Прво издање: 22. октобар, Дан Светог Стефана Бранковића, 2007. године.
У продаји је шеснаесто легално издање.

О КЊИЗИ

     ЗАПИС ДУШЕ је роман о последњој српској деспотици и светитељки. О властелинки коју је народ назвао мајком. Роман о путу душе по исходу из тела. О животу после смрти.
     3АПИС ДУШЕ је драматична исповест једне изузетне жене. Часне и храбре. Пожртвоване и мудре. Живела је у другој половини петнаестог века. У пет европских држава у осам градова. Живела је о туђој милости, али у духовном господству. Знала је да није важан терет, већ снага онога ко терет носи. А њена снага потицала је из љубави и вере. Из доброте. Била је жена и мајка српских деспота и светитеља. У песми и срцу народа остала је запамћена као Мати Ангелина.
     ЗАПИС ДУШЕ је прича о њеном земаљском животу. О греху и покајању. О борби против кнеза овога света и његових слугу, која се наставља и после смрти.
Али, ЗАПИС ДУШЕ је и сведочење о путовању које неизбежно предстоји свакоме од нас. О искушењима душе у првих четрдесет дана пошто се пресели из чулног и телесног света у свет духовни.
     Шта је смрт? Шта бива са душом када свуче тело као стару и похабану хаљину? Шта тада ради Анђео Чувар, а шта Анђео Сусретник? Кога душа среће на свом путу кроз поднебесје? Са чиме се суочава? Чега се боји? Чему се радује и нада? Од чега бежи? Како се бори? Чиме се брани? Шта је, у ствари, пакао? Шта је рај? Како изгледа сусрет душе са онима који су давно пре ње напустили тела? Како са Светитељима? Шта се дешава када душа изађе пред Лице Господње? Шта је прави додир душа?
     О свему томе остао је ЗАПИС ДУШЕ.

РАНИЈА ИЗДАЊА

 

ИНОСТРАНА ИЗДАЊА

Русија ПАЛОМНИК 2011. година	Македонија НАША КУЛТУРА 2012. година	Италија SECOP Edizioni 2012. година	Албанија 2017. година

НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА

     Златни Hit liber, признање Радио телевизије Србије за једну од десет најтраженијих књига у 2008. години.

КРИТИКЕ - ИЗВОДИ

     Кроз ову књигу, писану с љубављу јунакињи сродне душе и са књижевним умијећем, израња из таме вјекова живи лик ове деспотице српске, хришћанске мајке и смјерне монахиње. А заједно са њом оприсутњује се драматика оскудних времена у којима је она живјела, као и бројни други ликови њених сродника и савременика. И све то на начин у наше вријеме најчешће заборављен: начин прожимања земних и небеских збивања у људском животу.

(+АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије)   

     Једноставно, ово је књига која много нуди и најзахтевнијим читаоцима, књига мудрости са чијег извора свако може да пије. Слојевитост и сложеност романа, богатство асоцијација и снажна сликовитост, висока и дисциплинована приповедна вештина, као и дубоко познавање историјске основе на којој је роман изграђен – све су то разлози да нови роман наше најчитаније ауторке буде дочекан као истински догађај у српској култури.

(Катарина Брајовић)   

     За сплитање те приче искусан романсијер какав Љиљана Хабјановић Ђуровић несумњиво јесте никада се неће ослонити на чисту имагинацију и књижевну интуицију. Неопходно је, наравно, консултовање обимне историјске грађе. Ауторка је тај посао деликатно обавила: Подаци и детаљи су ту, дочаран је дух времена, а у ткиву романа ништа од тога нападно не штрчи. То ће рећи да је грађа функционализована, савладана, складно уткана у романсијерски ток, а сама нарација развијена са пуном уверљивошћу, чије су последице читаочево уживање и саживљавање.

(Срба Игњатовић)   

     Цео роман личи на монументалну фреску у којој нарација има све од епске достојанствености, стилскu усклађеност све од зрелог класичног реалистичког исказа,повезаност грађе све од сугестивног миљеа средњовековног времена, а психолошке понорнице и људске судбине између анђела и демона припадају не само том времену него и свевремену. Где припада и Запис душе, запис душом, изливан у љубави нежно, мајчински брижно, људски достојанствено, у беди поносно, у раскоши суздржано, у честитости узвишено, у родољубљу срцем, у Богу душом.

(Љубиша Ђидић)   

     Опширније ...

