Прво издање: октобар 2001. године
У продаји је тридесет прво легално издање.

О КЊИЗИ

    ПЕТКАНА је роман о најпоштованијој и најдражој Светитељки православља, Преподобној Мајци Параскеви. О Њеној љубави према Господу и путу до Њега. О свим мукама Њених трагања. О борбама које је водила са Господарем људских слабости. И са собом самом. У раскошном свету средњовековног Цариграда, и у пустињи с оне стране Јордана.
    Каква је била и како Јој је било, како је Бог објавио као Своју угодницу, како су Њене мошти сељене од Цариграда до Трнова, па даље, преко Видина и Крушевца, до Београда, и опет из Београда, причају Она и они који су Је познавали.
    ПЕТКАНА је роман о вери. О трагањима за Богом, од када је у земљу јудејску стигао Онај који је дошао да нас научи љубави и праштању, па до данашњих дана.
    ПЕТКАНА је истовремено и узбудљива и потресна прича о савременој жени, рођеној у другој половини двадесетог века, коју су учили да је прича о Богу лаж, али која је осећала другачије. Светитељка јој се јавила у сну и она Је спознала и заволела таман на време да уз Њену помоћ разуме и преживи своју највећу несрећу.
    Шта је вера? Да ли је то тек прихватање постојања Божијег? Или живот у складу са десет Божијих заповести? Да ли смо Богу више окренути када смо срећни или када смо несрећни? Шта је веће искушење за душу – благостање или губитак и пад? На сва ова, и многа друга питања, која вековима муче људску душу и ум, одговоре траже јунаци романа ПЕТКАНА, који су истовремено јунаци и жртве узбудљивих историјских драма које су мењале свет.

РАНИЈА ИЗДАЊА

НАРОДНА КЊИГА 2001. година	ГЛОБОСИНО АЛЕКСАНДРИЈА 2003. година

ИНОСТРАНА ИЗДАЊА

Македонија ЗВЕЗДА 2003. година	Русија ПАЛОМНИК 2008. година	Бугарска УНИСКОРП 2008. година	Румунија АНДРEЈАНА 2010. година
Грчка Εν Πλώ 2012. година	Белорусија Братство манастира Светих апостола Петра и Павла из Минска 2012. година	Македонија НАША КУЛТУРА 2012. година	Грузија АЛИЛО 2013. година

НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА

     Златни Hit liber, признање Радио телевизије Србије за једну од десет најтраженијих књига у 2000. години

КРИТИКЕ – ИЗВОДИ

     Прочитао наискап Петкану. Љиљана је овом књигом принијела Светој Петки и Христу Богу срце и ум као расцвјетали миомирни љиљан на дар.

С благословом  +АЕМ Црногорско приморски АМФИЛОХИЈЕ.   

     Госпођа Љиљана Хабјановић Ђуровић ставља пред нама једну икону саткану од бираних речи Преподобне Мајке Параскеве. А коју нам је, на једном лепом румунском језику, превела др Љубица Рајкић – и она сама један од цењених и познатих књижевника – књигу која сабира слике из живота Свете Петке, са много пажње постављајући их у светли оквир једног изузетног књижевног дела. Може се исто приметити да ауторка преплиће топлину родног краја, с једне стране, са сопственом вером и националним духом, с друге стране, а чији језик садржи у себи, истовремено, благост мелодије и оштрину осећања бола.

Др Лауренциу Стрезa
Архиепископ Сибиуа и Митрополит Ердеља

     Ауторкин умјетнички проседе веома је инвентиван и занимљив. Она употребљава готово сценаристичку технику, кадрирајући најпресуднија збитија из хиљадугодишта од кога нас раздваја живот и дјело Божје угоднице Свете Петке.

(Софија Калезић Ђуричковић, „Побједа“, Подгорица, Црна Гора)

     Са великим задовољством желим да истакнем високи квалитет стилско-реченичне структуре, коју је књижевница веома пажљиви формулисала како би је усагласила са тематском грађом, чиме је историјској хронолигији дала душу која пулсира, догађајима одредила живи водоток, а ликовима пружила могућност да нам буду вечни саговорници.

