Прво издање: јуни 1994. године
У продаји је тридесет друго легално издање.

О КЊИЗИ

     ИВА је љубавни и езотеријски роман, али и покушај трагања за суштином људског бића и постојања. Прича сложена из два нивоа и испричана кроз два живота.
     Ива је дубровачка племкиња, а Богдан витез на двору кнеза Лазара. Срели су се и заволели најпре у сновима, па у стварности средњовековног Дубровника. Растали су се када је Богдан одлучио да изда вољену девојку да не би издао веру и отаџбину.
     Њихове рањене душе тражиле су се кроз шест векова. Нашли су се поново као Ива и Дане. Опет у Дубровнику и у Крушевцу. Али у том часу обоје већ заплетени у неке друге, и другачије љубави. Ипак, препознали су се и окончали своју причу. Вратили све дугове себи и другима.
     Шта је љубав? Окрутно надметање? Страст и страх пред поразом? Нежност? Или потпуно разумевање?
     Да ли откривање сегмената наших прошлих живота нуди одговор на питање ко смо и шта тражимо на земљи? Да ли може објаснити суштину постојања свакога од нас?
     Да ли се душе селе из тела у тело? Да ли је гроб, како је говорио велики Виктор Иго, само небески гардеробер?
     Одговоре на ова питања траже јунаци романа ИВА. И не само они.

 

РАНИЈА ИЗДАЊА

ПРОСВЕТА 1994. година	НАРОДНА КЊИГА 1996. година
ГЛОБОСИНО АЛЕКСАНДРИЈА 2003. година	ГЛОБОСИНО АЛЕКСАНДРИЈА 2010. година

ИНОСТРАНА ИЗДАЊА

Грчка ΚΕΔΡΟΣ 2004. година

 

 

НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА

Златни бестселер, признање Радио телевизије Србије и листа Новости за једну од десет најпродаванијих књига у 1997. години

 

 

КРИТИКЕ – ИЗВОДИ

    У жанру љубавног романа, не скривајући елементе аутобиографске исповести, у простору у коме је најлакше склизнути у свет појединачности и баналности, Хабјановићева најчешће успева да причу уздигне и оплемени, да јој улије тон општости, езотеричне флуидности, фантастичке реалности, трајања у историјском и космичком времену.

(Љиљана Шоп)

    Оно што даје посебну драж овом роману јесте да ће он бити читан са подједнаким задовољством и код широке читалачке публике и код књижевних сладокусаца.

(Ђорђе Ј. Јанић)

     Опширније ...

 

 