ЦИТАТ ИЗ КЊИГЕ

     Све је било баш онако како су казали свети оци.
     Лежала сам у келији, на убогој постељи. Крај мога узглавља, пободена у песак насут у глинену чашу, горела је свећа.
     Ирина и Серафина, сестре у Христу и састрадалнице моје кроз дуга десетлећа, клечале су крај зида и тихо су изговарале Молепствије при разлучењу душе од тела.
     „Погледај одозго на мене, Мати Божја, и милостиво ме саслушај сада, и посети ме, да бих, видевши те, изашла из тела радујући се. Нека мноштво грехова мојих не потисне Твоје обилно милосрђе, Владичице, него нека ме опколи милост Твоја и нека покрије сва безакоња моја“, молила сам заједно са њима.
     Молила сам усрдно. Без гласа. Устрепталог срца. А сузе су полако клизиле низ моје изборане образе.
     Тада сам их угледала. Заиста, били су налик младићима неописиве лепоте. И све је на њима блистало: лица, беле одежде, појасеви прекрштени на грудима у облику крста. Као да се пролила небеска светлост.
     Гледали су ме мирно. Нетремице. Њихови погледи били су препуни неземаљске љубави. Та ме је љубав мамила.
     „Анђео Чувар. И Анђео Сусретник. Заиста су дошли по мене, баш као што је речено“, помислила сам. Испуњена слатким ганућем.
     А моја душа! Сва се устресла. Једним силовитим покретом, као истргнута, искочила је из сплета кртих костију и слабог меса. И похитала им је у наручје.
     Двојица анђела прихватила су устрепталу душу, као што ручни девери прихватају невесту на српској свадби, и узнела су је навише.
     Осврнула сам се и видела сам своје напуштено тело где лежи непомично. Одбачено као кратка и отешњала хаљина. Неосетљиво. Мртво.
     Истовремено, осећала сам да сам и даље жива. И да сам остала иста као пре смрти. Свесна. Испуњена надом и страхом, радошћу и тугом.
     Знала сам, прва два земаљска дана по разлучењу од тела, души је дозвољено да слободно лута. Да по својој вољи обилази места и људе које је волела. Да се, праштајући се са њима, опрости са животом пролазним који претходи животу вечном.
     „Сви моји мртви су. Сви које сам волела. Кога да потражим? Куда да одем?“, запитала сам се.
Мој Анђео Чувар је знао. Он, једини који је био са мном у сваком трену мога живота. Поуздани и самилосни сведок свега што сам била. Што сам осећала. Упамтио је ону непролазну чежњу и мукли бол који би ми се јављао у срцу увек када помислим на своју мајку. На оца и сестре. На Скендербега.
     Анђели су понели танано тело душе. Мене. Пронели су ме кроза трошни зид конака, начињен од блата и сламе. Па преко црквице. Преко потока који се рачва испод Ђорђевог Крушедола и међи двориште мога манастира са две стране.
     Носили су ме даље, изнад сремских винограда. Кроз млаки сутон јулског предвечерја. Кроз опојни мирис грожђа и бресака виноградарки.
     Ни ту топлину, ни тај мирис нисам осећала. Са телом, умрла су и чула. Али, знала сам да се месец јули примакао крају, да је у јулу за сувих дана предвечерје млако, да миришу виногради. И та свест помало је личила на доживљај.
     „Мора да је Стефан овако гледао. Сећајући се“, помислила сам, радосна што сам опитом сазнала још нешто важно о своме мужу и господару.
     Летела је моја душа. Ја. Као птица. Као бели голуб. На крилима анђела. Преко земље деспотства ми. У земљу у којој сам рођена.
     Видела сам Обеду. Купиник. Смедерево. Крушевац. Косово поље. Призрен. Охрид.
     Видела сам Шин Ђон. Љеш. Кроју. Белград. Мусакију. Канину. Авлону.
     Готово ништа нисам препознала. Променили су се градови и предели, и њихов нови, туђински изглед само мало је подсећао на слике које сам сачувала из Стефанових прича и својих успомена.
     Зауставили смо се над Коњским пољем.
     То је митско тло, од давнина названо пупком земље арбанашке. Плодна долина сред љутог горског краја, окружена големим стрмим планинама и клисурама кандавским. Ту, крај реке Шкумбе, о којој говоре најлепше песме мога детињства, вековао је Коњух. Запамтила сам га као тврд, сигуран, господски град. Удобан за живот. Погодан за одбрану. Затекла сам развалине. Пустош. Осуте зидове зарасле у густу траву и трње. Склониште за понеког подивљалог пса. И за гује.
     На стреломет од тог места пропасти и туге, дизао се нови, чврст, четвороугаони град. Елбасан. Белег силе и богатства султана Мехмеда Другог, кога су Турци славили као Оца освајања.
     „Елбасан. Утврђени двор силника. Знамен пораза мога оца“, заплакала је душа. Ја.
Кренула сам кроз рушевине Коњуха. Да пронађем трагове оног давно минулог доба када сам о будућности мислила без страха, и са надом. Када су моји дани били испуњени радосним маштањем, а сан о срећи ми изгледао остварљив, и сигуран као мајчино обећање.