(Ленка Гогошка, Скопље, Македонија)   

     У Русији је било више покушаја да се напишу књиге попут оних које пише Љиљана Хабјановић Ђуровић, али ти покушаји нису успели. Или су књиге биле лоше написане, или су биле непривлачне за читаоце, или су биле у нескладу са хришћанством. У књигама госпође Хабјановић добра литература, блиска савременом читаоцу, спојена је са хришћанским учењем.

(Владимир Силовјев, Москва, Русија)   

     Опширније ...

ЦИТАТ ИЗ КЊИГЕ

     ’Тајну цареву добро је чувати, а дела Божија славно је објављивати!’ – тако рече анђео Рафаил. Јер, не чувати цареву тајну, опасно је и убитачно; а ћутке прелазити славна дела Божија, велика је штета за душу. Стога се и ја бојим да оно што је божанско закопам у ћутање. А то ћу учинити ако не објавим свету повест која је дошла до мене. Не објавим ли је, на мене ће се сручити претња, упућена у еванђељу лењом слузи, који од Господа доби талант да ради са њим, а он га у земљу закопа. Али нека нико не сумња у ово што пишем и нека нико не помисли да се усуђујем писати неистину. Сачувај ме, Боже, да говорим лажи о светитељима. Но, ако буде и таквих читалаца којима ће бити тешко да верују чудесном делу ове повести, нека Господ и према њима буде милостив. Јер они, имајући у виду немоћ људске природе, сматрају да су немогуће чудесне ствари које се говоре о људима.
     Али треба већ почети повест о овој чудесној ствари која се збила у нашем роду.
     А Бог који твори дивна чудеса и великим уздарјима узвраћа онима који му прибегавају с вером нека дâ награду онима који с коришћу читају ову повест; и онима који је слушају, и ономе који се потрудио да је запише; и нека их удостоји благог удела ове Светитељке. А одајмо и ми хвалу Богу, Цару Вечноме, да нас удостоји да и ми обретемо милост у дан Суда у Христу Исусу Господу нашем, коме приличи свака слава, част и моћ, са Оцем и пресветим и животворним Духом, сада и увек и кроз све векове, амин.

Свети Софроније,           
патријарх јерусалимски

 

