КРИТИКЕ - ИЗВОДИ
ЗАПИС ДУШЕ
АНГЕЛИНА АНГЕЛОЛИКА
Уводно слово
Крушедолска обитељ задужбина је и мјесто покоја посљедњих изданака владарске лозе Бранковића. Она спада међу најљепше украсе Фрушке Горе. Међутим, све њене знаменитости и љепоте, а није их мало у њој уризничено последњих 500 година, сабране су, чини се, и огледају се у руци српске деспотице монахиње Ангелине, која се чува у Крушедолском храму. Супруга деспота Стефана Слијепога и мајка митрополита Максима и деспота Јована, као да својом сачуваном руком, боје воска и ћилибара, свједочи на видљив и опипљив начин све оно што је била и што је чинила у својим и свога народа распетим временима.
Управо о томе што је била и што је чинила ова заиста ангелолика Госпа, утонула у невидљиво Божје и људско памћење, приповиједа, часни читаоче, ова књига коју држиш у својим рукама. Кроз њу, писану с љубављу јунакињи сродне душе и са књижевним умијећем, израња из таме вјекова живи лик ове деспотице српске, хришћанске мајке и смјерне монахиње. А заједно са њом оприсутњује се драматика скудних времена у којима је она живјела, као и бројни други ликови њених сродника и савременика. И све то на начин у наше вријеме најчешће заборављен: начин прожимања земних и небеских збивања у људском животу. У свјетлости оностраног небеског митарског хода душе огледа се и провјерава њено земно живљење, његове свјетлоносне и тамне стране, зло и добро, њена чиста и нечиста дјела. Оно што се на земљи скрива и може сакрити, постаје, гледано с небеске равни, кристално откривено и јасно, обасјано вјечном свјетлошћу Божанског лика.
Поред Мајке Божје, о којој је ова позната наша списатељка такође писала, српски народ само трима женама придаје овај узвишени назив свеопште Мајке. То је Мајка Југовића, Јевросима Мајка (са њеним чувеним савјетом сину Марку: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“) и Ангелина Мајка Крушедолска.
Ово је први пут да се на овакав начин ова трећа свенародна мајка и Божја светитељка појави међу нама. Стога, дугујемо захвалност Љиљани Хабјановић Ђуровић што нас овим драматичним животописом Мати Ангелине чини њеним савременицима, а њу – нашом духовном родитељком и путеводитељком у живот вјечни. Увјерен сам: ко до краја прочита ову књигу, неће одољети да не оде у њену задужбину и цјелива чудесну и благодатну руку, међу најљепшим на земљи, ове узвишене небоозарене Госпе Крушедолске, Мајке српске.
+АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије
Зачеће Св. Јована Крститеља
6. октобар 2007.г., Цетиње
(Предговор за роман Запис душе)
АРИСТОКРАТИЈА У НЕСТАЈАЊУ
Пажљиво захватајући из богате и скоро нетакнуте ризнице историјског и митског наслеђа, Љиљана Хабјановић Ђуровић и Записом душе продужава свој духовни циклус, открива и оживљава и пред читалаштво доводи ишчезли свет српског средњовековља, градећи роман као светачку литерарну фреску. Пред нама је, дакле, роман-икона, нека врста модерне хагиографије, прича о животу светице чији је култ до сада био дубоко усађен у оно неуништиво али и потиснуто народно памћење. Реч је о последњој српској деспотици Ангелини Бранковић, преподобној мати Ангелини, светлом изданку аристократије у расејању и нестајању.
Судбина јунакиње Записа душе пленила је уметничку пажњу у минулим вековима. Њено прво житије настало је у деценијама након што је напустила своје земаљско тело, као окраћалу хаљину – како каже Љиљана Хабјановић Ђуровић – а велику популарност уживала је и служба тој светици у помен. Овај лик инспирисао је и живописце, па благи лик мати Ангелине осветљава и продуховљује многе наше цркве.
