Прво издање: 19. октобар, Томиндан, 1999. године
У продаји је четрдесет прво легално издање.
 |
 |
О КЊИЗИ
ПАУНОВО ПЕРО је узбудљива сага о генерацији која је певала „Дај нам сунца“ и веровала да је реално захтевати немогуће.
Желеле су да свој живот узму у своје руке и да постану власнице сопствене душе, ма шта то значило. И никако нису пристајале да понове судбине својих мајки.
Седамдесетих су рекле: Слобода! Осамдесетих су напорно радиле да би доказале да могу све. Деведесетих су се суочиле са својим изборима, али и са својим кћерима, и покушале да се сете какве су некада биле.
ПАУНОВО ПЕРО је потресна књига о свим женским тражењима, од прве Адамове жене Лилит, која се побунила против мушке тираније у Рајској башти, до Иве, која на уласку у двадесет први век схвата да нас само љубав може спасити.
ПАУНОВО ПЕРО је књига доказа да је женска чежња непроменљива. Да је женска мука увек иста. Да од постанка света и богиње и смртнице живе исту, женску судбину.
РАНИЈА ИЗДАЊА
 |
 |
 |
НАРОДНА КЊИГА
1999. година |
ГЛОБОСИНО АЛЕКСАНДРИЈА 2003. година |
ГЛОБОСИНО АЛЕКСАНДРИЈА 2010. година |
ИНОСТРАНА ИЗДАЊА
 |
 |
Бугарска УНИСКОРП 2006. година |
Грчка ΚΕΔΡΟΣ 2005. година |
НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА
Златни бестселер, признање Радио телевизије Србије и листа „Новости“ за једну од десет најпродаванијих књига у 1999. години
Национални победник фондације Балканика, једна од пет најбољих књига објављених 1999. године у балканским земљама
Специјални златни бестселер 2000. године, признање Радио телевизије Србије и листа „Новости“ за најпродаванију књигу домаћег аутора у протекле две године.
Награда народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у библиотекама Србије у 2000. години
Најпродаванија књига на Међународном сајму књига у Херцег Новом 2000. године
КРИТИКЕ – ИЗВОДИ
У свим причама унетим у роман ауторка настоји да се креће кроз унутрашњи свет својих јунакиња, да покаже како садржаји свакодневног живота добијају одраз у унутрашњем свету и како је тај унутрањи свет извор или спокоја и утехе или, пак, извор нових мука и увећаних тешкоћа.
(Радивоје Микић)
Овом књигом ауторка је написала своје до сада најуспелије дело.Ово ће бити њена не само најчитанија књига до сада него и књига која ће унапредити њену позицију на критичкој мапи савремене српске књижевности.
(Васа Павковић)
Као што, по предању, љепота пауновог перја потиче од отрова којег паун уноси у себе уништавајући змије, тако и ауторка јад и горчину својих јунакиња, чудесном формулом неког алхемичара, претвара у раскош слика и љепоту ријечи. Дакле, управо онако као што је и пјесник Бодлер умио од блата начинити злато, и као што сваки умјетник уопште отров свијета претаче у велика дјела.
(Зорица Радуловић, „Побједа“, Подгорица, Црна Гора)
Када говоримо о белетристичком мајсторству ауторке, треба да кажемо да она поседује убитачно опасну и карневалску машту балканског човека…Задивљујуће је то што се ауторка једнако успешно претвара у све своје хероине – и земаљске, и божанске…
(Катја Зографова, Софија, Бугарска)
ЦИТАТ ИЗ КЊИГЕ
ПРВИ ДАН
„Где ја то идем?“, питала се Ива.
Путници за лет сто осам позвани су последњи пут.
Наизменично је љубила сина и мужа. Затим је притисла њихова лица уз своје. Желела је да их кроз тај заједнички додир, као кроз систем спојених судова, испуни узајамна љубав. Снажна љубав која ће штитити свакога од њих док опет не буду заједно. Док се она не врати.
„Где ја то идем?“, питала се док је пролазила царинску и пасошку контролу.
– О, то сте Ви! Прочитала сам све Ваше књиге! – препознала је стјуардеса.