     Мајка Петканина

     Дошла нам је као радост. Као испуњено обећање. Као благослов. Као дар Божији. Примили смо је са сузама вреле љубави која је испунила наша срца. Са сузама грцаве захвалности Богу. И спремни на сваку жртву која би била угодна том милостивом доброчинитељу.
     Дочекали смо нашу кћер Петкану као што је записано да су Јоаким и Ана дочекали рођење Маријино. Као што се дете увек дочекује у кућама које су дуго биле бездетне.
     „Јаловица!“ Тако су ме звали наши рођаци. И они који су се називали пријатељима наше куће. И моје слушкиње. Чак и они који нас нису познавали, а чули су за наш јад.
     „Јаловица!“, говорили су. А мислили су: Грешница. Од Бога омрзнута. Проклета. Да сте их питали, они не би умели да наведу ниједан грех који починисмо ми или преци наши, али то нимало није утицало на њихово мишљење. Једноставно, веровали су да брак без деце мора бити казна за почињени грех, и избегавали су нас као да је наша несрећа нека опака болест која може прећи на свакога ко нам се неопрезно приближи.
     Нерадо су нас виђали на весељима и жалобним окупљањима. Истина, били су љубазни, неприлично љубазни понекад, али мене нису могли да преваре. Знала сам шта мисле. Шта шапућу када сам у близини. И шта говоре када знају да их не могу чути.
     Свуда где сам ишла, тражила сам на лицима присутних одразе њихових мисли. Речи подсмешљивог сажаљења. Патила сам када их нађем. И нисам веровала да их заиста нема када су остајале скривене.
     Знала сам: људи воле да кумују и другују са напреднима. Зазиру од болесних и ускраћених, склањају се од ојађених и обогаљених, као од лика зле коби. Људи верују да несрећни не могу бити искрени ни у честитки ни у саучешћу. Да им туђе добро соли рану. Да своју муку лакше гутају ослађену туђом патњом.
     Ја нисам тражила утеху у туђем злу. Нисам. Бог то зна. Али зна и да нисам потпуно чиста. Јер, завидела сам. Завидела сам својим рођакама. И својим слушкињама. И странкињама које су промицале крај раскошних прозора моје пусте куће. Склањале су своју децу од мојих руку које су им пружале слаткише, као од урокљивих очију. Од мојих руку које су се болно грчиле у жељи да обгрле и на груди привију своје чедо. Или макар туђе. Да бар за тренутак осете ону испуњеност којој ниједна није равна.
     Јесте, завидела сам. Завидела сам свим женама које су биле мајке. И бојала сам се казне Божије. У страху сам гризла своју грешну душу и раскрвављено срце. Али нисам могла другачије. Толико је дубок био понор моје несреће.
     И мога мужа су болеле празне руке. И све је теже носио терет свог угледа и имовине. Научили су га да мушкарац никада не стиче само за себе. Да очево и сину припада. А он није имао сина. Чак ни кћер, да са туђим сином дели као са својим.
     Мој муж је био попут мога оца. Племенит по роду и племенит у срцу. Праведан и частан. Такви умеју да приме несрећу као вољу Божију и да не траже кривца како би прекором и осветом олакшали свој јад. Ни мене није кривио. Ни речима. Ни погледом. Зато сам га још више волела. Зато ми је још теже било. Јер уз свој, носила сам и његов бол.
     Живели смо у Епивату, на обали Мраморног мора. Живели смо у свему по законима Божијим и живот смо свој украшавали милостињом и добрим делима. Давали смо и црквама и људима.      Онима који су тражили помоћ, и онима за које смо тек слутили да им помоћ треба. Обишли смо све светиње између Силимврије и Цариграда. Молили смо се пред чудотворним иконама и пили воду са чудотворних извора, тражећи од Бога само једну милост.
     Живели смо тако четврт века, а нада се тањила и најзад просењала као моја девојачка спрема. Као ћилим по коме смо свакодневно ходали, и као покривач који нам је сваке ноћи грејао тела. Дошао је дан када сам, мада по годинама млађа, одједном постала старија од свога мужа. Јер он је још могао да буде отац. Ја више нисам могла да будем мајка. Моји су сокови пресахли и родница ми се скврчила као сасушена смоква. Била сам у добу када се жена може надати још само деци своје деце. Наши рођаци почели су да у међусобним свађама деле наша имања, и нису се стидели да ми о томе говоре. Они који су се називали пријатељима наше куће нудили су своје кћери моме мужу, и то нису крили од мене. А моја најмлађа слушкиња дрско ме је питала шта ће добити ако својим женским умећем мога мужа задржи у нашој кући и у браку са мном.
     Тада сам схватила да ми се најгоре још није десило. Да сваки дан може донети нови бол. Да је несрећа која ми се данас чини неиздрживом, можда тек благи наговештај оне коју ћу трпети сутра. И почела сам да се бојим времена које долази као окрутног крвника. Страх ми је прождирао снагу и разум. Осећала сам како тонем у понор мрака и хрлила сам жељно у тај мрак као у спас, да се у помрчини безумља сакријем од претеће стварности.