ЦИТАТ ИЗ КЊИГЕ

     Ива!
     Први пут сам сазнао да стварно постоји у касно пролеће хиљаду девет стотина педесет и седме године.
     Савршено јасно памтим сваки детаљ тог наизглед сасвим обичног поподнева. Мајка која седи и нешто чита (Игру стаклених перли, мислим), мој млађи брат Гиле, наш друг Драган и ја, обузети игром, старински пријатна и топла кухиња у наниној кући – све је као и увек, а опет, мени некако неописиво, нестварно другачије.
     Ваздух је непомичан, млак и густ, засићен опојним, несвакидашњим мирисом. Ипак, ја га и са својим скромним искуством шестогодишњака препознајем, јер тако мирише онај бели цвет, чији назив не знам, који никад нисам видео, али који одскора често сањам.
     Како време пролази, чини ми се да све око мене поприма меке обрисе, да читава просторија трепери, да ствари и људи лебде и разливају се у мрље.
     Ипак, нисам уплашен. Напротив, однекуд сам сигуран да ништа није случајно, да су све то наговештаји нечег неминовног и судбински важног, па се играм непажљиво, готово не учествујући. Ишчекујем.
     У сумрак стиже тетка Мира, Драганова мама. Задихана је од тешког терета свог огромног трбуха и озарена надом да ће дете које носи бити девојчица.
     – Али не било каква девојчица – подвлачи – већ умиљата, живахна и бистра као Ива.
     – Ива! – кажемо моја мајка и ја углас, а затим, свако за себе, настављамо различите реченице.
     – Ива, какво необично име! – чуди се мајка.
     – И замисли, она га је сама себи дала чим је проговорила. Уопште није реаговала на своје крштено име. Пробали су и са надимком, па ништа. Кажњавали су је и подмићивали, а она је упорно, тврдоглаво понављала: Ива, Ива, Ива. Сада, осим родитеља, бабе и ујака, нико и не зна како се заправо зове. За све је постала Ива.
     – Стварно необично дете – потврђује мајка. – Нисам сигурна да бих баш волела да је моје.
     – Ива – понављам ја већ ко зна који пут, и све гласније. Устао сам, напустио Гилета и Драгана, и подигнуте главе гледам мајку и тетка Миру у лице. – Ива има рупицу на образу кад се смеје, белу хаљину од брокат-свиле и висеће локне.
     – Погодио си! – простодушно се радује тетка Мира.
     Моја мајка не дели њено одушевљење.
     Подстакнута мојом изузетном, готово болесном осетљивошћу, мајка је, од мог најранијег детињства па до поласка у школу, помно пратила и трудила се да упозна до најситнијих детаља читав мој мисаони свет, сва моја сазнања. Зато јој треба веровати, а она и данас убеђено тврди да ја у то време никако нисам могао да знам ни за брокат-свилу ни за висеће локне.
     И иначе неповерљива и опрезна, она ме врло пажљиво загледа, и ја јасно осећам да је мајка обузета непријатном слутњом, да видовито стрепи док пита:
     – Ко је то дете, у ствари?
     – Ма знаш сигурно, он мала из Јакшићеве улице што јој отац свира заједно са мојим Ђоком – објашњава тетка Мира нестрпљиво.
     – А, она што јој је отац Загрепчанин! – присећа се мајка, а њен забринути, немирни поглед још увек дрхтури по мом лицу.
     Ја у то време, наравно, не познајем Иву, не знам ни шта је то Загрепчанин, али однекуд, надахнут неочекиваним знањем и луцидношћу (тог поподнева је све било могуће!), не само да осећам, већ прецизно формулишем мисао да је савршено лудо некога као што је Ива објашњавати, представљати тако бесмисленом реченицом: Она мала чији је отац Загрепчанин.
     Међутим, то је био само почетак, уверавао сам се непрестано наредних година. У опаскама познаника мојих родитеља, у разговорима Ивиних и мојих другарица и другова, у причама наших професора са обавезним наравоученијем (Ива и ја ишли смо у исту гимназију), у препричавањима наших тобоже незаинтересованих суграђана, Ивино име, ма којим поводом поменуто, увек је пратила нека додатна одредница, неки неизоставни коментар. Ива је, дакле, била:
                              она мала чији је отац Загрепчанин,
                              господична стигла из Загреба, не?
                              тиква уображена што пише песме,
                              јадница којој је умрла мајка,
                              она ученица што осваја награде,
                              једна замајана што вуче по три књиге из библиотеке и седи на свим књижевним
               вечерима,
                              лудајка која стално носи црно к’о да су јој, далеко било, сви по кући помрли,
                              дрзница која се заљубила у свог професора математике и још, уместо да ћути и
               крије бруку, она му, није је срамота, пише песме,
                              она фантазија што мисли да ће да буде књижевник.
