Прво издање: 14. октобра 2009. године, Дан Покрова Пресвете Богородице.
Почетак продаје: 26. октобар 2009. године.
У продаји је осамнаесто легално издање.

О КЊИЗИ

     ВОДА ИЗ КАМЕНА је роман о највећем чуду Неба и Земље.
     На једном камену, крај потока, у селу Ђунису, у Србији, седела је Пресвета Богородица. Разговарала је са девојчицом Милојком. Зашто Је дошла? Шта јој Је рекла? Шта нам Је поручила? Како је Њена појава ускомешала душе и умове и преломила животе многих људи? Где Је још била? Где Ће поново доћи? Одговоре на ова, и многа друга питања, даје роман ВОДА ИЗ КАМЕНА.
     ВОДА ИЗ КАМЕНА је истинита прича о вери и невери. О онима који не видеше и повероваше. О онима који видеше и не повероваше. О човековој непрестаној борби против лукавих подметања непријатеља људског и Божјег. О греху и казни.
     О покајању. О приљежним посленицима на њиви Господњој. О бројним знацима Божје присутности на земљи. О тријумфу добра над злом. О разлозима за наду. О доброти и милосрдној љубави Мајке Божје и Мајке свих људи. О сузама које теку преко Божјих дланова.

РАНИЈА ИЗДАЊА

ГЛОБОСИНО АЛЕКСАНДРИЈА 2009. година

Македонија МАТИЦА 2011. година	Русија ПАЛОМНИК 2012. година

     Златни Hit liber Радио-телевизије Србије за роман ВОДА ИЗ КАМЕНА као једну од десет најтраженијих књига у 2010. години.

     Грачаничка повеља о Видовдану 2011. године.

КРИТИКЕ – ИЗВОДИ

     У роману „Вода из камена”, књижевница се у приповиједању користи једном, на извјестан начин, захтјевном приповједном техником. Наиме, фабуларну структуру романа чини ретроспективно причање широке лепезе ликова, који из првог лица учествују у кројењу саме приче коју књижевница приповиједа. Управо из тог разлога роман има дифузну структуру, што свакога писца може довести у опасност да у приповиједању изгуби фабуларну нит, или пак да се читаоцу учини да се она на моменте прекида. Но, без обзира на ове чињенице, фабула романа остаје течна, природна, тако да без обзира на дифузну структуру чини конструкцију самог романа веома чврстом, солидном.

     Томе можда доприноси и сам приповиједни стил књижевнице, који је веома читак и пријемћив, који се не намеће читатељу као задатак током читања. Надаље, карактери ликова у роману су јасно, једноставним потезима израђени. Зато су ликови разумљиви, препознатљиви, и на концу, усудило би се рећи – једноставни. А управо та „једноставност” карактера у роману чини ово дјело доиста посебним. Већина ликова стоји у опозицијским односима, што веома јасно наговијештава саму идејну структуру романа. Јасно је уочљива изражена, готово античка, катарза појединих ликова, која се тендециозно преноси и на шире друштво, а што нам не оставља двојбу по питању идејне с у штине романа „Вода из камена”.

     Наиме, роман има четири основне опозицијске „идејне суштине”, постављене у два опозицијски супростављена пара. С једне стране је вјера, и то вјера представљена као искон човјеков, вјера која напросто призива искреност човјекову а која стоји наспрам површне побожности, оне побожности која нема суштинску искреност, која је екстровертна и оптерећена бременом материјалног, „овоземаљског”.

     Други опозицијски идејни пар, чини чудо, и то чудо као појам неусловљене искрености, чудо као суштинска манифестација саме вјере, а које пак стоји наспрам девијатног друштва, друштва оптерећеног материјалним, друштва које има тенденцију канонизирања и саме вјере, друштва које у микрокосмосу романа заправо добија застрашујуће, универзалне, сувремене димензије. Зато је роман „Вода из камена“, без обзира на вријеме радње (конац 19. и почетак 20. стољећа) итекако актуалан.

     Катарзички, актуалан.

Един Золетић, професор босанског језика и књижевности

(Реч на промоцији романа Вода из камена у библиотеци „Дервиш Сушић“,
Тузла, 26. новембра 2009. године)

ЦИТАТ ИЗ КЊИГЕ

    
МОНАХ САВА

     Слава Богу, збило се!
     Глас је стигао до мене баш на овај велики дан, када прослављамо Светог архангела Гаврила. Оног небесника који је благовесник највише воље и чија је служба да јавља тајне Божје.
     „Збило се!", закликтала је моја душа када сам чуо људе пристигле у манастирско двориште и када сам разабрао о чему говоре. Окупљали су се у групе, гледали једни друге у неверици, освртали се као да нешто ишчекују, збијали главе. Говорили су полушапатом. Једва су пропуштали речи кроз стиснута грла и цедили их кроз дрхтаве усне. Гутали их. Губили у испрекиданим и запетљаним реченицама. У мислима које су надилазиле снагу њихових умова и моћ поимања света. Говорили су као што се говори о тајни и чуду. Али сви су казивали исто. Оно што сам чекао двадесет година.
     Сав сам се у радост претворио. У раздрагану игру свога срца. У песму благодарности Оној чије су руке биле престо, а утроба обитавалиште Бога живога.
     Само Она, Пресвета Богородица, зна колико се сати и дана, колико месеци и година сабрало у ноћима које сам пробдео клечећи пред Њом. Пред иконом на којој је приказана како Својом омофором као покровом заклања и штити од сваког зла све који Јој се обраћају с вером, љубављу и надом. Само Она зна како сам је усрдно молио за једну једину милост. За милост већу од свих.
     И ево, збило се! По Њеној милости, сигурно. Да ли и по мојој молитви, не знам. У ствари, не усуђујем се да кажем чак ни пред собом самим како има и мога удела у том дару небеском. У том чуду над чудима. У том благослову, немерљивом, и мимо свих других. Не усуђујем се да кажем како је Она, Царица Неба и Земље, чула понизне и муцаве шапате грешног и недостојног молитеља, и удовољила им.
     А опет, чини се да је баш тако било.
     Слава Теби, Мајко! Слава Теби за све!