљивим казивањем о низу женских судбина, Љиљана Хабјановић Ђуровић изградила је посебан однос између јунакиња и читаоца, истичући у први план ненаметљивост и усамљеност ликова. Затим следе и остале одреднице које ову књигу препоручују: аутентичност, проживљеност, убедљивост у исказу, лакоћа и једноставност, све су то појединачни атрубути који женску причу о жени на рубу живота стављају у сам епицентар живота.
У томе и јесте главна одлика Женског родослова, романа који се у низу романа са истоветном темом, у низу романа које исписује женска рука, одликује управо саосећањем списатељице према проблему који обрађује, односно активним саучествовањем у животу својих јунакиња, ауторка исказује прво лице једнине женскости, прво лице једнине димензије женског лирског субјекта.
Милица Краљ
(„ПОЛИТИКА“, Културни додатак, Београд, 21. мај 2006)
Женски родослов – роман српске Магде Сабо
Кундера, разматрајући суштину романа, савремен свет доживљава попут клопке. Двоструко је у праву ако размишљамо о својствености света – балканског света – преко романа српске списатељице. Образованом Западу, европској књижевности, тај свет је нека врста егзотике, „terra incognita“, јер нам о њему стижу само фрагменти, који се углавном односе на ратове. Постојао је српски ђак уз чије име се у историјским записима везује један рат. После њега било је више Срба који су пред светом одговорни за нове ратове. Али шта знамо о њиховој свакодневици? Шта о њиховој култури? Шта знамо о њиховим осећањима, проблемима, обичајима? Мало. Јако мало да бисмо иоле разумели зашто се нешто дешавало у удаљеном делу Европе, толико удаљеном да га једва можемо назвати – европском. И због тога је значајно да је роман Хабјановић Ђуровић, која је још и Љиљана, дакле жена, стигао до нас. Он садржи одговоре на наша питања. Књижевница је постала писац у свету чији корени потичу из племенске заједнице која се темељи на традиционалном уређењу планинскообичајних права. Из њега је готово без прелаза настала Титова социјалистичка држава, чију је идеју о братству и јединству на силу морао да прихвати тај етнички и културолошки толико различит национални конгломерат. Балкан, место струјања различитих сила, називају „буре барута“, а конструктиван одговор на питање зашто је такав, књижевност даје много пре него историјске и социолошке анализе, зато што се бави позадином психолошких феномена и појединачним поступцима актера.
Женски родослов на својствен начин, посматрано из женског угла, кроз судбине жена, даје изванредан пресек српске историје, обичаја у сеоском и градском животу, и промена које су на први поглед огромне, почев од 1870.године, па до средине двсдесетог века. Ипак, те промене једва су начеле површину испод које се провлачи вишевековни традиционални систем, који обухвата крвну освету и уговорене бракове деце, са истом лакоћом као и поштовање лепоте или чистоту пожртвованости. Прича је проткана набојем и емоцијама које инервишу јунаке романа. Не само због тога што се ради о женама, већ што се чини да оне привидно управљају својствено старомодним друштвом које поштује традицију.
Жене: Крстиња, Милена, Марица, Вера и Ива су централни ликови романа. Мајке, које хоће да пренесу своја животна искуства на своје ћерке да би их поштеделе патње, или ублажиле неминовна понижења које намеће њихова подређеност у односу на мушкарце. Између Крстиње и Иве протеже се дугачак и широк временски лук. Прву удају са једанаест година да би након свега две године, када једва дотиче праг свог женског бића, уз примену силе постала жена. Друга је еманципована, савремена жена која, слушајући поруке свог срца и ходећи трагом својих емоција, постаје срећна и испуњена. Између њих је Милена, која је у име љубави одбацила богатство, мир и блаженство и у сиромаштву без среће подигла своју децу. Ипак, снагу доживљене страсти је једнако пројектовала у њих као и способност преживљавања. Њена ћерка Марица је морала да се задовољи мирнијим, истовремено мање страственим животом, да би Маричина ћерка Вера поновила исте грешке због којих је Верина бака Милена испаштала. Ива, савремена жена, која хронолошки прати женске судбине унутар породице, с времена на време уноси своју садашњост у причу и на тај начин пред нама открива слику и атмосферу свакодневице у Србији и Црној Гори.
