Светлост која сија из „ока Звезде“, у овој књизи опи-сана, открива нам, вештим пером списатељке, дивну истину: све што постоји, од атома до сазвежђа, све видљиво и не-видљиво, по својој природи је – ликовито и сликовито. Све постојеће својом леполикошћу изсијава исконску лепоту, уткану у свеукупну творевину Божју. Изнад свега пак, чов-ек је „слика и прилика“ Бога Слова, „најлепшег између си-нова људских“, који је као Богочовјек „слика (икона) Бога Оца Невидљивог“ и Његово откровење.
Зато је иконољубље, посведочено овим списом, било и остало узвођење ума и срца човековог – Прволику, тј иско-нској Лепоти Божјег Лика, преко човека и „преко Небеса која приповедају и јављају славу Божју“. „Око Звезде“, Пресвете Богородице, најбоље сагледава и види ту славу.
И обратно, иконоборство, старо и ново, својом ругоб-ом, увек је представљало и представља прогон и убијање Бога у твари и човеку; убијање човека у човеку, обесмиш-љавање света и живота, својом ругобом и ништавилом. Да су иконоборци били, и до данас остали, најстрашнији богоуби-це, човекоубице и лепоте скрнавитељи, то управо потврђују записи и описи који следе о оном стогодишњем прогону и уништавању икона у времену ромејских царева иконобораца (осмог и деветог века).
Но, да, приљежни читаоче, ругоба и демонски „зверињи лик“ нису и не могу бити последња реч о Богу, свету и човеку, него Пречисти Лик, икона Бога Слова, Лик „Јагњета заклана за живот света“ – о томе једноставно, разуђено, драматично сведочи мудра списатељка ове књиге. Из таме људских страсти, злочиначких ликова и мрачних догађања описиваног времена, израња неуништива светиња иконе, боголике слике и прилике, сјајем вере, врлине и лепоте озарених ликова, сачуваних за вечност Седмим васељенским сабором (787) и Победом Православља (843). Кроз све то јавља нам се и открива светлост богочовечне иконе, њен вечни „сјај у оку Звезде“ незалазне…

+АЕМ Црногорско приморски АМФИЛОХИЈЕ

Св. Симеон Персијски
30/17. априла 2012.

 

Ова књига, пети је по реду роман Љиљане Хабјановић - Ђуровић, који је преведен и издат у нашој земљи. Раније су на руском језику објављена следећа дела ове веома познате српске књижевнице: „Петкана“ (2008, 2011, 2012*), „Игра анђела“ (2011, 2013), „Запис душе“ (2011), „Вода из камена“ (2012). Ове књиге, које су захвални читаоци одмах заволели, доживеле су своја реиздања као што видимо, не само у Србији, него и у Русији. Оне су до нас донеле чисти дах и непоновљиви колорит националне традиције малог балканског народа, који је на прелазу у тречи милениум хришћанске ере себи обезбедио посебно место у руској свести. На заласку XX века, Срби су показали свету невероватан отпор и храброст и борби за „Часни Крст и златну слободу“. А самим тим и пут свим православним Словенима. И не само Словенима...
Усудио бих се да претпоставим, да књижевни успех српске списатељице, данашња „читалачка публика од Москве до Париза“, у великој мери повезује са великом улогом, ако не и мисијом њене херојске отаџбине у новијој историји Европе – плавооке и сунчане Европе, омиљене Христове ћерке, по речима Светог Николаја српског.
Попед тога, што је по признању Међунарогног биографског центра у Кембриџу и других западних института најчитанији аутор у својој земљи, Љиљана Хабјановић - Ђуровић у исто време представља и изражени феномен националне и хришћанске културе. Као антагониста „модерног света илузија“ и његове анти-хумане и недуховне субкултуре, она уноси жив, здрав ток у декадентно – дегенеративну „елитистичку“ (односно највише рекламирану) савремену прозу. Доказује, да популарна могу да буду и хришћанска књижевна дела. Да може да доминира и православни поглед на свет.
За руског читаоца данас и овде, последње дело Љиљане Хабјановић – Ђуровић, можда ће бити чак занимљивије и корисније од њених бриљантних „српских“ епопеја. И мада је хронолошки одвојен од наше епохе много више него „Игра анђела“ или „Запис душе“, у идејно – тематском плану овај роман је изненађујуће у складу са данашњим расположењем у православном свету. Можда и у већој мери него „Петкана“, чија главна јунакиња, савременица одважног кнеза Свјатослава и Јована Цимискије, такође живи у епохи која није много удаљена од нас. Екуменизам, разбојнички сабори, заостајање чистоће православља, па зар у свему томе има нечег принципијелно новог? После добре Новозаветне вести, у земаљском бивствовању европског човека, нов може да буде само други долазак Христа. Због свега тога, мада се радња у роману „Сјај у оку звезде“ дешава у Византији VII – IX века, утисак је као да се дешава у данашње време. И мада су херојске странице српске националне историје у стању да подсете о некадашњој словенској храбрости и царској величини, при описивању „жали ромејској“ уочава се толико очигледна паралела са духовним (и физичким) трулим постсовјетским (после перестројке) друштвом, погођеним истим недаћама као и шаролика „мултинационална“ Империја, која се изнутра распада због поклоника златног телета.
Роман Љиљане Хабјановић – Ђуровић „Сјај у оку звезде“ говори о снази вере. О стваралаштву и жртвовању. О невидљивој светлости која исијава са светих икона. О тријумфу Православља. Сваки пут када почне велики пост и када се приближи крај прве седмице, ми се сећамо угодника Божијих, који су ревносно држали до истине иконопоклонства у борби са вечним непријатељима Христовог имена, који нису били у стању да мирно посматрају лик Спаситеља и Пресвете Богородице.
Богољубива српска списатељица, која искрено поштује све светитеље, у свом књижевном делу даје лични допринос у процесу утврђивања Божје правде и десничарског погледа на давне историјске догађаје. А наш допринос нека буде пажљиво, промишљено и смислено читање ове књиге.
** Последње издање је скраћена и адаптирана верзија романа, коју је Издаваство московске Патријаршије припремило за децу млађег сколског узраста.

Иља Числов, слависта и преводилац романа „Сјај у оку звезде“ на руски језик