Са девојчиног лица склизнуо је грч професионалне љубазности и, на тренутак, открио осмех.
– Хвала Вам! Баш сте ме обрадовали! – одговорила је Ива, по ко зна који пут суочена са остварењем свог животног сна: људи читају њене књиге, препознају је и обраћају јој се са симпатијама.
Како је само силно желела да постане писац!
Имала је седам година када је први пут уобличила у реч и гласно изговорила ту жељу. И себе је изненадила. До тога часа није знала, ни наслућивала није, да тако нешто уопште постоји у њој. Можда је зато заувек запамтила тај величанствени тренутак првог самооткрића.
Живели су у Загребу, родном месту и природној средини Ивиног оца. За Ивину мајку Загреб је био клопка, мужевљева породица претња, а свекрва, Ана Марија, крвник. Јер, Ивин отац је потпуно припадао својој мајци. Био је дете њеног тела, али и чедо њене душе. Она је умела и да га трује и да га лечи. Њене жеље биле су му оквири. А она је за њега хтела жену потпуно другачију од оне коју је одабрао. И другачије дете.
– Што би жељела бити када одрастеш, лијепа цурице? – питао је Иву Ана Маријин пријатељ, који је носио титулу Преузвишенога и високи ранг у хијерархији Католичке цркве.
– Писац! Књижевник! – одговорила је девојчица.
– Ти?!
Неверица и презир изобличили су Ана Маријин аристократски лик.
Као последњи изданак старог племићког стабла које се вековима сушило, Ана Марија је веровала у право које се добија рођењем, у Бога свемогућег и у Католичку цркву, као јединог тумача Његове воље. Поштовала је само аристократе. У њих је, уз племиће по крви, убрајала и оне по успеху и таленту. „Надарени су одабрани! Обдарени неизмјерном милошћу Господина нашега“, говорила је, и било јој је потпуно несхватљиво да посвећеном кругу оних који су примили Божији пољубац у своје чело може припадати „то дерле што уопће не инпонира“, како је описивала своју унуку.
– Ти књижевник?! Ти?! – смејала се, и тај смех је заболео Иву као ударац у лице прљавом руком.
Ипак, се није уплашила. Мирно је гледала Ана Марију.
– Да, ја! Ја ћу бити књижевник – поновила је. Поносно и сигурно, као што се говори о чаробној извесности.
Затим се полако окренула ка својој мајци, дозвана нечим неизрецивим. Видела је како се мајка, увек тако несигурна и некако понизно скупљена у том друштву које је непрестано одбацује, полако мења. Како развезује нервозно сплетене прсте, опушта згрчене руке, исправља се, подиже главу и открива поглед. А њено лице! Блистало је озарено поносом и надом. „Ива се неће саплести пре него прохода и неће ићи мојим путем. Она ће успети да оствари оно због чега је рођена. Јер је свој смисао и циљ препознала на време!“, мислила је. И зането је гледала у своје дете једним невероватним погледом чисте љубави, који ће Ива кроз читав живот носити као амајлију.
„Успеле смо, мама! Успеле смо, и ти то сигурно знаш, мада те већ дуго нема!, шапутала је, челом приљубљена уз прозор авиона.
Београд је нестао затрпан облацима који су личили на снежне наносе. Чинило јој се да клизи кроз поларно поље.
„Где ја то идем?“, запитала се опет.
„Где ја то идем! И зашто?“, питала се од када је одлучила да крене на пут.
А није јој се ишло, још од самог почетка, откако је примила позив из Солуна да учествује на Фестивалу жена стваралаца са обала два мора, Средоземног и Црног. Ипак, прихватила је позив. Негде у себи знала је да то окупљање жена није, и никако не може бити, прави разлог њеног пута. Осећала је да је пут само повод, добар колико и сваки други, за нешто више и важније. За шта, није знала. Ипак, уредно је спаковала своје књиге бестселере, каталог на енглеском језику и реферат са темом: Женско наслеђе – стварност и мит. Покорно је следила онај виши налог. Оно унутрашње морање. Као и увек.
И знала је да није погрешила. Па је са радосним узбуђењем, радознало, и као да посматра неки туђи живот, посматрала своје време и ишчекивала шта ће да се деси.