Не испуштајући из вида линију живота Ангелине Бранковић, Љиљана Хабјановић Ђуровић у свом приповедању истовремено говори о физичком пропадању и духовном уздизању, као о верним пратиоцима достојанствених али убогих владара земље која управо ишчезава са политичких мапа Европе. Пунину приказа и богатство нијанси и овом делу даје прецизно одабрани средишни лик – лик мати Ангелине, која је и сведок и актер и жртва пропасти једног национа, што њеној личној и породичној драми придаје епску ширину и нову семантику. Стално у избеглиштвима и расејању, Ангелина кроз свој век заокружује онај непрестано затегнути историјскополитички лук изневерених надања да ће се поробљеном Балкану пружити рука хришћанске помоћи.
Пратећи своју јунакињу кроз различите културноисторијске пејзаже, од Коњуха и Кроје, преко Венеције, Загреба, Беча, Будима и Трговишта, до монаштва у сремским равницама, ауторка осликава и специфичну мрежу оних односа који и данас тако моћно и недоказиво профилишу судбину простора који сматрамо својим. А да је то власништво често више ствар сећања, емоција и спорења него реалности, показује и случај Стефана Бранковића, мужа Ангелине Бранковић, који је, уместо српског престола, наследио тугу и патњу за сјајем прошлих времена и неизлечиву болест Немањића. Тај принц трпљења никад није ступио на тло сигурности и никада није угледао сунце слободе. Сиромашан, понижен и усамљен, умро је у руинираном замку, који, уосталом, и није био његов.
Градећи овај импресивни лик наше историје, Љиљана Хабјановић Ђуровић досегла је врхунце своје приповедне вештине. Монументалну убедљивост њеном приповедању даје, рецимо, антологијска сцена одузимања вида српским деспотима Стефану и Гргуру Бранковићу у турском заточеништву. Елегично и меланхолично, али достојанствено и елегантно, као нема суза из слепог ока, тако и овај лик промиче низ стране Записа душе да заувек остане присутан у сећању верне деспотице Ангелине.
Калеидоскопски пребирајући по историјском контексту ове колико љубавне толико и националне драме, Љиљана Хабјановић свом основном приповедном ткиву гради ослонце у дигресивним кроки сликама. Ту промичу Владимир и Косара, Скендер-бег, турски султани, Црнојевићи и Балшићи, Мара Бранковић, Кантакузина Бранковић и један гроф цељски, млетачки властелини, надбискупи, монаси и патријарси, аустријски цар Фридрих III Хабсбуршки и угарски краљ Матија Корвин, Вук Бранковић, познат нашој епској традицији као Змај Огњени Вук, влашки војвода Радуле Велики, штампар Макарије и ини, историји познати и непознати, да би се тихој саги о пропадању царства српскога сачинио одговарајући декор.
Разламајући хронолошки природан след биографског изношења догађаја, Љиљана Хабјановић Ђуровић прецизно и промишљено инкорпорисала је рукопис духовног огледала у ткиво романа, производећи двосмерно дејство – текст из равни духовног огледа нека је врста упутства за читање и најаве догађања у поглављу које следи, а само приповедање добија и функцију илустрације за оно о чему се говори у духовном опиту.
Наиме, приповедање о животу Ангелине Бранковић почиње баш њеним покојењем, у тренутку кад њена душа почиње да се уздиже у вечни живот. Шта се дешава са душом у оних четрдесет дана, шта среће на свом путу ка рају или ка коначном паду. Како се Ангелина Бранковић одбранила од хорде демона животних сагрешења и како су њеној души помагали анђели да би демоне савладала и дошла у царство небеско. И шта се тамо дешавало. Снажна имагинација и дубоки увид у православну догму доносе одговоре на ова питања чинећи посебан, паралелни наративни ток Записа душе, али и његов неодвојиви и кључни део.
Посебну наративну динамику у Запису душе Љиљана Хабјановић Ђуровић постиже и честим изменама приповедног становишта, што читању даје додатни квалитет, а самом приповедању повећану дозу уверљивости.
Запис душе дискретно се ослања и на историју литературе, укривено или отворено призивајући књижевне обрасце у распону од Љетописа попа Дукљанина, преко светоотачке књижевности и Дантеа, али и до Џулијена Барнса и његове Историје света у 10 и по поглавља.
