Ана Марија ме није волела
Прво издање: новембар 1991. године
У продаји је тридесет друго легално издање.

О КЊИЗИ

     АНА МАРИЈА МЕ НИЈЕ ВОЛЕЛА је искрена, потресна и истинита прича девојчице Иве која расте растрзана између две породице – oчеве и мајчине. Између два света – хрватског и српског. Између две вере – католичке и православне.
     Ива се одлучила на ову горку самоисповест, да избаци отров из себе, како би могла да преживи. Мора јој се веровати, чак и када говори о најстрашнијем и невероватном. Јер деца памте истинито. Деца најбоље осећају неправду.
     АНА МАРИЈА МЕ НИЈЕ ВОЛЕЛА је прича о понорима нељудскости и неразума у које човека баца мржња према онима који су другачији. И само зато што су другачији. О злоупотреби Бога и човекове потребе да верује, за чињење свега што је у супротности са сваком од десет Божијих заповести.
     АНА МАРИЈА МЕ НИЈЕ ВОЛЕЛА је роман опомена. И истовремено књига доказа да нас само љубав може спасити.


РАНИЈА ИЗДАЊА

Ана Марија ме није волела
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
1991. година
ПРОСВЕТА
1995. година
НАРОДНА КЊИГА
1996. година
ГЛОБОСИНО
АЛЕКСАНДРИЈА

2003. година

ИНОСТРАНА ИЗДАЊА

Француска
PHÉBUS
2001. година
Украјина
СЛОВ'ЯНСьКА БРАМА
2006. година
Amazon.com
2014.година
Италија
SECOP edizioni
2016.година

НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА

Златни бестселер, признање Радио телевизије Србије и листа „Новости“ за једну од десет најпродаванијих књига у 1998. години

КРИТИКЕ – ИЗВОДИ

     Требало је имати огромну снагу па написати ову горку самоисповест. Имати талента па не запасти у патетику. Уводећи девојчицу Иву као наратора, ауторка достиже максимум уверљивости. Деца не знају да лажу. Деца најбоље осећају неправду.

(Нада Бојић)   

     Путем минималистичког прироведања ауторка на задивљујући начин описује тешкоће и неслагања између ове две земље.

(Књижара „Dialogues“ у Бресту, Француска)

     У овом роману, бриљантно написаном, смењују се нежност и горчина…

(„L Opinion independante du Sul“, Тулуз, Француска)

     Провокативни роман, политички некоректан, али који је ипак доживео велики успех у Србији… што доказује да тамо још увек постоје људи који слободно мисле.

(Мари Луиз Бернаскони, „Reforme“, Француска)

     Овај раскошни роман оставља снажан, збуњујући утисак живописним осликавањем једне неуобичајене породице у једној другој цивилизацији.

(„Notes bibliografikues“, Париз, Француска)

     Опширније ...

ЦИТАТ ИЗ КЊИГЕ

Успомени на
моју мајку Радмилу Хабјановић,
рођену Бурзан
и моју бабу Јелену Бурзан,
рођену Шарановић
                                                                  за љубав
                                                                     с љубављу

