Женски родослов

Женски родослов
Прво издање: 21. мај, Дан Светог Јована Богослова, 1996. године
У продаји је шездесет прво. легално издање.

О КЊИЗИ

     ЖЕНСКИ РОДОСЛОВ је узбудљива породична сага, крвава антологија женских болова, речник вечите женске судбине. Од Иване, која је почетком XIX века, негде у црногорским планинама, убила Турчина, до Иве, која крајем XX века покушава да побегне од усуда својих преткиња и да узме живот у своје руке. Њихове невероватне судбине личе на бајку: кроз двеста година самоће рађале су као зечице и живеле као вучице. Тражиле су и налазиле, волеле и губиле. Биле су сиротице и газдарице, слушкиње и даме, скојевке и чеда самоуправног социјализма у костимима хипи девојчица. Моћне и немоћне, одане и лажљивице, купале су се у шампањцу и кувале чорбу од суза.
     Кроз њихове животе су пролазили и одредили их морепловци и авантуристи, которски коленовићи и цетињски господари, уметници и кабадахије, варалице и краљевски официри, Подгоричани и Загребчани, печалбари и ратници, коцкари и југословенски политичари...
     ЖЕНСКИ РОДОСЛОВ је роман о глади душе, о потреби људског бића да само одабере свој циљ и пронађе животни смисао. Прича која одређује границе људске снаге и смелости, али и цену коју плаћа човек који покуша да се изједначи са боговима.
     ЖЕНСКИ РОДОСЛОВ је сочна и жестока проза, над којом ћете се замислити, која ће дотаћи скривене ћошкове ваше душе; проза у којој ће сваки мушкарац пронаћи жену коју сања и свака жена бар део себе.

РАНИЈА ИЗДАЊА

НАРОДНА КЊИГА
1996. година

ИНОСТРАНА ИЗДАЊА


Чешка VOTOBIA 1997. година	Италија BESA Editrice 2001. година	Италија BESA Editrice 2009. година	Грчка ΚΕΔΡΟΣ 2001. година

Хрватска VBZ 2002. година	Мађарска Muravidék Baráti Kör Kulturális Egyesület 2007. година	Македонија НАША КУЛТУРА 2010. година	Amazon.com 2014.година

Бугарска УНИСКОРП 2015. година	Русија Ид Порог 2015. година	Немачка Booy Verlage 2016. година

НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА

Златни бестселер, признање Радио телевизије Србије и листа Новости за једну од десет најпродаванијих књига у 1998. години.

Специјални златни бестселер 1998. године, признање Радио телевизије Србије и листа Новости за најпродаванију књигу домаћег аутора у протекле три године.

Награда народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у библиотекама Србије у 1998. години.

КРИТИКЕ – ИЗВОДИ

Ово је литерарно слојевита, богата проза. Доказујући да посједује велико умијеће списатељског заната, а да при томе ничим не угађа укусима других, мелодрамском сензибилитету и изазовима популарности, ауторка је написала храбру и изазовну књигу.

(Радојка Вукчевић)

Прву од две полуге око којих су распоређене епизоде у приповедању чини хришћанско уверење да за почињени грех очева испаштају деца. Грех може престати онда када се сасвим откупи нечим другим, вреднијим, када прерасте у нови квалитет. То јаче, величанствено, јесте љубав – она општа, према себи, ближњима, другима… Док сама ауторка у књизи на више места разматра шта је љубав, излива се преко њеног пера порука: љубав је оно што отклања грех.

(Свенка Савић)

Тешко је рећи шта је у овом роману најбоље. Да ли одабрана тема, језик, начин приповедања или лична размишљања ауторке, којима присиљава читаоце да се замисле над основним вредностима живота и људског делања. Међутим, сигурно је да пред собом имамо веома снажан, несвакидашњи исказ.

(Ева Покорна, „Mlada fronta DNES“, Праг, Чешка)

Опширније ...

ЦИТАТ ИЗ КЊИГЕ

                              Крстиња Милић (Милинић)
                              Босиљка Милинић (Шарановић)
                              Јелена Шарановић (Бурзан)
                              Радмила Бурзан (Хабјановић)

Нанизане смо као перле на исту нит
непрекинутог женског родослова.

Љиљана Хабјановић (Ђуровић)

     – Страшно је за жену кад остане сама. Кад муж умре, још и некако, боли је, но се бар не стиди. Кад је остави због друге, и боли је, и обрукана је! Значи, нашао је бољу, она није ваљала. Но за жену нема веће несреће него да сахрани своје дете. То не дај Боже ни душманину! – говорила је моја баба Марица.
     Овим наравоученијем, овим општим закључком, завршавала би своје дуге, занимљиве приче. Приче истините, потресне, упозоравајуће, којима ме је припремала за живот. Оне су биле најважнији део мог васпитног пртљага. Њих сам, одлазећи из родне куће, понела уместо девојачке спреме, и никада их нисам одбацила. Нанизане попут блиставих перли неке раскошне огрлице на исту нит нашег непрекинутог женског родослова, постале су мала огледала у којима непрестано тражим различите одразе своје женске суштине.
     Када је умрла, баба Марица је имала осамдесет шест година и чинило се да о болу све зна. Читав њен живот, уосталом, сва њена искуства, била су лекције трпљења и снаге, лекције у школи бола. Иста је била и судбина њене мајке и њене кћери, двеју жена непомирљиво различитих, а готово истоветних животних драма, у којима је неминовно учествовала и баба Марица, мада, разумљиво, у различитим улогама. Од детињства је заинтересовано посматрала своје тетке и слушала о својим бабама узбудљиве породичне легенде налик на бајке, само без срећног краја. (Била је то њена девојачка спрема.) Најзад, годинама је пожртвовано урањала у моја тражења и неспокоје. Тако је стално допуњавала свој попис женских несрећа, крваву антологију женских болова, речник вечите женске судбине.
     Баба Марица је умела и да поднесе бол. Од кога ли је то тако добро научила?
     Понекад би ми се учинило да је бреме претешко, да неће успети да га изнесе, уплашила бих се да ће посрнути, да ће пасти, али она је негде дубоко у себи увек проналазила снагу да се усправи и крене даље, застајући само за тренутак, да терет равномерније распореди.
     Докле се може тако, питала сам се често гледајући је. Где је граница издржљивости?
     Једном сам се осмелила да ту мисао, која ме је мучила, а која се може учинити баналном и патетичном непосвећенима у тајну отмености патње, изговорим гласно. Сматрала сам да сам стекла право и на питање и на одговор. Јер, већ сам била добро загризла опору јабуку женског јада.
     Баба Марица је седела лактовима ослоњена о кухињски сто, подупирући главу шакама згрченим у песнице, и полако се клатила напред-назад, напред-назад.
     Подигла је главу и загледала се у мене равним, дугим, тешким погледом.
     – Где је граница издржљивости? Моли Бога да то никада не сазнаш!
     Глас јој је био дрхтав. Изломљен.
     Речи су просто пале по мени. Олово. Камен. Речи које су и претња и упозорење.
     Нисам је послушала