Једноставно, ово је књига која много нуди и најзахтевнијим читаоцима, књига мудрости са чијег извора свако може да пије. Слојевитост и сложеност Записа душе, богатство асоцијација и снажна сликовитост, висока и дисциплинована приповедна вештина, као и дубоко познавање историјске основе на којој је роман изграђен – све су то разлози да нови роман наше најчитаније ауторке буде дочекан као истински догађај у српској култури.
Катарина Брајовић &
(„БЕСТСЕЛЕР“, Београд, 23. новембар 2007. године)
АНГЕЛОЛИКА ДЕСПОТИЦА
ИЗМЕЂУ ЗЕМНОГ И НЕБЕСКОГ
У рецензентској речи на почетку ове књиге, митрополит Амфилохије Радовић упућује на њену тематску окосницу: начин прожимања земних и небеских збивања у људском животу. У светлости оностраног небеског митарског хода душе проверава се њено земно живљење, а гледано са небеске равни све је кристално и јасно и не може се сакрити.
У кошуљицу ове окоснице требало је обући романескно ткиво, њену нарацију, јунаке, време и место радње. Иза Љиљане Хабјановић већ стоји серија духовних романа чији су ликови жене: Света Петка, Богомајка Марија, кнегиња Милица. Јунакиња Записа душе је Ангелина Бранковић, кћи господара Коњуха Ђорђа Аријанита Комнина, снаха деспота Ђурђа Бранковића, удаје се за Ђурђевог сина Стефана, кога су Турци пре тога ослепили. Ангелина Бранковић Крушедолска (пред смрт ктитор манастира Крушедол) канонизована је од православне цркве за светицу, а у народу названа Мајка Ангелина. Само је три жене српски народ назвао мајкама: Мајку Југовића, Мајку Јевросиму и Мајку Ангелину.
Љиљана Хабјановић је и овога пута била пред истом дилемом ранијих романа: пратити историјску личност и бити јој доследна, а досећи у имагинарном њену уметничку истину. Овога пута је уз та два принципа имала и трећу димензију, која није реметила уобличавање лика јунакиње: понирање у онострано, одакле се објашњава душа као паралелна реалност. Готово да се овај сегмент у самој пластици наративне исповести може пратити потпуно сепаратно, као понорни ток заумних суштастава у сопственом, хришћанском спасењу, иако му је извориште тик уз сам догађај који је претходно, и као какав унутрашњи ехо, одјекивао на спољашњу стварност.
Сама собом историјска прича, бременита несрећама и бурним животом, олакшавала је списатељици природу наративног тока. Наравно, под условом да је тај ток требало истражити и открити у археолошким слојевима касног XV и почетка XVI века. Љиљана Хабјановић је ово умеће изванредно савладала у опусу претходних романа. Тако ће историјска слика овог времена искрсавати у свој својој пластичности, по суровим законима, по хијерархијској свемоћи силних и немоћи несилних, обезвређених и физички и духовно тлачених. Искрсавати кроз српску властелу (Лазаревићи, Бранковићи, Јакшићи), албанску (Скендер-бег, од мајке Српкиње, ожењен Ангелинином сестром Андроником), турску (Мурат Други, Мехмед Други), аустријску (цар Фридрих Трећи Хабзбуршки), угарску (краљ Матија Корвин), дуждеве и кнежеве млетачке, дубровачке и влашке, монахе и сиротињу, разбојнике и пробисвете...
Последња српска деспотица без деспотовине лута по белом свету и сања Србију. Ако је нигде другде није могла наћи, нашла ју је у православљу, одакле ју је једино душом могла бранити.