 

     Мој отац био је Ђорђе Аријанит Комнин, милошћу Божјом господар Коњуха, Авлоне и Канине. Син племенитог и снажног рода, угледу предака додао је свој.
     Оженио се у младости и сав живот провео је са једном женом. Она му је донела господство старог племства, савезе и пријатељства свога оца Андрије Трећег и град Мусакију.
     Када је Скендербег одабрао моју сестру Андронику да му буде жена и да му рађа синове, још једном се моћ на моћ накалемила.
     Повео је први устанак против Турака, давно пре мога рођења, и од тада није било војне у којој се није вијорио барјак са нашим знаком и севао очев мач, ни скупа властеле на коме се није чула, и слушала, његова реч мудрости и искуства.
     А дуге војне и ужурбана саветовања били су свакидашњица народа од Босфора до Дунава још од оне ноћи када су Турци кришом прешли море и из Азије крочили у Европу. Године су пролазиле, стопиле се у деценије, испуниле готово два века. Смењивали су се владари, и хришћански и муслимански. Умирали су папе и патријарси. Вођене су велике битке. Крсташи су јуришали из папских земаља, у помоћ хришћанима, и за своју корист. Множила се пустош на траговима војски. Остајали су разорени градови. Спаљена поља и шуме. Робље. Свака страна имала је своју истину. Сваки народ своје јунаке, запамћене у историји, и подвиге у песми опеване. Али и своје страдање. Богаље, сирочад и удовице. Сестре безбратнице и мајке бездетнице.
     Смењивали су се порази и победе, ратна стања и примирја. Мењали су се савезници и непријатељи. Изневера се на лаж настављала. Губљени су градови, и поново освајани, исти, или неки други. Владарска и властелинска деца давана су у бракове са невољенима, као залоге бојних савеза. Принчеви су робовали на туђинским дворовима као таоци и гаранти покорности.
     Али крајњи исход свих тих ломова био је пораз. Од народа скућених на Балкану отимали су и хришћани и мухамеданци. А Турци су се непрестано ширили на север, све дубље и дубље у пределе хришћанских земаља.
     Хроничари су мерили време рата и време мира. По њиховим сведочењима, правог мира није ни било. Војни походи трајали су дуго, а варљива и неспокојна примирја кратко, и испуњена припремама за нови рат.
     Отац је, по својој племићкој дужности, био уз војску. А опет, и у време тих честих избивања, његово присуство у нашем дому, и у нашој свакодневици, било је стално, и живо. Јер је тако хтела моја мајка.
     Звала се Марија Мусакија. Била је лепа, отмена, и испуњена оним посебним миром који се препознаје код жена свесних да су вољене. Носила је црне хаљине елегантног кроја, дугу плетеницу косе савијену на потиљку и прстен са ликом Пресвете Богородице. Стас јој је био усправан, а ход сигуран. Родила је осам кћери и тројицу синова. Једном, док сам пролазила поред ложнице својих родитеља, чула сам очев меки шапат.
     „Дала си ми право на понос, и наду за старост“, говорио је.
     Застала сам и провирила кроз процеп одшкринутих врата.
     Отац је стајао пред мајком, загледан у њене очи. Затим је, не скрећући поглед, прихватио њене руке, полако их принео уснама и пољубио јој дланове. Један, па други.
     „Ово је љубав“, помислила сам.
     Било ми је десет година.
     Касније, када сам почела да жудим за љубављу, да је чекам и тражим, често сам мислила о том трену. Питала сам се шта сам, у ствари, тада видела. Шта осетила. Наслутила. А онда је дошао Стефан. И одједном сам све разумела.
     Љубав је била мајчин ослонац и упориште. Волећи, научила је да стрпљиво чека. Да се теши надом. Да се крепи вером.
     Сваки безначајни догађај, случајно изговорена реч, мирис горске траве, песма наших слушкиња, смех народа окупљеног око забављача на тргу, укус омиљеног јела, поглед на наушнице или хаљину, све јој је, баш све, било повод да се сети свога мужа и господара. Све разлог да говори о њему. Ма шта радила, мисао јој је непрекидно око њега обигравала. С ким год била, била је са њим.
     Пребирала је по успоменама. Пратила му трагове. Маштала о повратку војске. Ишчекивала гласнике. Вести. Безброј пута је читала његова писма. Стара, док не стигну нова. А онда, заједно, сва доспела од када је отишао.
     Када је хтела да нам каже нешто важно, обично је започињала са: „Ваш отац мисли, ваш отац би волео, рекао би, не би дозволио, био би тужан...“ И ми смо се трудиле да све чинимо како би њему мило било. Да му угодимо. Да га обрадујемо кад се врати.
     А враћао се уморан. Подједнако сатрвен и поразом и победом. Доносио је смрад свих људских нечистоћа у одећи, коси и кожи. Дрхтави осмех на уснама и у очима. Враћао се постиђен што је остао жив, и целих удова, сред онолике погибије. И, истовремено, захвалан Богу на тој милости.
     Још док сам била у родитељском дому, моја браћа, Тома, Константин и Аријанит, стасали су за копље и мач. И, један за другим, придружили су се оцу. У војнама. И у мајчиним причама.
     Како је голем био њен јад! Како је страшно патила, док се чежња на чежњу таложила, а страх се на страх надовезивао! Ту непреболну мајчину муку спознала сам много година касније, када сам своје синове први пут испратила у рат.
     Тада сам већ знала да је страх мера снаге. Да је бол мера вере.