     Ана Марија ме није волела
     Давно ми је то постало јасно.
     Спавала сам. На отоману постављеном попречно у дну брачног кревета мојих родитеља. У „великој соби“. „Малу“ су делили ујаци. Баба Марица је спавала у кухињи.
     Пробудио ме јецај. Топлина неког тела, непријатно тесно припијеног уз моје. Грчевит, чврст, до бола посесиван загрљај. Тргла сам се и отворила очи, уплашена. И села. (Ваљда је наглост којом је учињен дала покрету снагу да ме ишчупа из тога загрљаја.)
     – Мама?
     – Ту сам, сине.
     Мајка је лежала крај мене.
     Тај плач, тај стисак, то тело – њени су, значи. Чудно. Све то, читава ситуација била ми је апсолутно непрепознатљива.
     Моја мајка увек грли нежно, широко, утешитељски, охрабрујуће, лако, пријатно топло.
     Моја мајка никада не спава на мом отоману. Јер, како воли да каже, „жени је место поред мужа“. А када је тата на целоноћном дежурству у Дому ЈНА, она размешта обе половине њихове брачне постеље и спава попреко испружена. То објашњава цитатом из неке књиге, који јој се толико допао да га је потпуно усвојила и присвојила: „Нема ништа горе него кад се пробудиш ноћу, а друга половина кревета празна“.
     Такву мајку знам. А ово сад?
     Своју збуњеност, своје несхватање, изразила сам питањем:
     – Шта ти је, мама?
     Мајка није одговорила.
     Кроз широки прозор улазило је јако улично светло. (Мајка је, очигледно, заборавила да спусти „ролетну“ – модроплави пак-папир налепљен на ролну талас-картона). У соби је био тек полумрак, па сам могла све јасно да видим.
     Велики брачни кревет није био припремљен за спавање – намештен као преко дана, уредно застрт тамнозеленим плишаним прекривачем. Чак су и свилени јастуци били пажљиво размештени. (Руже на јастуцима извезене су црвеном и жутом, лишће тамнозеленом свилом, све на белој основи.)
     Мајка је лежала згрчена, огроман грцави фетус потпуно замотан у спаваћицу од фланела. (Спаваћица је била розе боје, са плавим и црвеним цветићима, закопчана до грла, са „буби“ крагницом опшивеном уском чипком. Сад знам – то је била ноћна опрема практичне домаћице, одане супруге и брижне мајке, никако љубавнице.)
     Са запрепашћењем сам гледала мајку. Очи су јој биле чврсто стиснуте, усне и груди су јој дрхтале, рамена се тресла. Повремено је широко отварала уста, тек да узме ваздух, и онда би се чуо дугачак, отегнути јецај, као да се гуши. Ужасно.
     Моја мајка плаче преда мном само кад гледа неки много тужан филм, „Прохујало са вихором“, или „Мајко, слушај моју песму“, рецимо, кад чита особито надахнуто написана потресна места у романима (нарочито је дирао трагичан крај Ане Карењине), или кад на радију слуша неку „сентиш“ ствар и немузикално, али зато апсолутно уживљено у исказане или наслућене осећаје, прати извођача. Памтим, на пример, њен плач уз песму „Само један дан живота“.
     А ово сад?
     – Зашто плачеш, мама? – питала сам је, и сама већ готово плачући.
     – Како зашто? Зар не чујеш да свира воз?! Оде тата у Загреб! – успела је некако да ишчупа речи из јецаја.
     Моја збуњеност и страх опасно су се приближили ивици хистерије. Јер, ја нисам чула воз. Ништа нисам чула, сем тетка-Радиног и чика-Карловог кера, који је из ноћи у ноћ чезнутљиво зијао и завијао ка месецу. А, осим тога, тата је и раније одлазио у Загреб, а ми остајале код куће, па мајка никада није плакала. Или је бар ја нисам видела. Шта је у овом одласку изузетно?
     – Оде тата у Загреб и никада више неће да се врати! Одвела га Ана Марија!
     Ана Марија! Моји родитељи су је помињали само кад су веровали да су сами, па и тада ретко. Неколико пута сам, гоњена радозналошћу, заинтригирана неуобичајеним звуком и склопом тог чудног и страног имена (нико кога сам познавала није се ни слично звао) покушала да прислушкујем, уверена да ту постоји нека велика тајна и у силној жељи да продрем до њених дубина. Али, успела сам да разумем врло мало: Ана Марија је нека жена коју мој тата воли, диви јој се, чак је обожава, а мама је не трпи и стрепи од онога што Ана Марија може да учини. Или што тата може да учини због ње. Тако је, временом, Ана Марија за мене постала симбол претње и неспокоја.
     Ана Марија – помислила сам, огорчено и увређено. Ана Марија ме не воли, чим је одвела мог тату.
     – Мрзим Ана-Марију! Мрзим! – заплакала сам.
     – Јаднице моја мала! И ја!
     Мајка ме повукла да легнем и готово поклопила својим телом (тако је баба-Драгина маца бранила своје мале кад сам хтела да узмем једно).
     Читаве ноћи осећала сам заштитну мекоту мајчиних груди и широког крила и слушала њен руцави влажни шапат. Речи и смисао нисам разабирала, али то и није било важно – мајка је вероватно изговарала оно што сам ја најснажније могуће осећала: нас две смо напуштене, остављене и, од сад, окрутно саме.
     И никако нисам могла да заспим, јер су кроз собу непрестано заглушујуће пиштале локомотиве, гомилала се непрозирна пара, маглено тешка и хладна, и тутњали су возови блештаво осветљених прозора. Иза сваког прозора сваког вагона стајао је мој тата, смешио се и махао ми. Сви возови журили су у Загреб. Свим возовима управљала је Ана Марија.