Када се прелама последњи, катаклизмични век српске средњовековне историје, и њена хероина има све од те преломнице: она је љубав, јер само велика љубав у та смутна времена може сачувати здраву личност. Попут легенде о Владимиру и Косари (Косара се заљубљује у српског принца Владимира, којег је у тамницу бацио њен отац Самуило), и Ангелина се заљубљује у слепог српског племића, сина деспота Ђурђа Бранковића, и у њему види своју веру, љубав и наду. Она је мајка јер је материнство свето колико и живот. Она је своје православље, јер је то једини унутрашњи жижак којим види спољашњи пут. Коначно, она је владарка, ако не собом, као Милица или Јела Балшић, онда својим синовима, у којима је нада поробљене Србије. Коначно, она је ангелолика госпа, јер само толико моћна женска виталност може на крају свог животног века да разговара са Господом. Те чудесне моћи, које Љиљана Хабјановић до сада није налазила у мушким ликовима, вероватно опчињавају њеног читаоца који хрли у њена штива. Кад је исконство жене у служби светог материнства и љубави, родољубља и богољубља, доброте и лепоте, онда је њен енергент у најлепшој људској идентификацији. Коначно, Љиљана Хабјановић није писала животопис о једној светици, већ о томе како је постајала светица. О тим моћима. Утолико пре што је цео роман лична исповест главне јунакиње. Један огроман монолог. Сва историјска нит се намотавала на њено вретено. Заправо, радња обухвата њених готово осамдесет година живота у два века и сав друштвени и историјски миље од малих области до великих царстава (Турска, Аустрија, Млетачка, Угарска, Русија), од малих до великих градова (Коњух, Кроја, Венеција, Градец, Будим, Смедерево, Беч, Трговиште, Купиник, Крушедол). Замкова фурлански Београд, аустријски Вајтерсфелд, до изби и уџерица у Срему. Сва лична срећа и лична несрећа намотавала се о њену унутрашњу осу. Заволела је хришћански и женствено младог Бранковића, изродила му троје деце (каснијег митрополита Максима, деспота Јована и деспотицу Марију).
Преживела је све породичне смрти, и мужа и троје деце. У изгнанству, без земље које више нема. С народом који има исту судбину. Спасавала ју је вера и њена кушња да у историјској ветрометини непрестано испитује сопствену личност. А исповест је само једног наратора, само њена. Радња се мимо ње нигде не види, али се свуда осећа. Нигде другде не догађа а одасвуд је присутна.
Можда је зато људски лик надљудске енергије Ангелине Бранковић један од најсуптилнијих женских ликова овог тренутка српске модерне књижевности.
Исповедни тон је и у другим романима Љиљане Хаб-јановић носилац суптилне и присне драматике. Као што ће се и овде главна јунакиња у изворишту таквих побуда надограђивати како у унутрашњем просветљењу, тако и у изузетно рељефној датости спољашњег обличја.
Како је композициони поступак грађен од мозаичких блокова ређаних по хронолошким догађањима, односно току радње, цео роман личи на монументалну фреску. Лескетаву у својој драматуршкој композицији и колориту. У којој нарација има све од епске достојанствености, стилска усклађеност све од зрелог класичног реалистичног исказа, повезаност грађе све од сугестивног миљеа срењовековног времена, а психолошке понорнице и људске судбине између анђела и демона припадају не само том времену, већ свевремену.
Где припада и Запис душе, запис душом, изливан у љубави нежно, мајчински брижно, људски достојанствено, у беди поносно, у раскоши суздржано, у честитости узвишено, у родољубљу срцем, у Богу душом.
Запис душе по жанру не би могао бити исповест само историјска, хагиографска, психолошка, па ни религијска. Наравно, уколико не уклапа све те компоненте. Чиме изузетно вредносно допуњује прозни тренутак савремене српске књижевности.
Љубиша Ђидић
(„КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“, Београд, март 2008. године)
ДВА ТОКА ПРИЧАЊА
Најновији, девети по реду роман Љиљане Хабјановић Ђуровић уобличен је тако да у њему постоје два основна тока. Они се наизменице пресецају и укрштају, сходно концепту романа, и надопуњују се, али се и разликују – по мотивима и језичкој стилизацији.