     Сви ови коментари, мање или више одговарајући, ма како били површни, празни и упрошћени, без снаге да објасне, или бар прикажу сложеност, суштину и стварност Ивиног бића, ипак нису без значаја. Овако поређани, недвосмислено сведоче да је Ива узнемиравала и збуњивала, да се непрестано по нечему издвајала, да је, све до свог одласка из Крушевца, остала тако очигледно различита од других. Тако безобзирно, тако узбуђујуће другачија.
     Да, безобзирно другачија, али и немилосрдно сама, осетио сам непогрешиво чим сам је први пут видео.
     Био је почетак јуна хиљаду девет стотина шездесет и шесте године. Врело, рано поподне. Мајка ме послала да нани однесем колаче.
     На главној градској раскрсници, пред Спомеником косовским јунацима, угледао сам је. И мада се никада раније нисмо срели, мада је изгледала потпуно другачије него у мојим давним сновима, одмах сам знао да је то она – Ива.
     Видео сам:
     Тројица свештеника у свечаним одеждама држе расклопљене молитвенике и тихо изговарају неке неразумљиве речи на црквенословенском.
     Четворопрег синхронизованих покрета стрпљиво вуче велика, црна, правоугаона, потпуно затворена кола са стакленим бочним странама. Између размакнутих црних плишаних завеса лепо се види раскошни мртвачки ковчег од храстовине, богато искићен жутим металним украсима и резбаријама.
     Ивина баба, потпуно препуштена болу, сломљена, просто виси окачена о руке двојице својих синова.
     Колона људи иза њих помера се у савршеном реду, као по правилима неке дуго увежбаване, беспрекорне кореографије, достојанствена и тиха.
     Ива се ни на кога не ослања. И нико је не придржава. Њени најближи већ тада знају: Ива све болове, Ива и овај бол, може да поднесе сама. Ситна девојчица у црној хаљини налик на ђачку кецељу, забрађена црном марамом од синтетике, креће се мирно, кораком и држањем потпуно усклађена са свечаним ходом поворке.
     Наизглед се, значи, савршено уклапа у композицију и колорит те тамне, дирљиве слике. А у ствари, она се чак и тада недодирљиво, недвосмислено издвајала.
     Нечијом необјашњивом и сигурно незаслуженом милошћу („Божијом милошћу, Дане!“, рекла би она) ја сам угледао праву Иву. Визија је била несхватљиво кратка, али савршено јасна и упечатљива: Иву је обавијао металносиви, сјајни, ледени омотач. И, као да је неко великодушно хтео да ме дарује, да ме благонаклоно припреми за неку већ извесну и постојећу, мада мени незнану будућност, одједном ме прожело сазнање: Ива постоји наизменично изједана и храњена својом окрутном самоћом.
     Нисам примио дар. Нисам се чак ни запитао зашто је баш мени понуђен. Непријатно дирнут, готово уплашен тим изненадним суочавањем са несрећом и самоћом, брзо сам окренуо главу на другу страну и пожурио, готово потрчао, да побегнем што пре, да се одмакнем што даље од стварности какву нисам познавао.
     Моје детињство било је радосно и заштићено.
     Деда ми је био предратни раднички трибун. Као успомена на револуционарну младост и један сусрет са полицијом остала му је пребијена нога. Деда ју је вукао са поносом, као неко огромно, истина неприкладно, али драгоцено одликовање, а груби надимак „Ћопави Љуба“ доживљавао је као чин, као степен нобилитације.
     Због ноге деда није био у партизанима, али се борио из позадине, а у Расински партизански одред је већ августа хиљаду девет стотина четрдесет прве године, дакле на самом почетку устанка, отишла његова најдража кћи, моја мајка. Вратила се са пет одликовања, укључујући и Орден народног хероја.
     Мој отац није имао ниједан орден. Међутим, његов углед је из године у годину растао, како је он прелазио са једне на другу, увек вишу функцију.
     Положај моје породице обезбеђивао је Гилету и мени повлашћен статус међу вршњацима и дуго година су нам, захваљујући њему, сва врата у граду била отворена.

     Зашто нам Бог, ако је заиста он тај великодушни дародавац, не да уз свој дар и мудрост и снагу, да препознамо његову вредност и тајно значење? Зашто избор препушта нашем несавршеном уму, оптерећеном свакодневицом и жељама? Зашто нам дозвољава да грешимо? – питао сам се ко зна колико пута.
     – Зато да бисмо научили да слушамо Бога у себи – рекла би Ива Која Зна.
     Шта би се десило да сам се потпуно отворио за Иву и за то ново сазнање још у лето шездесет и шесте? Да ли би будућност, да ли би мој живот, да ли би животи свију нас, били другачији? Не знам. И није то моја једина недоумица, ни једини дрхтај о Иви. Грчевита, безумна, необјашњива привлачења, немотивисани страхови и драматична, унижавајућа бекства, давно су већ утиснута у наше душе. Тајнама и сновима, љубављу и болом, Ива и ја везани смо вековима већ.