Кроз Женски родослов стичемо сазнање о животу у којем је по традиционално – патријархалном закону обичаја једино мушко дете сматрано наследником. Жена која рађа само женску децу не сматра се женом вредном поштовања, већ проклетством породице: Она је срамота и бреме и самој себи.
Породица Думанов, која се обогатила од блага из опљачканог гроба, постаје уважена на црногорском двору, али и међу богатим староплемићким породицама у Котору. Нажалост, Думанови већ у другој генерацији губе имовину, а са њом и углед. Тај статус би могли да поправе удајом самовољне и образоване Милене, али она бира љубав (и уместо богатства сиромаштво), да би на крају, понижена, изгубила и изабрану срећу. Тако, њена пожртвованост пред светом постаје несхватљива. Ове женске судбине и не говоре о промишљености и оштроумности ликова, већ о борби за опстанак, о љубави, о мистерији рађања и умирања. Све је то уоквирено предрасудама једног крутог и непомичног света, који тежи да очува идеју о подређености жене као природној појави.
У роману Љиљане Хабјановић Ђуровић историја је она позадина пред којом жене треба да одиграју своје роле без подељене главне улоге. Тај „сценски приказ“ много говори о томе колико је спољни свет несхватљив. Колико времена треба да се слојевитим наношењем промена постигне неки напредак у смислу ослобађања од предрасуда и потлачености жена након вишевековне укорењене традиције. Очекивања у животима Крстиње и Иве су једнако јасна, иако је у међувремену прошло скоро сто година. Крстиња је патила зато што није могла да одржи у животу мушку децу, наспрам мноштва женске деце коју је родила и одгајила. Ива пати јер сматра да је јалова, јер не може да постане мајка. Обе су, поред сопствене потребе, притиснуте и очекивањима спољних посматрача. Ради се о вечно женским питањима, која указују на корене који одређују слику једног друштва, његову унутрашњу покретачку снагу, и свест о себи самима.
Књижевница Љиљана Хабјановић Ђуровић, попут српске Магде Сабо, бриљантно представља осећања. И њена снага и јачина су баш у томе. Посредством романа преноси нам дубоко преживљен, компликован систем људских међусобних веза: ону непосредност идентичности и различитости, и непосредност у представљању генерација, која служи за дубоко психолошке анализе, али је истовремено и едукативно штиво за упознавање једног јединственог света затвореног типа. У позадини се тек наслућује свет мушкараца – „штоф“ историје, који одређује и усмерава женске судбине. Ауторка своју пажњу, и своје умеће, снажно фокусира на осећања. Готово су недодирљиве те жене у идејно-традиционално одређеној сфери мушкараца јер немају никакав утицај на њу, не учествују у њој, већ је судбински доживљавају као да их се не тиче. Нама се чини да су те жене жртве – што и јесу – које лутају унутар мушком вољом одређеног оквира. Истовремено су слабе и јаке. Јаке су, јер су издржљиве и способне да преживе. Слабе су, јер не могу да промене и одреде своје животе.
Приповедач и централна личност приче, Ива (пишчев алтер его), провлачи и повезује нити структуре романа, откривајући тако животе жена кроз четири генерације. Тај ток је местимично „тешко проходан“ за недовољно пажљивог – мађарског – читаоца. Постоји разлика између Југа и Севера, Истока и Запада, а колико је то тачно, књижевност нам такође доказује. Различитост коју одређује географски положај, стране света, поднебље, осликава се и у душама појединаца у смислу њихових реакција, у традицији и начину размишљања, гестовима, различитим одговорима на иста питања. Ипак, баш књижевност садржи и вечну идентичност људске бити кроз коју доживљавамо истинитост појаве: иза сваког разликујућег чина и сваке разликујуће реакције стоји и непроменљивост доживљаја: богато таласање људских емоција. Разлог више да роман Љиљане Хабјановић Ђуровић за мађарског читаоца буде привлачан и узбудљив, јер га приближава непознатом свету која умногоме подсећа на догађаје из блиске прошлости у Мађарској. Увертиру збивања у нашем непосредном суседству чини јаснијом и разумљивијом. Љиљана Хабјановић Ђуровић и Женски родослов дају људски лик вестима са телевизије и приближавају нас једном свету према којем имамо контрадикторне ставове и према којем (можда) исказујемо предрасуде.
Папес Ева
(Превод: Марта Мићић Еђеди)
(Рецензија за издање Женског родослова на мађарском језику, октобар 2007. године)