Основни ток романа велика је исповедна прича коју казује централни лик – деспотица Ангелина Бранковић, потоња Преподобна мати Ангелина, удовица деспота Стефана Бранковића. За сплитање те приче искусан романсијер какав Љиљана Хабјановић Ђуровић несумњиво јесте никада се неће ослонити на чисту имагинацију и књижевну интуицију. Неопходно је, наравно, консултовање обимне историјске грађе. Ауторка је тај посао деликатно обавила: Подаци и детаљи су ту, дочаран је дух времена, а у „ткиву“ романа ништа од тога нападно не штрчи. То ће рећи да је грађа функционализована, савладана, складно уткана у романсијерски ток, а сама нарација развијена с пуном уверљивошћу, чије су последице читаочево уживање и саживљавање. Простори, дворови, цареви и великаши, женидбе и удаје – а све то под сенком оне претње по тадашњу Европу коју је донео османлијски продор из Азије – сливају се у личну причу о добру и злу, истини и обмани над којима царује оданост мужу, породици, расцијанском српском народу и вери. Основни ток, дакле, следи образац историјског романа, али га по укупним домашајима и премашује.
Други ток зачиње се најпре као увод у роман, а потом повремено, како је већ речено, пресеца исповедно-историјску нит. Он је забављен митарствима Ангелинине душе током четрдесет заупокојених дана и, већ по природи ствари, ослоњен је делом на канон, на имагинацију и другачије стилизоване, емоцијама и лиризмом набијене исказе. Тај ток је врста православне апотеозе и представља ауторкино залажење у пределе оностраног и на вери утемељене метафизике. Без обзира на лирску емфазу, његово битно обележје, он има улогу својеврсног „коментара“ и потврде предочених вредности. Да је другачије, био би то случај „романа у роману“. Искусан и успешан романсијер, Љиљана Хабјановић Ђуровић је превладала ту потенцијалну „замку“.
Токови романа Запис душе – да се послужим и том илустративном поставком - могу се посматрати као „фреска“ и као „икона“. Сходно овој илустрацији историјски ток следи логику фреске, континуалног низа исликаних призора што посматрача треба да уведу у библијски свет, да му тај свет визуелно и симболички приближе, утисну у свест. Одговарајући ток у роману је оживљена историја темељена на стваралачкој интуицији и имагинацији.
За разлику од фреске икона је света слика с посебним, чудотворним моћима. Она је посредник и путовођа у свет сакралних вредности. Ток романа посвећен митарствима Ангелинине душе одговарајуће је узашашће, апотеоза и вертикала проткана лирским елементима.
Разлике у језику и стилизацији, у компоновању и свеукупном обликовању описаних токова функционалне су и мотивисане логиком блиском оној која је овде предочена. Аналогије које су понуђене ауторка није морала дословце да има на уму али се оне некако саме по себи намећу као додатни културно-духовни код пажљиво конципираног и ефектног романа Запис душе
Срба Игњатовић
(„НОВОСТИ“, Књижевна критика, Београд, 12. мај 2008. године)
ДУХОВНОСТ У ДЕЛИМА
ЉИЉАНЕ ХАБЈАНОВИЋ ЂУРОВИЋ
Пошто је реч о духовности, примерено би било да превасходно кажемо шта је у ствари духовност и у каквом је она односу када је у питању стваралаштво. У новозаветној књизи апостола Јуде се каже: „А ви љубљени изграђујте себе својом најсветијом вером молећи се Духу Светоме.“ А пре тога је у истој књизи изречена још једна важна мисао за оне који не живе по Духу: „Ово су они који стварају раздоре, чулни су и духа немају.“ Духовност је тапија Духа Светога, али је она исто тако и појам за личност самога Бога, јер је казано да је Бог Дух. Тај пневматикос је утемељен у антрополошком смислу, на човека који је духовно поред тога што је још и душевно и биолошко (материјално) биће. То је стање одуховљене личности или унутрашњег устројства човека и та духовност није никаква апстракција нити пука религиозност, него израз стања које непрекидно указује на богочовечанско тело Христово као савршеног Бога и савршеног Човека. Духовност се својом енергијом пројављује у човеку на разне начине као кроз разум, осећања, кроз уметност, научност, књижевност и други људски напредни динамизам. Духовност се, пак, не сме сматрати у свим овим мерама и осећањима као исцрпљујућа, него се мора имати у виду њена непрестана плирома из које дели и шири на општу доброту. Зато се и прети чињеницом да је хула на Духа Светога грех неопростиве категорије. Коришћење дарова Духа Светога и његово умножавање је истинско блаженство и сматра се духовним усиновљењем. Код Светог апостола Павла имамо доказ у Посланици Римљанима: „Јер које води Дух Свети они су синови Божји. Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите, него примисте Духа усиновљења који виче: Ава Оче! Овај Дух сведочи нашему духу да смо деца Божја!“