     У немоћи и очају ваљала сам се по поду и гризла своје непотребне руке. Чупала сам косу и тукла своје пресахле груди. Мрзела сам своју јалову утробу и жудела да је раздерем прстима као канџама. Тако сам испуњавала своје узалудне дане и бесане ноћи, и све чешће помишљала на смрт као на спасење.
     А онда се десила велика објава. Само што ја то тада нисам знала.
     Те ноћи коју никада нисам заборавила, кроз дугу молитву у неспокоју сам пронашла један час смирења. Чак сам отела и једну мрву сна. А у сан ми је, као у осунчану собу, ушла Пресвета Богородица. Блага и озбиљна, пажљиво је спустила тек рођено чедо у моје крило.
     Не, нисам одмах тај сан примила као обећање. Нисам смела. Велики је био мој страх од још једне узалудне наде. Тек када сам у следећој месечевој мени осетила живот у себи, усудила сам се да све испричам мужу. И да поверујем да је још једном кроз чудо потврђена милост Божија.
     Лета девет стотина тридесет четвртог родила сам сина. О, како сам била срећна! Не, заиста вам кажем, ништа што ми се десило пре ни упоредити се није могло са чаролијом те вртоглаве радости. Ниједна моја маштарија, ниједан сан о испуњењу жеље ни личили нису на тај савршени склад и топлину непомућене љубави која је спајала мене и мога сина.
     Наредних девет година проживела сам омамљена својом срећом. Нова и другачија и себи и другима. На нови начин окренута мужу. И свима око нас.
     А када је Јевтимије напунио девет година, приметила сам да ми се струк заоблио. „И време ми је“, мислила сам. Моје је тело старо педесет четири године и не могу имати стас девојке. Заиста сам веровала да је тако. Да време мења облик мога тела као што мења све што постоји. И ни помислила нисам да може бити нешто друго. Све док се једнога дана преда ме нису докотрљали окрајци разговора између две моје слушкиње, и док нисам разумела да причају о мени. Тада сам поново почела да ослушкујем. Да сакупљам сашаптавања наших рођака, и оних који су се називали пријатељима наше куће. О, како су то биле страшне речи! Свака је била као отровни бодеж заривен у моје срце.
     Говорили су како у мени расту вода и дивље месо. А ја се надам да носим дете. Ко зна шта сам све чинила полудела у својој жељи за породом. И ко зна да ли сам и Јевтимија родила, или сам га пронашла пред градским зидинама. Говорили су да ће ме то дивље месо убити јер је плод ђавољег семена. И да сигурно нисам ни заслужила боље, јер да јесам, Бог би ми боље дао, пошто      Он свачије зна и све памти. Тако су говорили. И јурили су поганим језицима моје слушкиње, а моје су слушкиње мене уходиле, да ми отму тајну које није било. Или бар ја нисам знала да постоји.
     Признајем, бојала сам се тих прича. Злобе и зла из којих су клијале. Злурадости оних који су нам били најближи. Плашила сам се мрака у срцима оних међу којима живим, чак више него могућег мрака своје судбине. А крила сам тај страх и од себе, да њиме не бих повредила свога сина.
     Некако у то време наш цар роман Први Лакапин осетио је да ће га смрт ускоро позвати на последње путовање. И у жељи да нечим вредним обележи свој живот владара, повео је војску да из руку незнабожачких отме чувено чудотворно платно цара Авгара.
     Сигурно сте и ви чули како је болесни владар Месопотамије, краљ Авгар, молбеним писмом позвао пророка из Назарета да дође у његов престони град Едесу и исцели га. Путеви које је Исус морао да пређе водили су на другу страну. Али Он није хтео да верујућем ускрати своју милост. Узео је комад чистог платна, положио га преко голих образа и чела, и пренео на њега свој лик. Ту нерукотворену слику послао је болесном краљу. Краљ је веровао и десило се. Оздравио је.
     Девет векова је платно остало у Едеси. У граду су се мењали господари и обичаји. Живели су у њему верни и неверни. Неки су платно чували као светињу. Од неких су га крили. Све док није, милошћу Божијом, стигло у престони град хришћанског света. У Цариград.
     Била је то величанствена светковина у којој су учествовали сви који верују у непобедну, непостижну и божанствену силу часног и животворног крста.
     И ја сам пошла из Епивата у Цариград, да се придружим народу који је испунио улице. И тада се десило! У часу када су крај мене проносили нерукотворени образ Христов, одједном сам поново видела свој сан. Собу светлошћу обасјану. Пресвету Богородицу која пажљиво спушта тек рођено дете у моје крило. Видела сам и то дете. И схватила оно што пре нисам: Дете је девојчица!
     „Девојчица...“, прошапутала сам у неверици. „Заиста је била девојчица... Али која?...“
     „Ја!“, чула сам глас са дна свога срца.
     А оно што је расло у мени покренуло се. Као да потврђује.