Добро је позната чињеница да се личност крије или препознаје у својим делима: било да се ради о уметности, свакодневици, па чак и неким врстама игре и забаве, али се она огледа нарочито у суптилности која се, опет, посебно очитава у писаном делу. Тако, говорећи о књижевним делима госпође Љиљане Хабјановић Ђуровић значи истовремено говорити о њој и то са оне фронталне, чеоне стране, где открива своју личност и личносност као енергичне, храбре, бескомпромисне, одлучне, вредне, талентоване, пожртвоване и жене која је одлично препознала савремено време и околности, које носе са собом доброту, али и искушења. Другим речима, о њеном духу који је мотивише и кога она следи.
Она је аутор девет врло познатих романа, значајних по својим особеностима и необично омиљених код нашег читалачког аудиторијума. Одговорно мислимо и тврдимо да је сво њено књижевно стваралаштво кроз сваки њен роман део њеног мајеутичког осећаја и стваралачке љубави. И као добра и нежна мати која има више деце, која могу, али и не морају, бити слична једна другој, а сва су јој подједнако и на свој начин драга, тако и Љиљана Хабјановић Ђуровић – њена су дела заиста на свој начин непоновљива и њој драга. Ето, ја се усуђујем да последња четири романа издвојимо из те целине и да се њих вечерас макар начелно додирнемо, јер су највише везана за тему која је насловљена.
Романи Петкана, Игра анђела, Свих жалосних радост и Запис душе првенствено одражавају књижевно искуство и зрелост њеног аутора. То су романи који се више не мере добијеним наградама и плакетама, признањима и лауреатима, макар и најпрестижнијим, па чак се ни о фантастичним тиражима за наше прилике може шапутати из само једног разлога, а то је да је циљ и смисао њихов сасвим друге, дубље природе. Поменути романи су окренути унутрашњем бићу човека и имају стога другу, рекао бих духовно-едукативну намену, а самим тим и мисијско-педагошку поруку. Та унутрашњост тематике ни у ком случају није аутономна, него је увек у спрези са овостраним светом, било то у некој историјској или савременој актуелности живота. Њени књижевни јунаци постају наши савременици, који су нам толико блиски и који нам помажу да у тој хоризонтали, али и вертикали, тражимо одговор на нека кључна и егзистенцијална питања, али и да их добијамо реално и умирујуће. Првенствено имам на уму потребу свакога од нас у трагању за идентитетом. Скоро смо са једном групом поклоника посетили један антички град у Грчкој. Делфи. Као окићени грозд, цео град је надвијен над једну литицу и као такав је више хиљада година чувао митолошки храм на коме је писало: „Упознај самога себе“. Софисти су ову крилатицу приписивали себи. У хришћанском времену свети Кирило Александријски је протумачио ову изреку као најдубљу антрополошку истину. Тек савремена теолошка премеравања говоре да је ова мисао заиста макар у почетку реална, али човек као црквено саборно биће мора изаћи из те монаде и индивидуалног стања и пронаћи у другоме меру своје мере. У оним околностима колико је отворен за другога и колико је спреман да га доживи и прихвати, онолико ће у ствари препознати себе. Књиге госпође Љиљане су отворене за друге, ка њима било као читаоцима или сарадницима. Отуда и пре садржаја и после садржаја пуна је захвалности за све оне који су је макар и добром намером испратили у ауторску неизвесност. Тако је и са њеним јунацима романа који су се разликовали од других људи. Њени јунаци из романа су земаљски људи који су припадали Богу, другима и себи, али по мери Устројитеља – par exellance су људи и светитељи: света Петка, царица Милица, мати Ангелина.
Света Параскева Петка је најомиљенија светитељка у нашем народу. Она се људима јавља на разне начине у сну и на јави. Опомиње и прети, благосиља и обећава, исцељује, али из богме, њој знаних разлога, оставља неке и у немоћима. Њено име је кроз деминутив од милоште, али и блискости у роману Љиљане Хабјановић Ђуровић насловљено Петкана. Роман, као духовни првенац, у својој основи има житије Светитељке и то непомућено, објективно и одговорно. Али је то житије проширено на основу предања, помоћних записа и неке благе интуитивне ненаметљиве реалности, која се, рекли бисмо, нигде раније није помињала, а са друге стране се подразумевала.
Јунаци и осталих романа су препознатљиви као истински носиоци светости Христове, који су по мери своје вере носиоци вечног живота. Њихов живот ништа друго није него живот Христов продужен у векове, јер је сваки од њих сутелесник Христов који се остварује у Цркви својој као богочовечанској стварности. Они су, дакле, Христом испуњене личности које у себи чувају и кроз себе преносе свето предање свог благодатног живота и својим еванђелским животом, али и са назначењем да постану живот наш, стварност наша, посед наш, радост наша. Они су доказ и сведочанство да је наше порекло с Неба, да ми нисмо од овога света већ од онога, и да је прави човек само Богом обесмрћен, и да је наш задатак онебесити себе и све око себе хранећи се „хлебом небеским“. То су, по мом чврстом уверењу, најдубљи домети до којих може доћи не само један писац, као што је у овом случају госпођа Хабјановић Ђуровић, него та максима важи и за сваког теолога и онога ко трага за најдубљим смислом свога постојања. Та изражајна истина лежи у основи сва четири романа и није случајно да су ти романи, ево, до данас, по одређеном распореду, међу последњима, и да су заокупили целосну ауторкину личност.
Најснажнији и најзначајнији сусрет Бога и човека догодио се у утроби Пресвете Богородице. Пишући роман Свих жалосних радост ауторка је, заиста то понављам више пута, имала смелости да се суочи са тако великом, али и рискантном темом. А та храброст се огледа у следећем: да у уста најблаженије и најсветије од свих светих уметне еванђелске речи, али исто тако да из еванђелског контекста изгради свете приче прилагођене објављеним богонадахнутим текстовима, не кварећи и не угрожавајући савршени склад каноничности Новог завета.
Нећете ми замерити што бих поред већ добро познатих романсијерских прича, али које су неупоредиво више од белетристичких романа, вашу пажњу задржао на мезимцу, најмлађој књизи Љиљане Хабјановић Ђуровић, која носи наслов Запис душе. С обзиром на то да је књига крајем октобра прошле године (дакле, пре три месеца) изашла из штампе, верујем да није позната у мери као предходни наслови, и зато журим да кажем неколико речи о њој, у намери да је не обесветим. Главна личност романа је света мати Ангелина, достојанствена деспотица и трагичарка времена, носилац династије Бранковића, династије која је, опет, била природни наставак лозе Немањића. Арбанашка православна принцеза, кћер Ђорђа Аријанита Комнина, која се удаје за слепог Стефана Бранковића, сина деспота Ђурђа и унука Вука Бранковића. Када су Турци запосели последње хвати српске земље, а и због низа других невоља, почели су, она и муж са своје троје деце, да се потуцају по белом свету. Муж Стефан умире на том путу и његове већ осењене мошти мати Ангелина носи са собом. Реална животна прича пламти од примера осаме, бола и патњи, али нигде у њима нема крајњег очаја и меланхолије. И у тим временима једна светла нит оптимизма покретала ју је у њеном ходу на сопствену голготу, преко које се улази у Царство Небеско. Нова и трајна земља уточишта биће им Срем и место Купиник. Старији син Ђорђе се замонашио и добио име Максим. Он ће са својом мајком отићи у Румунију, мириће два румунска велика племена, и биће организатор Румунске православне цркве. Затим поново долазе у Срем, али у Крушедол, где подижу данашњу парохијску цркву, а потом и манастир Крушедол. Млађи син и деспот Јован после краћег деспотовања млад умире, а светитељка је дочекала и смрт другог сина. Дакле, све туга до туге и страдање до страдања. Али, са друге стране, како је то ауторка романа изванредно запазила, она је постајала све снажнија. Узимам за слободу да кажем да су ми се посебно свиделе речи које је списатељка ставила у уста Ангелинине мајке, која ју је саветовала, па и опомињала: „Само онај ко уме да са истим миром и поверењем у мудрост, праведност и доброту Божју прими и благостање, и страдање, заиста је на путу вере, наде и љубави. Спремност на трпљење и жртву, са благодарношћу Сведржитељу, и са господским миром, највиши је степен вере, али и достојанства. Запамти то, Ангелина! Заувек!“ Попут великих и светих њених претходница задужбинарског духа и она оснива женску школу за српску нејач и сиротињу. После упокојења, њене мошти су 1716. године Турци у знак одмазде спалили, и остали су само делови стопала њеног сина и њена рука.
Поред ове историјске приче о овој светитељки, о којој смо тек понешто знали, Љиљана Хабјановић Ђуровић располаже са неупоредиво више података, који су нам кроз уравнотежену емотивност, али и сјајан књижевни израз и осећај, посебно приближени. Ауторка је окарактерисала лик мати Ангелине једном реченицом која би могла бити мото све приче, а која је по мом скромном одабиру следећа: „Тада сам већ знала да је страх мера снаге. Да је бол мера вере.“
У ствари, цео роман је смештен у једну мистичну фолију, где се од самог почетка па до краја преплићу два необична света. Један је свет који припада Небу, други Земљи. Један онострани, други овострани, онај трансцедентни, овај иманентни, онај вечни и овај пролазни. Ту је њена лична потреба за духовним сазнањима кулминирала и на крају експлодирала. Као да сам осећао у претходним романима како је бојажљивим корацима завиривала иза кулиса времена, и као да се све смелијим кораком упуштала, да баш у овом роману храбро стане пред тајну живота и смрти, те да своју јунакињу види у времену које се зове есхватон (вечност). То је тај осми дан, дан незалазни, у који увиру сви дани свих времена (ако имамо у виду седам дана стварања света). И опет понављам: Каква визија и каква храброст! Зашто? Ево јасног доказа: У наше време врло су популарне анкете. По некој недавној, преко 95% анкетираних се определило као верујући. У њихову категорију вере не улазимо, али када би те људе упитали да ли верују у загробни живот, сигурни смо да би од тог броја само мањи део изразио спремност да верује у своје, али и васкрсење других. Тај дуализам или духовна конвергенција су најмекше и најосетљивије духовно ткиво грубог човека са којим се сусрела ауторка. И зато роман почиње крајем живота Ангелининог, а крај њен је у ствари прави почетак, који је заслужен у Богу, са Богом са свима светима.
Нобеловац Серђо Еклез написао је роман Ја и мозак, који врви од схизофреније и човекове жеље да негде побегне од „условљености“ живота, мислећи да се срећа може срести и без духовне основе. Мозак као инструмент интелекта је једино мерило живота које оправдава човека. Али се тајна живота открива сасвим на другим релацијама, где се проналази најдубљи свој идентитет. Зато сам потпуно сигуран да се једна од тајни зове Љиљана Хабјановић Ђуровић, чулна и реална у својим причама.
Протојереј ставрофор др Драгомир Сандо
(Реч на књижевној вечери у оквиру „Светосавске недеље“, Суботица, Српски културни центар „Свети Сава“, 22. јануар 2008. године)
Текст је објављен у часописима „СВЕСКЕ“, Панчево, април 2008. године и ЛУЧА, Суботица, мај 2008. године)